У припреми збирка прича “Кукавица и разбудилничке приче“ Дејана Коловића

Марко МИЛОВАНОВИЋ

 

Снага ума, љековитост сна и аутосатира-воља за постојањем

(Дејан Коловић, Кукавица и разбудилничке приче, Асоглас издаваштво, Зворник, 2024)

 

Опредјељење тумачења књижевности као сигурног уточишта за бјежање од стварности као да је кроз вријеме у јавном мњењу његовало виталност крхкости, као доминантне особине оних који су у њој пронашли прибјежиште. У сусрету са рукописом Кукавица и разбудилничке приче аутора Дејана Коловића, приповједач као дактилограф живота једног човјечанства твори прозу у директном суочавању са стварношћу.

 

Већ у првој причи Он, живот и г-ђица Смрт представио је човјека уморног од свакодневног живота оличеног у потрошачком индивидуализму. Г-ђица Смрт као неодољива жена искушала је оно неодољиво у мушкарцу, одвећ утамничено. Живот је заискрио. Човјек се препустио тренутку. Осјетио је вјечност, не разликујући живот од смрти. Тиме је усмртио г-ђицу Смрт и удахнуо у себе нови живот. А назвати живот својим именом, у свакодневном суочавању са немилим изазовима, обједињујућа идеја је у врло живописном мозаику мотива и прозних форми, што говори о потенцијалу несвакидашњег првијенца.

 

По очигледној способности да на малом простору приреди причу за читање у једном, не само даху, већ и усхићеном предаху, треба истаћи јединствене и оригиналне кратке приче (Прича из претпрошлог живота, Послије поноћи, Судбина миксера, Било је то некад давно, Јуначка погибија главице купуса, Мој пријатељ, робот, Шампион улице, Кутија и Отворено писмо). Плијени и осваја симболика којом се писац користи како би дошао до неких универзалних значења уз постмодернистички поступак опипавања људске свијести. Његов јунак је кадар придобити Дракулину невјесту, те њену потребу за крвљу задовољити својом дозом А+ из фрижидера, а затим је и усмртити дозом којој је истекао рок трајања (Послије поноћи). Шта човјек може очекивати од човјека, кад је у стању и вампира уништити?! Судбина миксера је трагична јер је изгорио у својој неузвраћеној љубави. Пеглу је освојио Блендер, али је Фритеза ипак фатална за Блендер. Ако је Орвел створио Животињску фарму, онда би Коловић по способности у трагу давања људских особина неживућим предметима могао да напише Царство кућних апарата. Своју сатиричну домишљатост потрђује у причи Било је то некад давно. Након што је актер опредјељен да види иза видљивог, па остаје запитан над питањем времена и простора и свему што је претходило теорији Великог праска, али и утицаја небеских тијела на нашу планету, жена му одговара: Еј, космонаут, спусти се часком на Земљу и скокни по то млијеко. Краљ Артур – витез чистог срца у пуној акумулацији снаге успјева исјећи главицу купуса. Ипак, његово височанство остаје задивљено густој формацији листова. Тако је симбол отпора и сложности оличен у главици купуса (Јуначка погибија главице купуса).

 

Да је којим случајем прича Мој пријатељ, робот објављена у тренутку настајања, прије више од 15 година, била би пророчка, да не кажем јеретичка прича. У њој робот поставља питање зашто му није омогућен механизам за самоуништење, јер је обрадом података закључио да човјек настоји уништити човјека. Ријетко ко је тада могао претпоставити оно што је сада актуелно- да ће човјек бриљантност робота моћи да спријечи једино гашењем са електричног погона. Незадовољан човјек је често одлучан да посегне за рестриктивним промјенама. У причи Кутија он жели да се ослободи сувишних ствари. Креће са паковањем сјећања, принципа и емоција. Али дно кутије пуца под великим притиском. На крају умјесто успостављеног новог поретка човјек би био пресрећан само када би ствари вратио у пређашње стање. Маркетиншки речено – задовољан потрошач је најбоља реклама. Отуда у Отвореном писму незадовољан а лојалан потрошач истиче своје незадовољство фолијом испод поклопца на тетрапаку млијека. Био би то скроман допринос човјечанству, немоћном да рјешава глобалне проблеме.

