У ПРИПРЕМИ ЗБИРКА ПЈЕСАМА “,,Пјесник пише траг да остави да се прошлост не заборавиˮ, аутора Стојана Чаркића

Јеванђељски пут вере Стојана Чаркића

 

,,Само кроз драговољно ношење

Крста познаје се важност Крста.

Ко понесе Крст, тај и сазнаје,

да је Крст – Пут, Истина и Животˮ

Свети Николај Жички

 

 

Јеванђељске речи су најузвишеније речи које нам је Господ даровао преко својих пророка. И Господ, иако нам је све рекао, зна нашу душу која се лако приклони земаљским добрима услед свих искушења која свако доба доноси, Он не престаје да нам се обраћа на сваком нашем кораку, преко људи које срећемо, преко чуда којих је у изобиљу, преко лепоте коју нам је подарио, верујући да ћемо на њу погледати срцем. Истински пут вере није одрицање од патњи, већ је патња прочишћење душе човекове, а верник је прихвата као крст спасења, не гунђајући на Господа, већ на своје грехе. Гледајући срцем на лепоту и чуда којим га је Господ обасуо, носећи свој нимало лак крст, прихватајући патње као свој духовни усход, брат у Христу, Стојан Чаркић, сваког јутра моли се и захваљује Господу, па тек похрли дану у загрљај. У своју постељу не леже без молитве, а од свих молитви Богу су угодне оне у којима моли за друге. Господ му је подарио и песничку лиру да своје молитве запише и Стојан је припремио своју другу збирку песама под називом ,,Пјесник пише траг да остави да се прошлост не заборавиˮ.

Остављајући трагове за собом, он је утабао стазу за многе које је овенчао у својим песмама, захвалношћу и молитвом. И као што година има своја четири годишња доба, тако и Стојанова књига има четири песничка циклуса која тематски прате песме које се у њима налазе. Први циклус је циклус молитвених песама ,,Молитве раба Божијег Стојанаˮ који отпочиње песмом посвећеном Светом Нектарију Чудотворцу, светитељу с Егине који веома воли Србе. А Срби у захвалност за исецељења подигли су и храмове у Србији посвећене овом светитељу, читају акатисте и молитве и славе празник. Песник се обраћа у песми светитељу анафорским понављањем:

 

,,Спаси своје грешне људе!

Амин, Боже, нека тако буде!ˮ

 

славећи његову неизмерну помоћ коју упућује молбеницима. Верујући Стојан, молио се кроз песме и Архангелу Михаилу, Светом Василију Острошком, Светом Зосиму и Јакову Туманском, славећи Веру, Љубав и Наду и мајку им Софију. Благодарећи Пресветој Богородици:

,,Мајко Бога, доброта те краси,

моли Сина свога,

а Бога нашег,

да нам грехе опрости

и грешне душе да нам спаси!“

Стојан истиче греховност као неизоставну човекову особину, али покајање је изнад греховности и ове песме су уједно и молитвене и покајне, проткане захвалношћу и појањем у славу светитеља и Господа. Песник се моли и пред почетак Богородичиног поста, на Благовести, на Цвети, Васкрс, Божић, у ,,молитвеној котлини“ ,,Божија је милостˮ, где ,,стазама вереˮ и у ,,вери без страхаˮ поуке о животу и вери записује. Колико су те поуке важне и звучне, на другој страни одзвања радосни звук риме која подсећа на звук кимвала:

,,Да нас  благи Христос брани,
и ове године као и лани,
да нас Мајка Божија води
и од сваке муке ослободи,
душа наша нека блиста,
све у име Бога Христаˮ

(Молитва раба Божијег Стојана)

 

Тај милозвук, лакоћа стиховања и осећај за риму откривају песников таленат за ритам, ако не заборавимо да је песник некада био и вокални солиста. Милозвук његових песама је најупечатљивији у другом циклусу песама ,,Породична срећа од Бога је дарˮ, која је истинско врело његове љубави и захвалности породици и најближим пријатељима које сматра породицом. Милијана, супруга његова ,,од Бога је дарˮ, највећи број песама управо је посвећен овој лепој и дивној жени, његовој подршци, пријатељу и љубави. Њену лепоту и доброту овеначао је најлепшим стиховима, неуморно је грлећи њима, желећи да та срећа вечно траје.

