У припреми збирка пјесама ”Перо сам, мајко” аутор : Кристина Анастасија Верас Брзин, Словенија.

Читајући збирку пјесама  ауторке Кристине Брзине уочавамо јаке лирске моменте и примјећујемо да је свака пјесма прожета њима.

Ауторка у својим пјесмама смјењује мотиве љубави, самоће, туге, животних борби, недоумица и потешкоћа. У љубавним пјесмама разликујемо љубав према Богу, према мајци, према особи супротног пола и љубав према преминулој Благи за коју је лирски субјекат био емотивно везан. Та веза између ауторке и Благе даровала нам је лијепе стихове и показала да кад ми тугујемо за неким, тада доживљавамо да и природа тугује са нама: „Данас облаци плачу, данас имам очи пуне суза… Данас је скривено сунце, сунце плаче за тобом.“ Повезаност природе и људских осјећања је карактеристична за романтизам. Песник преко пејзажа изражава себе, своја осјећања и личне утиске. Такође, и кроз остале пјесме нас не напушта романтичарски манир те схватамо да је читава збирка написана у таквом стилу. Ауторка преминулу Благу назива другом мајком и њој посвећује читаву збирку као знак захвалности за сву подршку коју је добијала од ње, а нама показује колики значај за њу и послије смрти има Блага. Могло би се рећи да је у осталим пјесмама назива анђелом чуваром и да кроз молитве наставља везу са њом. Прочитавши стихове „Свећа ми гори у срцу већ годину дана“ можемо схватити да је та свијећа љубав која наставља да грије срце лирског субјекта, а тако и обасјава пут покојници и узноси молитве за њу.

Ауторка проналази мир и снагу у молитви и то јој даје наду да ће све бити боље и да ће се ријешити све потешкоће. Препознајемо лијепа поређења да је живот као ријека, да смо ми ткачи свог живота, да је туга као мраз, ледено доба.

Кроз пјесме пролазимо као кроз један животни циклус. Сусрећемо се са тугом, болешћу, несрећом, љубављу, губитком, надом за спасењем и срећом јер је увијек присутна фигура мајке да помогне, утјеши и подржи. Некада је то друга мајка, некада она биолошка, али у многим пјесмама је доминантна мајчинска фигура. Једино што може парирати мајчиној љубави јесте вјера у Бога, па се сјетимо ријечи Св. Владике Николаја: „Мајка је биће најсличније Богу.“

Иако кроз пјесме наилазимо на туробна и тешка осјећања, на крају испливавамо као побједници са надом у боље сутра и са вјечитим оптимизмом да живот побјеђује смрт и да пријатељи живот чине лакшим.

Андреа Радиша, професор српског језика и књижевности