У припреми збирка пјесама “ ЧИЈА ПЕСМА ЦРНУ ВУНУ ПРЕДЕ“ Теодоре Пантелић

Одакле допире песма

 

,,Одакле допире песма?

Из неке песме што је већ једном била.

Песма је мајка песме.ˮ

– Мирослав Антић

 

`Поезија је потреба човека да кроз ритам, кроз дах оживотвори откуцаје свог срца, а записе душе остави као траг у вечности. Кроз време поезија се разврставала у песничке токове и правце, а свака нова генерација песника доноси неки нови сензибилитет и промене на стилском и тематском плану. Савремени, првенствено, млади песници окренути су махом модерном приступу у стваралачкој пракси, а неки од њих негују и традиционалне манире, који вешто кокетирају са модерним. Једна од њих је и песникиња Теодора Пантелић, која је самим својим рођењем у песничком граду Ваљеву исписала своју судбину. Првенац, збирка песама под називом Чија песма црну вуну преде?, самим својим насловом већ интригира и упућује на традицију, али то је само први утисак који потврђује ону изреку: ,,Не суди о књизи по корицамаˮ. Песникиња Теодора Пантелић, попут Настасијевића, у потрази је за својом матерњом мелодијом, тражећи је у архаичности народног језика и народне поезије, а с друге стране не напуштајући модерност, што потврђује њену аутентичност.

Већ првом песмом у збирци Музеј савремених уметничких дела песникиња нас уводи у свој свет мисаоних процеса и алгоритама тајни своје душе:

,,Добро ми дошли,

Бићу ваш кустос,

Кроз музеј савремених уметничких делаˮ

 

И на крају знајући да ћемо у њима препознати себе говори пером:

,,Сада,

Нека свако стане испред свог

огледалаˮ

Врло смело нас суочава са нама самима, не стрепећи од сазнања да нас најчешће код других провоцира оно што носимо у себи. Заправо, њен циљ и јесте да спознамо ту ,,истостˮ, једнакост људи у слабостима и врлинама. Својим вијугавим друмовима, налик на лавиринте из Екових романа, спроводи нас кроз сва осећања која човека походе на земљи: љубав, несигурност, страх, снага, пркос, бес, саосећање… И ако се вратимо на однос традиције и модерног из песме у песму, песничким ткањем Теодора облачи старо у ново рухо, а новом ушива архаичне мотиве. Песма Бела врана љубавне конотације, једна је од оних архаичних којима је тим мотивом ,,беле вранеˮ из народне традиције и лирске поезије уметнула архаику, али сам стил је модерне тематике и стваралачког поступка. Чајанка је једна од најаутентичнијих песама у збирци која окупља фобије око једног стола, не да би та чајанка била забава за међусобно упознавање, већ препознавање. Никтофобија, Клаустрофобија, Социјална фобија, Таласофобија, Метрофобија: страхови су који су оживели, а потом се вратили под кожу, под папир:

,,Али убрзо су побегли када су ми чули кораке,

И сакрили се поново

У моје стихове,

У моје очи,

У моје срцеˮ

Ако би се поетика ове песникиње поредила са било којим савременим песником, не би се могла наћи сродна песма, јер је толико јединствена за ово доба, а опет наслоњена на послератну модерну поезију, првенствено на Васка Попу. Кратка форма, затворен мисаони круг, поентирање стиховима без нагласка на поентирање. Једна дубока симболика, зрео стваралачки замах. И када пише о Горгонама, Цару глади, вештицама, сунцокретима и свицима, ауторка пише заправо о поезији и стваралачком процесу, унутрашњим борбама и резовима душе, истим оним о којима је писао својевремено и Аристотел у делу  О песничкој уметности, али на свој начин, својим језиком и умећем. И најрепрезентативнија песма тог поступка је Чија песма црну вуну преде?, иста она по којој је и читава збирка добила назив. Колико је песнички посао сличан оном Пенелопином о ком је писао и Лаза Костић (ко плетиља она стара/ дан што плете, ноћ опара...) песникиња закључује у овој песми:

,,Хајде да видимо,

Чија песма црну вуну преде,

Увијање, кратких влакана било је агресивно прекинуто,

Испредени су стихови од речи,

Сашивене су строфе,

И ја се у песму облачим,

и пред читалачку публику излазимˮ

 

И она (песма) обучена излази пред публику да оголи њу (песникињу). А Доктор Лектор је онај који једе ,,невино срцеˮ мислећи да је надмоћан у исправљању токова душе, док у једном моменту не препозна свој лик у огледалу, истом оном огледалу које нам песникиња најављује у првој песми, не можемо рећи да нас упозорава, већ да нам говори о неминовности самоспознања. Религиозни моменат у песмама Дом и Душа заокружује тематски читаву збирку. Родољубље, култура сећања, смрт, пролазност, молитва, вера и нада, све је то стало у један Дом, у једну Душу, невину, која крвари и растаче се у вечности. Исто као и душе Господина и госпође Писац, јунака једне љубавне приче коју су сами исписивали од јутра докасно у ноћ. Све су то сегменти једног песничког живота који у књизи вечности тражи свој Идентитет, јер песник живи за вечност и живи у вечности, губи и проналази себе:

,,Губим се у белом свету,

Тражећи себе,

Заборављам ко сам јаˮ,

а колико је важно сакупити своје мисли у речи:

,,Ја жврљам речи по замишљеном папиру,

Плашећи се да их изговорим нагласˮ

сведочи да је то једини пут ка звездама, за који песникиња зна да је посут трњем:

,,Желим да дотакнем звезде,

Ипак плашим се хода кроз трњеˮ,

а крај тог пута је нечије срце. Или своје срце. То оставља читаоцима на закључак. И у наредним песама, као, уосталом и у свим у збирци бави се собом и самопознањем, јер упознати себе једино може кроз поезију, а читаоци у сусрету са поезијом упознају песника, али спознају и себе, јер сви ми у сусрету са другима упознајемо себе. Тај лирски субјект коме она не може именовати осећања, а вечност (није заслужена) чека неки нови стих. Љубавне песме које доминирају последњим странама ове збирке ,,знакови су поред путаˮ који нас упућују да је љубав именитељ свега, и живота и вечности. Да би нас опет вратила огледалу у којем се песник идентификује са ,,лудакомˮ, јер заправо лудост је нормалност, и нема више разлике између лудости и ,,лудостиˮ. А огледало је само привид:

,,То беживотно стакло

Неће ти никада рећи колико вредишˮ,

јер

,,Оно је ипак само огледало,

А ти,

Ти си много више од тогаˮ

 

Наша најбоља огледала су ЉУДИ. О томе смо већ добро промислили.

И песникиња на крају збирке опет жели добродошлицу, ни са ким се не поздравља, иако је последња песма у књизи, јер зна да када се једном спознамо нема одласка. А да бисмо то урадили, морамо у туђе душе ући чисти, јер кад су нам већ отвориле врата, не смемо их укаљати.

Доиста, јесмо ли добили одговор на питање: чија песма црну вуну преде? Или смо одговор, на хипотетичко питање, већ знали и песникиња Теодора Пантелић нам је одговорила у сваком стиху ове збирке. На крају, и ја питам вас, јесте ли схватили да су наше огледало заправо људи с којима се дружимо, које слушамо, које волимо… али и читамо.

Дакле, препознали смо се.

 

Мср Невена Милосављевић