 

За разлику од кратких прича у којима је доказао снагу симболизма и минималистичког приступа сликању стварности, аутор у нешто дужим причама и приповијеткама показује и завидно приповједачко умијеће. У њима доминирају социо-егзистенцијалне теме у реалистичном тону одраза свакодневице. Начин побједе над сивилом је зачуђујуће ефективно постигнут сатиричним односом актера радње над сопственом незавидном животном ситуацијом. Биће да је бурно заумље механизам за што безболније прилагођавање изазовима. Из те лакоће прилагођавања проистиче и лакоћа писања, али и моментална читалачка апсорпција. У коначници, то су елементи непретенциознозаводљивог и духовитог приповједачког стила блиског Моми Капору.

Коловић у причи Сусрет живописно осликава човјека који жели за новине предочити да је предмет праћења већ 30 година. У својој агонији пресреће и вербално напада све пролазнике. Једино се у сусрету са актером приче понаша крајње уљудно и љубазно. Тиме наслућује да је наишао на јединог човјека који има сличан проблем и који га може разумјети. Затим је упечатљива и прича Посјета у којој човјек одлази у посјету рођаку који се налази на психијатрији као алкохоличар. Ту чак допушта пророку да покаже блиставост над условно речено супериорнијом личношћу без дијагнозе, и три пута га надмудрује како би дошао до цигарете, која је уједно и једина валута у овој установи. Немиле животне околности које су довеле до деструкције личности ипак нису угушиле наду, те се рођак након сусрета са уравнотеженим свијетом враћа задовољан међу психијатријске другове са блочићем и оловком.

 

Неке од најуспјелијих приповједака су засигурно: Како нисам преживио смак свијета, Кукавица, Матура, Далтонија, Да ли ће овдје икад бити боље и Рупа. У драматичној сцени најављеног смака свијета за 10 минута предочена је општа хаотична ситуација на улицама града. Једини смисао који се намеће је потрага за породицом и што безболнијим нестанком. Под утиском демонског одраза на небу буди се и свијест о људском егоистичком односу према свијету. Тек са појавом црне рупе бива задовољена и космичка правда – сви људи постају једнаки (Како нисам преживио смак свијета). Пред чином изласка на изборе човјек осјећа да напокон узима правду у своје руке. Понаша се крајње свечано те облачи најљепше одијело, поносан на своју улогу у нужним промјенама. Пред самим циљем га обузимају немоћ и слабост, те одустаје и убацује празан листић у бирачку кутију. Кукавица би прије да оде на Голи оток него да се суочи са самим собом (Кукавица). Посебно мјесто заузима прича Матура, у којој је доминантно сјећање на путовање и куповину матурских хаљина и левиски за вријеме ратног стања. На крају радње, на неочекиван и оригиналан начин, све непријатности током путовања у маргиналан план оставља слика дремања лијепе школске другарице на рамену свог другара, као једином мјесту које је у том моменту за њу изгледало довољно сигурно.

 

Свој зналачки домен у погледу стварања ликова за аутентичне приче, Дејан Коловић је потврдио у Далтонији. У згради направљеној од самодоприноса станују: писац, глумица, музичар и сликарка. У циљу спровођења анкете посјећује их државни службеник из Завода за статистику. Умјетници потпуно незаинтересовани за сарадњу са надменим службеником наводе га на разговор са бабом, која му објашњава да су умјетници изреволтирани јер су морали након учешћа у програму за Дан општине да врате паре. На крају службеник сам себе тјеши да је само једном морао да да новац, и то када је требао да се запосли, али и да ће савјесно и у складу са угледом државне службе попунити анкету по реалном стању. Да ли ће овдје икад бити боље приповијетка је у којој је смјештена тешка егзистенцијална ситуација радника запосленог у комуналном предузећу. Он ради на уређивању парка, а код куће га свакодневно очекује гладна породица. На митингу одлучује да говор политичара спријечи тако што ће маказама пресјећи каблове од озвучења. У тој намјери га спријечава телохранитељ који му нуди 50 марака како би одустао од те идеје. Мислећи да ће моћи дјеци да приушти месо, тешког срца одлази у месару, гдје му месар узима тај новац како би покрио претходни дуг. Кући долази без ичега, свјестан да за њега никада неће бити боље. У причи Рупа вјешто је дочарана друштвена атмосфера у потпуном одсуству саосјећања за другог. Након што човјек у јеку реконструкције улица упадне у рупу и повриједи ногу, а затим бива изложен сусрету са комшијом, пријатељима, полицијом, ватрогасцима, електричарима, одборником који не показују никакву апатију према његовој ситуацији, одлучује да му је боље да остане у рупи.

 

Посебан циклус унутар цјелине би могле представљати приче: Госпођица М.С., Болесничка соба 312, Болесничка соба 309 и Болесничка соба 644. У тим причама су детаљно описани симптоми, претраге, као и процес утврђивања мултипле склерозе. Предочена је и недовољна ефикасност здравственог система, у неким моментима на крајње духовит и саркастичан начин. Вриједи поменути занимљиве ликове из болесничких соба: Лифтбој, Туп-туп, Брко, Земљак, Карлито, Инспекторица, Одбојкашица, Матурант електротехнике. Стога посредством болести заједничко вријеме дијеле мафијаш Карлито и Инспекторица за борбу против криминала. Увиђамо да болест све људе чини једнаким. Ипак, снагом ума главни актер у незавидним животним околностима смисао проналази у животним ситницама. На мјестима гдје је очај скоро неизбјежан рађа се потреба за аутосатиром.

 

Истакао бих често присутан амбијент сна, као простора радње у заустављеном времену. Чувени стих Тина Ујевића гласи: Само је сан стварност, ту нема ни јучер, ни данас, ни сутра… Није тешко препознати пјесника Коловића како у причама ниже лирске слике. Једном од успјелих завршава причу Ријечи и сузе: И у мом сну ишчезнусмо ти и ја у облаке, расплинусмо се и настависмо живјети као дио атмосфере коју ће неко удисати. Иза нас је остала осјећајна маса мојих ријечи и твојих суза на прљавом поду чекаонице у којој више нико не чека, јер сви возови одоше путем својих шина по предвиђеном реду вожње. Па чак и у ситуацији потпуног осјећаја бесмисла када сваки трептај значи апсолутно брисање меморије, у врхунцу драматичне спознаје о долазећој болести, прича бива заокружена реченицом: Трепнуо сам посљедњи пут и пробудио се (Живот у трептају ока). Мотив жене такође заузима значајно мјесто у овом рукопису. На врло оригиналан начин писац Коловић индиректно призивану смрт персонализује у лику неодољиве жене, г-ђице Смрт (Он, живот и Г-ђица Смрт). Чак и за коцкарским столом јунак приче QQ не жали што је пар четворки жртвовао пред паром дама. Њемац у пуном јеку рата, усред босанских мокрих ливада, машта о својој вјечној љубави Берти (Прича из претпрошлог живота). Ипак, најмање се могло превидјети да ће мултипла склероза бити оличена као Госпођица М.С. У болесничким собама је остварен живот пуним плућима са њом. Каква год да је, моја је – тврдиће обољели. Остају заједно, у пуном сатиричном изразу, док их смрт не растави. Жена је суштински једини мост између сна и јаве (Будан у сновима vs сањар на јави).

 

Није честа појава да прва књига одише завидном зрелошћу, како животног искуства тако и животворног књижевног отјелотворења. Ако угао посматрања започнемо сонетом Ток живота, који умјесто предговора наговјештава да је лирски субјект спреман да преузме улогу дједа нерођеној дјеци цијелог човјечанства; затим кратким причама у којима наш приповједач показује своју оригиналну и препознатљиву способност да чак и минималистичким сликама досеже универзална значења; па све до приповијетки у којима изграђени ликови, заправо обични људи, оптерећени немилом свакодневицом и провинцијским духом, чувају своју супериорност завараним трагом пред надлежним друштвом; јасно увиђамо да је раскошан таленат артикулисан на јединствен начин. Из крајње увјерљивог приповједачког поступка можемо наслутити да је већина прича аутобиографска, али треба истаћи и да је прича у првом лицу глас савјести аутора да преузме улогу и кукавице и разбудилника, човјека који прије свега прво треба мијењати себе.