 

,,Ти не празнословиш само, већ примјере дајеш животом,
ко те обаспе злом, ти му узвратиш добротомˮ

И да је само ова два стиха написао, свако би његову супругу могао сагледати у њеним величанственим врлинама. У стиховима својим спомиње и ћерку Марту, захваљујући Богу што му је подарио и желећи да дочека ,,весељеˮ своје ћерке. А пишући својој ,,Мајци Јелиˮ, обраћа се свим мајкама, али и свим људима, поручујући им да ,,срећан је онај ко живу мајку имаˮ. У породичне песме уврстио је и песме посвећене у спомен проти Милети, који је имао веома важну улогу у његовом животу, ове песме и још две у спомен Милици Чаркић и Дражену Лилићу проткане су патњом за њиховим одласком из овог живота, али и надом за сусрет у вечном животу. И ту је она нада која верника држи у животу, која му посипа путеве мелемом где му крваре отворене ране. Крст спасења у скуте и путем овог живота ка вечном. Из породичних изатакане су и ,,Песме захвалностиˮ трећег циклуса у којима се прожимају мотиви из свих циклуса. Песник се захваљује Господу на сваком удаху, на прилици за живот и на праштању грехова, на супрузи и кћерки, пријатељима, захваљује се и супрузи и пријатељима и свима који чине његов живот богатим, јер богатство је душа и љубав, материјално је ништавно и пролазно. Захваљује се на свакој помоћи, а највећа је она ,,Захвалност за љубавˮ, она свемоћна, благословена лепота којом је окупан и која му је важна као кисеоник. Човек често заборави да се захвали на ономе што му Господ даје, на ономе што му ближњи чине, на љубави, пажњи, разумевању, услед све муке само се жалећи, захвалност као да је на маргини. Стога, Стојан Господу се обраћа:

 

,,Хвала ти, Оче мој небески,

што си изабрао да кроз мене пројављујеш своју силу и милост свемоћну,

хвала Ти и досад што си ме водио кроз таласе који би многе потопили,

али Твојом великом милости ја препливах узбуркани океан!

Слава Ти и хвала на милости! У вјекове вјекова, Амин!

Велике су речи песника Стојана Чаркића свима нама за наук, за оне који желе да чују и виде. Последњи циклус у збирци који и проистиче из захвалности, упућен је на славу и захвалност, молитву и спасење свих бораца за ослобођење отаџбине и борбе против непријатеља. Песме циклуса под називом ,,Ратне епопејеˮ писане су и из угла једног ратног ветерана који се борио за слободу и зна цену и важност борбе и слободе. У спомен јунацима Војске Републике Српске, јунацима с Кошара, генералу Ратку Младићу, ђенералу Дражи, свим онима који су погинули од стране душмана и њихових злочина, али и онима који су живи, а задужили су своју отаџбину и саборце. Свакоме од њих песник стихује орден, славовенчава их с Господом и благосиља на томе што их српски род изроди. Ратне епопеје великих борби, много неправди и мучних призора и опет она нада, хришћанска нада да то одозго неко гледа и бележи, да је све то пут посут трњем до Горњег Јерусалима. Само они који верују у њега и угледаће га, јер су читавог живота ходили к њему носећи свој крст. Речи Светог Јефрема Сирина:

 

,,Све пролази, све ишчезава, и ништа нам у

Онај час неће донети користи,

Осим добрих дела, која имамо овдеˮ

 

песник Стојан Чаркић не само да је разумео, већ по њима живи, а знајући да дар који има од Бога треба да преноси људима, као поуку и хришћански савет, оставио је у овој збирци стиховима:

 

,,Живео педесет или доживео стоту,

на крају пута нас чека оно

што смо зарадили у овоземаљском животу.

Ако радисмо добро, добро ће нас и чекати,

а ако радисмо зло, то ће нам Бог и датиˮ

 

Стога, браћо и сестре, нека нам буде по вери!

 

мср Невена Милосављевић,

на Спасовдан 2023.

Косово и Метохија

 

 


О збирци ,,Пјесник пише траг да остави да се прошлост не заборавиˮ аутора Стојана Чаркића

 

,,Добар човек из добре ризнице свога срца износи добро,

а зао човек из зле ризнице износи зло, јер уста говоре оно чега је срце пуно.ˮ (Јеванђеље по Луки)

 

Друга збирка пјесама ,,Пјесник пише траг да остави да се прошлост не заборавиˮ аутора Стојана Чаркића права је ризница молитвених стихова, љубави и захвалности, путоказ вјере на путу спасења. Збирка је подијељена на четири тематски обликоване цјелине. Први дио збирке чине молитве Богу и Светитељима, гдје аутор у складу са ријечима из Јеванђеља износи из свог срца добро и испуњава двије највеће заповијести: Љуби Бога и ближњега свога.

,,У тишини пјева душа

пјесму коју Господ слуша,

свему треба добра мјера,

да ли прича ил’ вечера,

само једно нема краја,

љубав ка Богу, до бескраја!ˮ

 

Кроз своју поезију Стојан доноси јеванђељске истине о животу, он тјеши вјером:

 

,,Не бој се ничега, сине,

јер Бог о свему брине!

Он те чува и пази са неба

и даје ти оно што зна да ти треба.ˮ

и у пјесми:

 

,,Нападају те, грде, наносе ти штету,

нису свесни пред Богом да ти вјенац плету.

Избјегавају те, понижавају, немој тужан бити,

они те понижавају, али Господ Бог ће те узвисити.ˮ

 

Опомиње на лажне пријатеље :

,,Ево један стих сад брзи,

не бој се онога ко те мрзи,

то је ружно и то много боли,

чувај се оног који се претвара да те воли!ˮ

 

Аутор ове збирке свједочи велику љубав и смирење без роптања носећи свој крст, потврђујући тако Његошеве ријечи „Човјеку је готово кад му дође слатко плакати ка пјевати. Ја овако нашу пјесму разумијем“

Пишући пјесме он оставља поетски траг пратећи трагове вјере:

 

,,Браћо и сестре, прекратки су

наши овоземаљски животи,

зато остави за собом трагове,

да те памте само по доброти!ˮ

 

С обзиром на то да је већи дио збирке исповједног карактера, морам да посвједочим нешто што ме везује за појаву једног оваквог пјесника и његовог стваралаштва. За његово стваралаштво везују ме молитвена сјећања и успомене из манастира Острог. Када сам прије пар година био у посјети манастиру размишљао сам о томе шта да напишем и како да насловим рецензију за његову прву књигу, а одговор је стигао на литургији када су читана Блаженства: ,,Блажени су чисти срцем јер ће Бога видјетиˮ, тада сам осјетио радост и схватио да је поезија Стојана Чаркића заправо поезија чистог срца које се као злато у пећи кроз страдање прочистило и приближило Господу, ликујући над свим недаћама, пјевајући пјесму љубави и хвале.

Други пут се десило нешто слично, био сам опет у манастиру Острог и поново на литургији се сјетио Стојана, а у том тренутку су читана Блаженства. Тих дана је у договорима била његова друга збирка пјесама…

Стојанов живот у Христу започео је његовим смирењем и страдањем, а води ка вјечној радости и блаженом Рају,

 

,,Ја одлазим, нећу гледат више зло овосвјетско,

ја на боље мјесто идем, одлазим у Царство Небеско!ˮ

 

Он је од оних људи који својим животом пишу поезију чистог срца, у које може да стане сав универзум и у ком нема мјеста за немир и тугу, већ само за Мир и Радост у Светом Духу. Овом збирком пјесама Стојан је многима од нас указао част, али и показао да се у најтежим животним ситуацијама може пјевати, што је сигурно много тежак крст, али га Стојан достојно носи благодарећи Богу за све.

