АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
РЕЦЕНЗИЈА О КЊИЗИ ВИЛАЈЕТ НЕБОЈШЕ СТОЈОСКОГ
Књижевник Небојша Стојоски, аутор више песничких књига и две прозне књиге, у новој књизи Вилајет показује се као песник изграђеног језика и стиха, препознатљив и свој, а теме које настањују ову књигу јесу оне које иначе заокупљају његову пажњу а овде дишу новом свежином, чинећи ову књигу складним и заокруженим остварењем.
Књига није подељена на циклусе, већ се песме, тематски разнолике, нижу једна за другом, а то код читаоца ствара знатижељу и лепо нестрпљење: која ли ће тема уследити? Небојша пева о себи, о свету, о љубави, о смрти, о писању… Наравно, теме се често и преплићу, па тако у једној песми може бити више тема, што песми даје додатну лепезу мисли и расположења. А та расположења могу бити светла, могу бити и тамна – као што се иначе у поезији Небојше Стојоског налазе и светлост и тама, и добро и зло. Када се каже вилајет, обично се мисли на тамни вилајет из народне књижевности, на подручје у ком влада мрак; но ова збирка називом вилајет упућује, рекли бисмо, на један разнолики свет, али и на тајновито подручје саме душе, која је сложена и у коју све(т) стаје…
Тако се у овој књизи јављају и тама, и демони, и слике смрти, и двојник у огледалу, и мрачне улице града и порочна девојка… (Призивају такви тонови блискост са Бодлером.) Но, ту су и песме пуне светлости, лепоте природе и нежности. То наравно није пресудно за вредност песме, већ је поента да је поезија отворена за разна расположења и тонове. Кад је реч о љубавним песмама, оне су заиста разнолике: неке су нежне као лахор, неке пуне горчине и туге, а неке узавреле од страсти… Поменимо песму „Сатир“, пуну лепих слика и поређења, из које израња мотив заљубљеног сатира и нежне нимфе којој он поклања звук из фруле; идилични антички мотиви населили су ову песму, као што су и неке друге песме прожете мотивима из грчке митологије, па се тако у песми „Тајна“ налазе и Хад и Орфеј, а бог шума настањује песму „Узвик“. И не само мотиви из грчке митологије, у овој књизи постоје и мотиви из словенске митологије, као што је бог Перун, затим библијски мотиви (старозаветни и новозаветни), као у љубавној песми „Дођи“, у којој се помиње и Адам, и јабука, и Свето тројство; ту су и теме апокалипсе, као у одличном сонету „Синови ватре“, а прва песма у овој књизи, „Брзина светлости“ посвећена је Христу. Небојшино познавање књижевности такође се види у оним песмама које су нека врста његовог разговора са писцима претходницима или обрада одређеног мотива који упућује на њихова дела: песма „Шала“ је алузија на Кундеру и ту се помиње „неподношљива лакоћа постојања“, песма „Замак“ на Кафку, а песма „Џони“ инспирисана је романом „Џони је кренуо у рат“. А у песми „Поља сунцокрета“ Стојоски је осликао необичан свет, неку врсту сопствене селидбе у познату слику ван Гога, и показао како и сликарство често зна да инспирише песнике.
Ту су и песме поетичке природе, где песник говори о себи и писању: „Разбијам стих“, „Опис“, „Не дај се“… Стојоски и као стваралац и као неко ко живи за књижевност брани на неки начин своје место у том књижевном свету (јер заиста ту има свега, и борбе и сујете), а песма „Небојша“ звучи као мала лична карта, као путоказ који нам он оставља о себи и писању, са стихом-поентом: „Тишином дозивам песму ја, / васкрсли стихотворац“.
У формалном смислу, песме су претежно у слободном стиху и строфичне композиције, при чему се негде број стихова у строфи одржава током целе песме, а негде то варира. Постоје и песме везаног стиха – дистиси и сонети. У форми сонета јесу „Обзорје“, „Страсти“ и „Синови ватре“. Небојша Стојоски у сонетима показује и умеће римовања и ону градацију теме до саме поенте, што је карактеристика сваког доброг сонета. Можемо рећи да постоји чак и један неримовани сонет, „Палилула“, мада се у теорији књижевности питање неримованог сонета оставља отвореним за дискусије. Но, можда због распореда строфа (два катрена и два терцета) и због посебне атмосфере и мелодичности песма „Палилула“ може се, условно речено, доживети и као сонет.
У књизи Вилајет постоје и бројна успела поређења и добре метафоре, као и спрегови речи који упућују на узвишени свет песника. На пример: „Живот је виолина на којој свирају анђели“; „Ветар црвен као ружа неубрана“; „Додирнуо сам месец од злата“, „Недодир твог лика у огледалу“ и сл. А стихови „И би она, као сунчан дан, / да обележи сваки мој стих“ на начин празника уводе нас у лепо љубавно осећање… Песма „Ветар“ остварена је као персонификација, јер сам ветар говори о својој моћи, док се у песми „Подне“ стапају свет прочитаног, атмосфера древности и љубавно осећање, као што је посебан наратив уз лирски исказ одлика многих песама у овој књизи, а брижљиво грађен песнички израз јесте константа Небојшине поезије.
Због свега овог, упућујемо читаоце на књигу Вилајет, јер у данашње време у ком се често пише без осећања, ова поезија нас враћа на прави пут, а то је: лирска искреност, односно тежња да и све лепо у животу, као и оно болно, пређу у свет песме и у њој добију посебан живот. Јер, књижевност и живот нису одвојене него се снажно преплићу, и то осећа и зна Небојша Стојоски.
Маја Белегишанин Ивановић
