АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
ПОХВАЛА ГОСПОДУ ОД НАФОРЕ И ВИНА
(У ишчитавању збирке пјесама „Крстић у порубу“
пјесникиње Раде Јањушић)
Кроз тешка времена и најстрашније периоде људског постојања, кроз маглу, пепео и мрак, а њих је било сијасет, вјера у Господа и Његову правичност била је једина сигурна зубља свјетлости која би својим пламом огријала озебле, али вјерујуће душе.
Ако би разматрали „општи појам вјере“, лако би закључили да је тај сегмент људског бића веома битан као моћно оружје у очувању наде и духа у достизању свих врста личних тежњи одређених циљева овоземаљског живота.
Међутим, вјера према Господу нешто је посебно и узвишеније од свега другог узвишеног, па тако је веома важно пронаћи себе у себи и на тај начин смјестити Господа у своје срце, а ту богоугодност вјере и љубави носити у чистоти, достојанствено.
Ишчитавајући збирку пјесама „Крстић у порубу“ књижевнице и пјесникиње, Раде Јањушић, као читалац, али и критичар овога дјела, творим лиричну слику, да ова пјесникиња, управо пјева из свог срца, гласом пастирице, а њено појање: милозвуком ријечи, похвалама и молитвама шири се као свјетлост сунца на уснулим влатима трава, те стога закључујем да је пјесникиња Христочежњиво распјевана у религији, у овом узвишеном свијету гдје пјесмом дотиче до Господа Бога.
Рада Јањушић је провјерени лирик, а лиричност није пут до смисла, то је сам смисао стваралаштва. Зато она језичким надахнућем, молитвеним , и романтичарским узношењем чини орјечење, не штедећи дубоку вјеру и умијеће пјевања, истином на нафори и вину (Христовим тијелом и крвљу) приноси похвалу Господу Богу.
„Нека се стрепња надвила,
а Господ са десне стране,
као да каже „ Моли се,
вјеруј у боље дане“.
(Слава без госта)
Сви који познају пјесникињу, препознаће је стиховима у њеном поимању филозофије живота и религије, а они који је први пут буду читали схватиће да је пред њима богобојажљива личност која трага за пробраним и језгровитим ријечима у исказивању своје духовне опредјељености.
Моћно, неимарски гради метафорама „храм од ријечи“ извлачећи стиховима прелијепе фугне: за себе, за своје ближе, за будућа покољења, па и онда када је неодлучност слама, јасно се опредјељује за оно, небеско, вјерујуће.
„А шта да понесем? Стојим разапета,
у руци ми црна врећа сашивена,
у порубу скривен крстић од дрвета,
у стомаку спава беба нерођена“.
————————————————–
(Крстић у порубу)
Поезија је божанствена, мудра и лијепа ријеч. Времена се мијењају, вијекови пролазе, а поезија остаје као најљепши дио стварности који смо имали у животима. Непромјенљива, неокаљана и чиста кријепи нам душе, без разлике на социјалне и друштвене статусе, на опредјељења, она тече као бистра вода која се не да замутити.
Поезија у вјери и вјера у поезији су нераздвојива свјетлост људском бићу са којом налази пут наде, пут окрјепљења па и када свуда завлада суша и затаме хоризонти.
„А који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожедњети довијека, него вода коју ћу му ја дати постаће у њему извор воде који тече у живот вјечни!“
(Јн 4, 13-14)
Двије трећине књиге испјеване су духовно-родољубивом инспирацијом према Богу и отаџбини у заносу сочности хришћанског језика. У трећем дијелу збирке уводи нас у љубавну поезију најљепшим стиховима и осјећањима које људско биће покреће. Слободно, без задршке показује сву раскош тих, дивних осјећања, отворености, дубоке искрености и пјесничке патетике.
„Остављена дрхтим у распуклој ноћи,
док се мјесец дави у тамници неба,
у ланцима туге самоћа ми точи
то отровно вино.О како ми треба!“
(Ничија)
Рада Јањушић је изграђена пјесникиња у нарацији са сопственим стилом у рими, али и слободном стиху. За њено препознавање нису важне теме, али ни начин писања.
Могло би се још много тога рећи о поетичности и пјесникињином стваралаштву, међутим да оставим читаоцима да сами својом промисли просуде о овој ризници стихова, духовном идентитету, али и језичком фрескописју.
А пјесникиња нека и даље чини „похвале од нафоре и вина“, мило је Господу!
Власеница,
На Покров Пресвете Богородице,
Аћим Тодоровић
14. октобар, љета Господњег 2020.
