АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
Д В О Р И Ш Т Е – ПРОСТОР ЗА УЗРАСТАЊЕ
(О поетском рукопису Доживљаји малог пса Болета аутора Дарка Стевића)
Дарко Стевић (1963) један је од савремених српских песника за кога се може рећи да је тих и ненаметљив. Из тишине и стваралачке осамљености, тек у последњих неколико година, почео се јављати на песничке конкурсе и на њима, заслужено, добијати признања у виду награда и похвала. Стекавши дозу неопходног самопоуздања, огласио се после тога, и оглашава се, у неколика угледна књижевна часописа (Луча – Суботица, Бдење – Сврљиг, Багдала – Крушевац ) као већ афирмисан и самосвојан песник тематски разнородних песама (дескриптивне, рефлексивне, љубавне, родољубиве и духовне).
Поемом Доживљаји малог пса Болета Стевић је у мозаик свог поетског опуса, као блистав драгуљ, уградио и поезију за децу. Ова поема иначе је 2022. године награђена у својој категорији на конкурсу Асогласи Издаваштво (Зворник, Република Српска). Звукоплетом своје песничке речи Стевић је у њој филигрански изаткао једанаест оделитих песама, у чијим се стиховима осликава лепота једног породичног дворишта у коме, уз гласове из природе, не само физички већ и духовно узрастају девојчице Јеца и Јоца. Једна учествује у авантурама животиња које живе у дворишту, али и оних које у њега наврате као пожељни или непожељни гости, и све то записује, док друга, млађа, прича шта се све, у четири годишња доба, у тој оази радости збива. А главни јунак, „газда’’ тог простора, и љубимац њихов је псић Боле. Заправо поема је ода њему. Пред њим узмичу мачак Марко, зека Бели, патак Дача, кикирез Пера, поштарева куца Леси, ждребенце Вихор, а чак и страшни вук Вуле, неприкосновени господар шуме, признаје: „Један само имам страх, / причекајте … губим дах. // Онај Боле, мали пас … // Баш ме страши његов глас ...’’ (песма ,,Признање вука Вулета’’).
Свих једанаест песама из поеме су строфичне (три у дистиху, седам у катренима, а једна са различитим бројем стихова у строфама), са парном или укрштеном римом, и у стиховима исте слоговне дужине (најчешће дванаестерац). Готово све су сачињене од звукоплета реалистичних слика, у којима – поред речи које се могу ређе чути (ларма, баук, зорт, завилени, бена, не бенави), метафора (Двориште нам на тепихе личи – „Болетово двориште’’; Ноге су му брзо тане и зли ће часи Месец ако фењер згаси – „Боле и дружина из дворишта’’), хипербола (Њега уплашити не може баш нико – „Боле и Деда Мраз’’; Ни тигар га не би уплашио скоком – „Боле спава’’) и ономатопеја (крекћу нам жабе, Пера нам своју песму штуца, кукуриче Пера, Боле цвили, фркће) – превладавају персонификације, што је и разумљиво с обзиром на то да су и псић Боле и све друге животиње, а такође и нежива природа оличени, имају људске особине (пауци мирно мреже снују; ласта травке у гнездашце ставља; дрвеће нас зеленилом хлади; певац мали на стари се пење дуд; Месец фењер гаси; јежић оштром бодљом прети; Боле цвили, кука, молећиво гледа; соко мотри оштре стене; леву страну чува лија …).
У најкраћем: поема Доживљаји малог пса Болета испевана је језиком склада човека, деце понајпре, са природом. Лепи су то и лепоти достојни стихови. Нема дидактичких (поучних) натукница. Реч је о доживљеним и проживљеним емотивним сведочанствима у животу у природи, у породичном гнезду и уз животиње. А то је наша прапостојбина. Стога би ова Стевићева поема, у времену када је модерна технологија преузела примат и уплив у слободно време појединаца, а нарочито младих – могла да допринесе узрастању деце, природно и у природи, не само у физичком већ и у духовном развоју као саставном делу људске природе. Као таква поема заслужује препоруку за објављивање.
У Гојној Гори, Миливоје Трнавац
