АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
ТРАГОМ ИСТОРИЈЕ
Бранко – Бато Крковић рођен је у старом ускочком гнијезду, Љевиштима, Горњој Морачи, гдје је част, понос и људска доброта била преча од људских живота. Одрастајући у том амбијенту гдје су се, на прелима и посијелима, сакупљали житељи тога краја, слушао је од својих родитеља, рођака и комшија, најљепше стихове, народне епске поезије, која је настала прије писмености, о јунаштву србских витезова и патњи србског народа, која је преношена са кољена на кољено, све докле је Вук Караџић Стефановић записао и са њом задивио многе европске умове.
Као дјечак, та сазнања, „таложио” је у својој души. Тешко је могао издржати, а да их не преточи у стих, писани запис, да се не заборави, јер све што се не запише као да се није ни десило. Његова искрена жеља и жива потреба да та историјска сазнања искаже и саопшти читаоцима, све што носи у својем бићу, што је непосредно прочитао, сазнао, видио, доживио, а и осјетио на својој кожи успио је да запише и сачува, како и наслов књиге каже ,,Трагом историје”.
Крковића посебно краси што је обрадио интересантне мотиве који са разлогом завређују пажњу. Унутрашњи немир који га је побудио да га саопшти читаоцима и тим искаже своје поуке и поруке шта пјесма (историја која се најбоље памти) као умјетничка творевина значи.
Бранкова поезија је пуна животне искрености, историјских података и топлине, али и бола, језе и туге , шта се све у српском роду дешавало, да се сачува част, понос и људско достојанство, што казује из срца, са врела живота, да остане као поука али и опомена за млађе генерације.
Није тешко схватити да Бранко солидно влада пјесничким језиком, враћајући се мислима у доба дешавања, да у правом моменту користи адекватне ријечи, да учини пјесму посебно вриједном, те је постао врсни пјесник и умјетнички стваралац.
Пјесма је дио његове личности, да скоро не може без пјесме, и да користи сваки тренутак да стихом преточи у пјесму бројне мотиве које у себи носи. Његово пјесничко надахнуће „тјера га” да то исказује, да би олакшао својој души, поштујући строфе и његујући риме, имајући лакоћу пјесничког израза, настојећи да читаоцу разбије монотонију која би се могла доживјети читајући „из једног даха”.
Када се враћа слободном времену наставља писање стихова што му даје одушак души јер је за њега одмор дружење са пјесмом и људима, пјесничким стварањем које је изузетно плодно.
Поезија обухвата дуги период историјског дешавања, а и пјесниковог преживљавања, што пуних педесет година ствара, прецизно и тачно и саопштава читалачкој публици. Пјесник долази са бистрог врела језика, бастиона слободе,откривајући чари љепоте и треперења душе.
Управо тај Бастион слободе утицао је на његова осјећања, да опјева и витештва и подлости, да би постигао душевни мир, и да стави у стихове који су испуњени историјском збиљом, доказ да се ништа не прашта нити заборавља.
Велики подстицај дали су му: Старац Милија, Дамјан Дуловић, Старац Рашко (Дуловућ), Лека Мастиловић, пјесници са морачког простора, који су Вуку Караџићу саопштавали стихове, којима су се дивили европски умови,као и познати,,модерни” народски морачки епски пјесници: Вуксан Марјановић, хаџи Радован Бећировић – Требјешки, Момир Војводић и други.
Бранко пише и прозу. За своје родно мјесто сакупио је анегдоте, изреке и клетве, настојећи да сачува традицију србскога народа, и покаже оштроумност становника тога мјеста, за коју је добио другу награду, Сребрну повељу, на конкурсу српских земаља. Написао је збирку афоризама и Рјечник српских архајичних ријечи, (11.300 ријечи) који је ,,надам се” задивио србску јавност.
Његов стваралачки рад потврђују бројна признања, одликовања и Звање Духовни војвода које је примио уз благослов Српске православне цркве.
Бранку желим здравље и срећу у животу и успјех у стваралачком раду, да нас убрзо окупи на промоцији нове књиге.
У Подгорици, 2024.
Милован – Мишо Кубуровић, књижевник