Други дио ове збирке носи назив ,,Породична срећа од Бога је дарˮ, а чине је породичне пјесме. На самом почетку у пјесми ,,Од Бога дарˮ он захваљује својој супрузи Милијани:

 

,,У постељи дуго лежим

и сјећам се срећних дана,

кад сам тебе упознао,

моја вило, Милијана!ˮ

 

и констатује велику истину:

 

,,Још ћу ово написати,

моја срећо, моја вило,

да се ниси борила за мене,

данас не би мене било!ˮ

 

Јер њен допринос као животног сапутника који је био уз њега у најтежим тренуцима страдања и искушења сигурно је неописив и само Богу знан потпуно. Из овог циклуса издвојио бих и пјесму посвећену Марти тј. кћерки, кроз коју не крије радост што му је Бог подарио ћерку:

,,Уз дивну кћерку среће се роје,

имати кћерку богатство то је.ˮ

 

И пјесму мајци као бићу које је најсличније Богу:

 

,,Шта још о мајци рећи могу,

мајка је створење најсличније Богу.

Молимо Бога да свакој дадне

ту срећу да мајка постане!ˮ

Трећи циклус чине захвалне пјесме тј. ,,Пјесме захвалностиˮ, кроз које пјесник поново највише и на првом мјесту захваљује и узноси хвале Богу што га је оставио у животу и омогућио да може да пише поезију и да се радује породичном животу, ту су наравно и захвалне пјесме људима који су му помогли и који су на други начин завриједили његову пажњу.

,,Душа моја Бога љуби и њему се весели,

смрт ме била узела на матицу своју,

али Господ ме оте од ње и исцјели.ˮ

 

Стојан кроз стихове уздиже хвалу Господу, при чему ме подсјећа на псалмопојца Давида који каже ,,Славићу име Божије у пјесми и величаћу га у хвалиˮ. ,,Јер Бог чује убоге, и сужања својих не оглуша сe.ˮ

Четврти дио збирке носи назив ,,Ратне епопејеˮ, у ком аутор стихове посвећује онима који су се истакли јунаштвом и другим заслугама и врлинама задужили српски народ. Стојаново уздизање поезије изнад животних искушења и тешкоћа потврђује да човјек ,,сам собом чудо сочињаваˮ и истинитост Његошевих стихова: ,,Шта је ово скупа свеколико до општега творца поезијаˮ

Јер ,,пјесма нас је одржала њојзи хвалаˮ, с пјесмом се рађа, о умирању се пјева, о вјечности се пјева, а врховни вид поетског стваралаштва, његошевски речено, је стварање свеколиког свијета. Стваралачким надахнућем и љубављу Бог је и свијет створио, ту се поетски вид сазнања уздиже до небеса, једначи са божанским, па нам Његош каже :

 

,,Званије је свештено поете,

глас је његов неба влијаније,

луча св’јетла руководитељ му,

дијалект му величество творца.ˮ

(Луча Микрокозма)

 

Срдачно препоручујем ову књигу читаоцима, с надом да ће из ње извући доста поука и сазнања, те постати бољи људи, као што је то постао Стојан, молећи се за све нас да заједно побиједимо исписујући нашим малим добрим дјелима и молитвама поезију живота, истовремено чинећи ,,чашћу једни друге већим од себеˮ.

 

 

Дејан Спасојевић

 

О Dejan Spasojević

Проверите и

У припреми збирка афоризама “Маске су пале, фантомке нису“ Милана Р. Симића

СИМИЋЕВИ АФОРИЗМИ КОЈЕ ЧИТАЈУ И ОНИ КОЈИ НЕ МОРАЈУ     Милан Р. Симић, који …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *