У припреми збирка пјесама “РИМЕ ОЦА И СИНА“ аутора Бранка и Душана Станковића

„РИМЕ ОЦА И СИНА” У ИМЕ НАШЕГ НАРОДА

Збирка пјесама „Риме оца и сина” одјекнуће поетским небом све до висина, гдје имамо славне претке и свијетле узоре, светитеље и примјере чојства и јунаштва. Јасно је да су поједине пјесме из ове збирке инспирисане романима које је Бранко Станковић написао. У овој, по обиму малој, поетској збирци опјевано је пуно тема, личности и догађаја. Стихови ове збирке обилазе многа страдалничка мјеста од Косова, преко Јасеновца, па све до Арарата, проносећи лучу слободе која освје-тљава страдалништво, али и васкрсење хришћана, српског, али и јерменског народа. Пјесник у маниру епске поезије у десетерцу пјева о догађајима из прошлости и приказује жртву коју је наш народ поднио.
Пјесма „Клетва метоха и поља Косовог” представља нови изазов за гусларе у којем је опјевана историја нашег народа од Косова до данашњих дана.

„Ој, гуслару, чедо српског бића,”

затим:

„Пој, гуслару, нека грло јечи
Тешке ове изговори р’јечи
Ко продао Душанове дворе

Да му душе у паклу изгоре
И ко изда Пећ и Грачаницу
Призрен, Девич, Звечан, Митровицу
Дигне руке од Св’јетлих Дечана
Да је проклет до судњега дана!”

Пјесник, описујући Лазареву жртву и све догађаје који потом слиједе, напомиње да оно што је свето живи у нама и да нам то нико не може узети:

„Од Призрена до града Дечана
Света Гора нова сазидана
Све су цркве, манастири свети
У нама ће дов’јека живјети”,

напомињући на крају:

„Ко издао завјет Кнеза светог
Рђом капô до кољена петог“

Као што је „Вила са Кошара” свједок страдања Срба на Косову и Метохији, у овој збирци виле су свједоци страдања у пјесми „Вила са Арарата”, али и у пјесми „Јама Понор”. У том духу могу се издвојити многи стихови као што је овај:

„Крвава је опет текла Дрина
Вјечна рана оста Миљевина“

Износи се и јеванђељска истина да „Нема ништа тајно што неће бити јавно, ни сакривено што се неће дознати и на видело изићи” (Лк. 8, 17).

„Али земља заклела се рају
Када људи за Христа страдају
Да се тајне не могу сакрити”

У прилог теми пјесама гдје виле свједоче српска страдања написао сам пар стихова:

Све су виле свједок биле
Страдањима српским роде
Кад се крвца српска лила
У борбама због слободе

У пјесми „Небеска олуја” пјесник нас води кроз родна мјеста наших истакнутих научника, тј. кроз Даљ у Славонији, гдје је рођен Милутин Миланковић, кроз Смиљан, мјесто рођења Николе Тесле,
„Гледам у даљину васионе и бескрај небески
Из Даља Милутиновог кроз пејзаж славонски
Дах ми милује смиље и божанска енергија
Из Лике, из Смиљана, са згаришта куће великог генија”,

али обилази и родна мјеста војводе Момчила Ђујића и ускока и хајдука Стојана Јанковића:

„Са Динаре вихор док лебди ка плаветнилу јадранске воде
У уху осећам и чујем ехо Момчилове литургије слободе
Вином из букаре поквасих своје осушено грло
За племе Јанковић Стојана, вечно и неумрло”.

Ове пјесме које су написали Бранко и његов син Душан остају као споменик страдању нашег народа јер „бива што бити не може” да „на гробовима изниче цвије-ће за далеко неко покољење”.
Истовремено, ова збирка је и подсјетник на знаме-ните личности нашег народа које не смију бити забо-рављене.
Млади пјесник Душан, Бранков син, доноси нам три пјесме којима трасира свој поетски пут и показује таленте које ће, ако овако настави, сигурно умножити на радост своје породице и отаџбине која се и „песмом воли”.

„Желим да пишем оду слободи,
Дечијој граји, игри и школи,
Љубави што мојом душом броди
И отаџбини која се песмом воли.“

Своје родољубље млади пјесник најснажније исказује кроз стихове:
„Остај ми срећна и вечно млада,
Сава и Дрина мију ти лице,
Утехо наша, наша си нада,
Републико Српска, лепотице!“

У пјесми „Пуцајте, ја и сада држим час”, млади пјесник, саосјећајући се са жртвом коју су поднијели српски ђаци његовог родног Крагујевца, подсјећа на тај свирепи злочин из Другог свјетског рата.

„Убише тело, а душу убити не могу
Зато на колена падам и молим се Богу
У молитви тихој свакога дозивам свеца
Да Господ спаси невину децу Крагујевца!“

За крај овог кратког изношења утисака, порука коју црпим из пјесме „Врело слободе”:

С Мајевице нека потеку стихови и лете ка ушћу слободе гдје мудро царују, Вјера, Љубав и Нада,
и порука Завена Дер-Хазарјана:

„Народ који чува своје књиге и своје писмо, чува себе”.

Дејан Спасојевић

О Dejan Spasojević

Проверите и

Представљање књиге ПРИЧЕ ДУШЕ Момира Васића

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *