У припреми збирка пјесама “ ПЛЕС БЕСМРТНЕ РИЈЕЧИ“ Николине Срдић

ТИШИНА ГЛАСНИЈА ОД БУРЕ

(Читајући рукопис збирке пјесама Плес бесмртне ријечи Николине Срдић)

 

Када неко напише стихове:

Драга, ја сам ти само путник,
Само сам остављени кофер,
Празан и постиђен…

Или:

Скупи се моје наручје
И ћути.
Пусти тишину да прича, сатима, данима…

онда ти стихови, више од рецензентовог мишљења, препоручују да се њихов аутор огласи својом првом збирком пјесама.

У конкретном случају, ауторица стихова је пјесникиња из Приједора Николина Срдић, а наведени стихови су издвојени из посљедње и прве од укупно четрдесетак пјесама уврштених у збирку Плес бесмртне ријечи. Они свједоче и о томе да је млада поетеса превазишла почетничке „неравнине“ у исказивању мисли и осјећања, којима су напросто набијени стихови, уз брижљив труд да добро контролисане емоције нигдје не засметарију смисленој рефлексији и обрнуто.

Сасвим је разумљиво да литерарни стваралац у животној доби Николине Срдић пјева о љубави, о дугом чекању на сусрет и стапање у једну двију младих особа које се воле, али ваља нагласити да то чини без дубоких уздаха и без гомилања „срцепарајућих“ и давно истрошених метафора. Љубавна осјећања исказује разложно, смирујући треперење заљубљених душа, допуштајући им само да понекад одсањају своје снове у боји у воштаној ноћи. Уз то, пјесме које – стиче се утисак – ствара у даху, пушта да тишином исказују осјећања, јер је очито свјесна чињенице да је у поезији тишина гласнија од урлајуће буре.

Није љубав једини мотив који заокупља пјесникињину пажњу; она је, колико јој то допушта животно искуство, окренута и неким егзистенцијалним проблемима, првенствено онима с којима се млад човјек сусреће у породичном и друштвеном окружењу. То само наговјештава да у њеним наредним пјесничким збиркама можемо очекивати ширу мотивско-тематску лепезу. Зато, дозволимо пјесникињи, која не боји се мрака осим кад је мрак, стихом Бесмртна ријеч би заплесала, као што је то учинила на почетку овог кратког осврта, сама своју прву збирку стихова препоручи издавачу и читаоцима. И, нека јој је срећан овај значајан корак уласка у свијет поезије.

 

Бања Лука, 11. 4. 2024.

Ранко Павловић

 

 

 

…………

 

Визија бесмртности речи у поезији ауторке Николине Срдић

 

,,Наука све види у еволуцији, а песник у вечности.“

– Јован Дучић

 

Тема бесмртности заокупља човека од почетка цивилизације. Најстарије књижевно дело ,,Еп о Гилгамешу” и дан-данас отвара питања бесмртности и проширује аспекте посматрања и тумачења човекове тежње ка бесмртности и потребе да оставља трагове у овоземаљском животу, како би и после његове смрти на овом свету остало сећање на њега. Супротно томе, хришћанско учење подсећа нас на феномен бесмртности душе, где одрицање од овоземаљског живота стаза је ка вечном животу. Како цивилизација напредује у технолошком смислу, чини се да у духовном незаустављиво деградира, чему сведочи уметност која више не поставља оваква питања о суштини човека и његовог живота. Били бисмо готово малициозни када бисмо рекли да нема тих истакнутих појединаца, који и даље верују уметности и њеним одговорима, па управо збирка поезије ,,Плес бесмртне ријечи” младе песникиње Николине Срдић, самим насловом, а онда и садржином поништава материјализам који је прожео савремену уметност, посебно књижевност. Есенција као покретач стваралачког поступка произилази из ерупције песничког вулкана, којем младо биће не може да се одупре, већ му се потпуно предаје, јер тражење узрока свему неминовно доводи до питања суштине.

Својом првом песмом ,,У мом наручју” песникиња нам најављује главни мотив у свим песмама, љубав, али не љубав као такву, физичку, опипљиву, већ која се грана у бескрајно много токова, досежући и до оне божанске љубави – агапеа. Томе сведоче стихови:

,,Воли ме, чак и када преломим стабљику напола,

Онда када не будем знала да живим,

Kада не будем могла да пишем,

А волим да живим”

(У мом наручју).