 

Препорука за читање овог рукописа не огледа се првенствено у богатству језика, већ у живописним и драматичним призорима судара човјека са животом и кризом духа. Једини исправан начин како би се савладале наизглед непремостиве препреке огледа се у новим могућностима људске самоспознаје, попут љековите аутотерапије рефлексијом свог бића у пуном несавршенству, на бесконачној бјелини хартије – што је и лични усуд приповједача. Књига Кукавица и разбудилничке приче писца Дејана Коловића манифест је за све поправљаче свијета, антикукавице и разбудилнике – будне у сновима, сањаре на јави.

 

Марко Миловановић Марун

 

…………

 

Рецензија

ЖИВОТ КАО БИТ

Нисам присталица чувене изреке „Ћутање је злато“.  Звучи мудро, али не кажем да смо мудар народ, баш зато што имамо толико пословица које нас уче памети. Дејан Коловић је прекинуо ћутање и књижевно „проговорио“ у зрелим годинама, али итекако. Читам Дејанову биографију, рођен и завршио гимназију у Илијашу.  Та ми два податка много помажу да објасним његово књижевно чедо.  У Илијашу су живјела три од четири моја ујака. Мало мјесто надомак Сарајева и жељезара као окосница живота. Пруга, која пресјеца мјесто. Мајчина се браћа воле посебно, био сам често тамо и некако сам радо ишао у то мјесташце. Морали смо се пазити опасне окуке код Семизовца, тамо је погинуо чувени Радивоје Кораћ, ко би чуо за то мјесто да није било тог генијалног кошаркаша. Знам психологију тог малог мјеста, Илијаша и ту гимназију коју су завршили моји рођаци. Мој професор на Правном факултету др Бранко Чалија увијек је говорио да увијек препозна кандидата који је завршио гимназију. Тако и ја, препознајем добру школу у Дејановом писању.  И гомилу књига коју је морао да прочита да се изгради ја већ видим. И онда Сребреница, пресељење. Једни тамо други овамо. За нас који знамо шта је рат и Илијаш и Сребреница су некако митска мјеста. Ваљда је довољно било патње и Дејану јер он је не описује у својим причама – тамо је живот у есенцији.

И та мала мјеста у његовом животу као модус вивенди! Тамо, гдје се неминовно сви познају. Имануел Кант, њемачки филозоф, један од најпаметнијих људи свог времена. Зашто је он сад важан? Какве везе има са Дејановим причама Итекако. Најприје, тврдио је да знање стичемо и искуством и разумијевањем. То је тако видљиво у Дејановим писању. Друго, цијели живот је живио у једном малом мјесту, Кенигсбергу. Родио се и умро. У тих пар километара свакодневне шетње одвијао се његов живот. Ето тако, не треба ти велеград да будеш оно због чега си створен. Наравно, Дејан ће у духу Кантове поменуте доктрине напредовати, али ова књига ће за њега бити најзначајнија. Као прва љубав. Нека има то на уму.

Дејан се заиста потрудио да читаоцу приреди разноликост прича, оригиналних тема и мотива и очигледно је књига пажљиво припремана. Дјело је прилично обимно. Толико о књизи. Ето нама доброг штива, а ја да критичарим и хвалим и кудим богами нећу. Нећу, јер та част припада читаоцима и не желим да утичем на њих.

Велимир Савић

 

 

О Dejan Spasojević

Проверите и

У припреми збирка афоризама “Маске су пале, фантомке нису“ Милана Р. Симића

СИМИЋЕВИ АФОРИЗМИ КОЈЕ ЧИТАЈУ И ОНИ КОЈИ НЕ МОРАЈУ     Милан Р. Симић, који …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *