У припреми збирка пјесама “ЖУБОР ДРИНЕ“- Славољуб Томашевић

Река успомена

Има људи чији је живот траг у води.

Невидљиви су, нечујни, нестварни,

без отисака у пешчаној пустињи човечности.

Не знамо одакле су међу нама дошли, а кад

оду, зашто су и куда отишли. Док су богови

земљом грели, тако смо их препознавали.

Кад нас напустише, од њихове моћи људи наследише

једино напустише, од њихове моћи људи наследише

једино способност да живе, али не да буду.

Њихово је биће Вода. Вода је њихов Елемент, њихова

природа и судбина.

̶  Борислав Пекић

Вода је основ живота на земљи, дар од Господа, ми смо прах заливен водом из којег ниче семе, из којег буја вегетација, из којег се рађа мисао. И наш крвоток, наше вене наликују на реке и њене притоке, и близина неке велике водене површине заувек обележи наш живот, те смо нераскидивом везом заувек благословени. И како је у Египту Нил света река, како је Амазон свет за себе, тако је Дрина, необично зелена, смарагдно блистава света река и извор живота за људе који крај ње живе и њоме се надахњују. И нису се њој залуд дивили највећи умови свих времена, а истовремено и плашили њене брзине и дубине, њене непрегледности и неухватљивости. 

,,Зелена боја је основна боја света и из ње се рађа његова лепота“ још у 17. веку рекао је шпански драматург Педро Калдерон де ла Барка. И одиста је тако и томе нас учи од првог стиха своје збирке песама ,,Жубор Дрине “ њен аутор Славољуб Томашевић – Дрински.

Он се обраћа Дрини, као равноправном саговорнику, називајући је ,,међом“, што нам је познато од давнина, да је Дрина била граница светова, не само народа. О тој граници и мостовима које их опет недељиво спајају писао је наш нобеловац Иво Андрић, а аутор Славољуб Томашевић слаже се са Андрићем да је река Дрина плаховита и да јој се нарав никад не може предвидети:

,,Некад си плаховита

Па ваљаш кладе и камење

Да очистиш недра своја

Што неодговорни људи

У твоју чисту воду сруче“

(Дрина)

И у овим стиховима аутор персонификацијом упоређује реку с човеком, који каткад мора кроз бес и неки велики немир да избаци из себе све негативно што му се временом скупљало. 

Сам почетак ове збирке упућен је на Дрину и успомене на њу каква је некад била, али могло би се рећи да су то више носталгичне успомене самог аутора, као жал за прошлим временима. Аутор пише о воденици Дринки, о житу које се у њој млело, о брашну и хлебу, какав се више нигде не може наћи, те и саму воденицу персонификује као живо створење које није могло побећи млину времена. Он нам сликом надомештава оно што можда машта није могла довољно да отелотвори, те су уз песме ту и старе фотографије као живо сведочанство једног прошлог времена. Он пише и о сплаварима, када су Дрином некада пловили Двички сплавови, те каже:

,,Двички сплавари

вешто су њима крманили

од Фоче до Зворника.

О том времену

остала је само слика.“

(Сплавари)

И песмама слика и сликама пева о лађарима, буринкама и њиховом мучном послу, жуљевима и тешкој судбини зарад коре хлеба под капом небеском.

А онда без најаве, али сасвим природно уводи нас у духовност и свет наше историје, у оно што је записано и угравирано на сваком манастирском зиду, на свакој тврђави, као документ о златној историји једног народа, кога су походиле многе несреће. 

Славољуб нас уводи стопама Милана Ракића у манастир Грачаницу и води нас трагом његових стихова до пред фреску Симониде којој су ископане очи, обраћајући се самој фресци, животворећи је баш у Ракићевом маниру:

,,Ти слепа фреско

погнуте главе ко да скриваш стид…“

(Симонида)

У овој песми песник осећа сву бол и неправду учињену над овом светињом, схвата њен положај и плаши се за њену судбу на том светом земљишту, од неба отетом.

Песник нас, затим, у наредној песми под насловом ,,Пут посут сузама и ружама“ подсећа на једну нашу принцезу Оливеру и њен усуд после смрти свог оца кнеза Лазара. 

За разлику од претходног дела о реци Дрини, песник сада неке историјске податке надомештава фуснотама не фотографијама. И ту се осликава огроман труд и жеља да свака реч, сваки стих има своје упориште у истини. 

Овај историјски ток песама прекида се љубавном песмом ,,Чобаница“, где лирски субјект носталгично жали за минулим временима и неким мирнијим животом. Потом се у наредним песмама сећа свог деде, да би фолкорним нотама увео читаоца у свет народне традиције, почев од гусала, до наших предака, соли и погаче, јунаштва нашег у време Турака и славног народног певача Филипа Вишњића. Опис Кадињаче је у двема песмама, сав заливен лепотом успомена на детињство. Кроз слику два троношца (ниске столице са три ножице) описује један безбрижни период живота песниковог, детињство и прелазак планинског гребена као какву метафору за пут одрастања:

,,И тако.

Тај први прелазак

тог планинског гребена

обележио је читав живот мој

и определио, да ту невидљиву 

капију простора и времена,

прелазим упорно,

носећи у сећању, ту урезану слику,

идући ка Ужицу

или од Ужица ка Зворнику.“

(Два троношца мала)

И даље, из песме у песму навиру сећања на претке, на рано преминулог брата Светомира, на деду и бабу, село и икону Светог Луке, на мирисе и боје, на коње, на све оно што човека како је старији походи и од чега побољева. Јер, успомене греју, али и боле кад се осврнемо око себе и видимо да тих људи и тих времена више нема.

Аутор Славољуб Томашевић пише оду крајпуташима, незнаним јунацима, а знаним војевачима ужичке чете, путевима Кадињаче тумара мислећи о њима и њиховим животима.

Од тих суморних мисли шаренолик вашар у Дубу опет буди детињство, сећа на ујака и

Драгачевски сабор, колибу крај реке и деда Задравковог коња Путка.

Да би се потом сетио ђачких и матурантских дана, своје заљубљиве природе, учитељског посла, свега онога што хронолошки води живот, а једнако је вредно, колико и фотографије разреда и учионице.

Сад Славољуб пише о својим унуцима и сећа се све живље свог деде и два наслеђена дуката, схватајући значај свега што му некада није било толико важно:

,,Поклањам им два дуката мала

која су мени од деда Здравка остала“

(Два дуката)

И дани радних акција, дружења при изградњи путева и пруга, дивне су успомене, јер човек је срећан кад гради, у природи му је да гради, а не да руши. Да воли, не да мрзи, да буде слободан, не сужањ.

Последња песма у књизи под насловом ,,Црква-брвнара у Дубу“ обогаћена је осим живим и сликовитим описима, и самим фотографијама. Црква-брвнара у Дубу је један од најстаријих споменика културе у Србији, ту се песник крстио и на то је поносан, као и на оне исте претке који су се чудили умешношћу мајстора Осечана који су дивне цркве правили само са секиром и брадвом. 

И када се осврнемо на све песме из ове збирке, ми можемо рећи да је и сам аутор неимар алхемичарског заната, који нам све оне лепе дане старина наших оживотвори, предочи и утисну у сећања, јер човек је, напослетку, највећа ризница успомена способна да их репродукује у уметност, у песму.

проф. Невена Милосављевић