 

Ова лирска проза, често приказана у дијалошкој форми, заправо је готово сва монолошка, разговор лирског субјекта са собом и својим страховима и немирима. Дијалог је често само фиктивна епизода ради колорита песничких слика и пуноће приче, представљен тако да читалац сам пројектује простор и време, као и коначни исход, о чему говоре стихови песме ,,Вријеме”:

 

,,Зарони у највеће дубине, и помисли

На сваки нови покрет једне казаљке.

Заустави вријеме”.

 

Често снове замишљамо у црно-белим сликама, као нешто што не можемо да контролишемо умом, али Николина када сања снове, она их сања у бојама и за њу су снови место где нам може бити ,,боље”, где ће нам сигурно бити ,,боље”. Код ње су ,,вјечне песме” у којима плешу ,,бесмртне ријечи”, као код Мирослава Антића, песма је бесмртна, а с њом и песник. У песми ,,Воштана ноћ” можемо приметити и утицај Весне Парун на њено песништво, па како се Весна обраћа својој супарници у песми ,,Ти која имаш невиније руке од мене”, песникиња Николина се обраћа свом мушкарцу:

 

,,Ти који имаш рамена њежнија од мојих,

Ти који си бдио док спавам

……………

Ти који не волиш, а растеш,

Ти који плачеш када сањаш

……………

Ти који то умијеш,

Ти који то најбоље одглумиш.”

 

У њеним песмама мушкарац је апсолутни антипод ономе каквим сматрамо мушкарце. Њен мушкарац је веран, моли је да остане, чини све да је усрећи, скупља и чува њене сузе, живи за њен осмех: ,,Игра се ноћима, али срцем никада”, а песникиња као да непрестано осуђује себе, јер не уме да покаже емоције онако како би желела, па ,,мјерењем празнине у себи” ступа на сцену ,,тужног позоришта” где се сећа љубави, као неизмерне вредности у свом животу:

 

,,Ми смо позориште,

Тужно позориште”.

 

А месец као једини сведок је ,,вјечни пјесник”. Песма, песник, реч, стих, све је код Николине вечно, све је жеља да остане траг за вечност или траг у вечности. Лако се код ње препознају песнички утицаји, као симболичке слике из Попине поезије (Очију твојих да није), али и савремених песника и песникиња, па закључујемо да прати песничку сцену и надахњује се мотивима, језиком и стилом других аутора. Оно што карактерише њен песнички језик и стил, често је анафорско понављање, дуги стихови, прекинути каткад неком сликом или епизодом, има и примера елиптичног стиха, обраћања у првом и трећем лицу, у мушком и женском роду, дијалошке и монолошке форме, која је нужно омеђена интерпункцијским знацима. Један прозни текст уметнут је међу песме, али стиче се утисак да све песме жанровски нагињу ка лирској прози, исповедног тона, пресецаној филозофским и социјалним сентенцама, налик на Андрићев ,,Ex ponto”, не тематски, већ стилско-евокативно. Неке песме нису у потпуности откривене, те им значење слути само ауторка, појављују се лична имена, топоними, људи из њеног живота, о којима пише надахнута унутрашњим дилемама, нама само отварајући прозорчић свог срца, али широко пространство лепоте у стиховима. Ова збирка није само лична исповест, већ и бележница дубоко унесрећених људи, угашеног огњишта на којем сада само гавран пребива. Сара, Јасна, Ара… Именовање лирских јунака појачава осећај блискости с њима. Када именујете неког о чијим осећањима читамо, тада упознајете читаоца с њим, отелотворујете га, готово поистовећујете с оним ко се препознаје у особинама. Писање у мушком роду још један је начин да се лирски субјект прикаже у пуноти својих осећања, да каже истину о свету у себи и свету око себе. У њеној поезији су у јединству мимезис и дијегеза. Она поезијом некад показује, а не говори, а онда прича причу о животу, из више углова и заиста, сједињује оно што су Аристотел и Платон супротстављали једно другоме.

И на крају, опет се враћамо бесмртности речи које плешу у песми по ритму песничког бића, у куцњу његовог била. То је алхемија која је позната само песнику, то је алхемија коју је Николина Срдић добро изучила.

 

Мср Невена Милосављевић