АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
Необична поетска царства и неба Радмиле Караћ
Свака нова књига поезије за дјецу Радмиле Караћ њене читаоце обрадује посебном нотом животне љепоте. Поучна и педагошки потпуна поезија намијењена најмлађима не може да се ствара без чисте искрености. А нова Радмилина књига „Кроз плаво небо твоје и моје“, и пупи и цвијета натопљена искреношћу ствараоца.И ова, као претходне Радмилине књиге богата је различитим мотивима, ипак, ауторка највише пажње посвећује животињама уз поруку да их „деца много воле“. Док читамо ове стихове „окружују“ нас бубамаре, лептирићи, пчеле. У пјесникињином „цветном свету“ под плавим небом живе домаће животиње, које често данашњој дјеци нијесу приступачне осим на фотографијама или видео-снимцима, а некада су биле незаобилазни „члан“ сваког домаћинства. Радмила стихом објашњава дјеци колико су за човјека важни „дарови“ од краве, овце, козе, коке, прасета, колико је бивао потребан коњ у једном домаћинству и каква је „улога певца“ на фарми.
Стихови о животињама нижу се као слике. Док читамо, обузимају нас мир и сјећање на дјетињство у којем смо као љубимце готово сви имали пса и мачку, а кухиње и оставе, препуне разних кућних потрепштина знао је да походи и мали миш… Радмила не заборавља да опише ни страшну „борбу“ дједа који том малом створу поставља замку, да би сачувао храну потребну породици.
Уз домаће, у пјесникињином плавонебеском свијету, незаобилазне су и оне животиње којима је „шума дом“. На тој чудној сцени главни јунаци су: сова, лија, веверица, мрки меда, срна, вук, јазавац, са свим својим ћудима и особеностима, али, ту, у нашој и у близини дјеце, наравно, која живе у великим градовима, придружују се животиње којима су куће зоолошки вртови: жирафа и зебра.
Радмила Караћ, служећи се претежно дистишним формама, описује физичку љепоту животиња иако оне имају опасну ћуд. На тај начин их боље приближава дјеци уводећи их у њихов свијет. Не ријетко, завршетак пјесме је питалица. Радмила ниже особине животиње, јунака пјесме скоро до самог њеног краја, а затим поставља питање на које она, последњим стихом, даје одговор.
У циклусу пјесама „Неке чудне басне“ Радмила Караћ заиста, као што је то случај у басни, као књижевној врсти, животињама приписује особине људи. Због тога овај рукопис не могу да доживим као књигу која је намијењена само дјеци. Таква је пјесма о овчици Гари: „Заљубила се овчица Гара / У једног згодног овна звонара.“ Љубав у пјесми заиста букти, као да је ријеч о младим људима. Басновите мотиве проналазимо у „Овци и вуку“, гдје повријеђени вук захваљује овчици на њези, и обећава јој да никада више у животу неће пробати овчије месо… у дистисима „Медо и ја“, медо је, при сусрету са човјеком добронамјеран и пружа му шапу. Његово другарско расположење, иако слути да је човјек при сусрету са њим, огромним и опасним бојажљив, ипак кулминира у
строфама:
„Ухвати ме за руку подиже у трену,
Потапша ме нежно по левом рамену.
……………………………………………………….
Постали смо другари, посетим га често
И носим му понуде на скривено место.“
Радмила Караћ је писац за одрасле и дјецу. Јесте ова њена поезија посвећена најмлађима, рекосмо, са посебним освртом на животињски свијет. Међутим, као круна „цветног света“ , под плавим небом „твојим и мојим“ и у овом рукопису нашао се циклус
„О љубави… и другим важним стварима“, јер за Радмилу Караћ, љубав, и то она породична јесте најважнији покретач стварања. Сјетимо се њене књиге „Кућа се њише на срећи“, која јесте чисто емотивно пјевање посвећено породици. У последњем циклусу
Радмилине нове књиге као да читамо наставак „Куће“ која се зањихала на срећи, и то њихање траје, траје… „Марко воли Луну“, „Доручак на тераси“, па чак и савршена „Азбука“ са акростихом, „Научила сам азбуку“, „Сутра ме школа чека“, „Свезналица“, јесу пјесме оданости и љубави према знању. Затим слиједе „Занатлије“, дашкови јесени, љепоте прољећа, љетње кише, а за њима, као најљепши пупољци живота: Миа, Сиена Вера, Мила, Вук, дека Васке, сакривен у одежди Деда Мраза… и та „Кућа пуна деце“ коју чува пером и срцем Радмила Караћ јесте „цветна“ круна и небеско плаветнило њене књиге.
Ову књигу је диктирало срце а записивала рука баке, због чега је топлија, њежнија и брижнија од многих збирки поезије за дјецу. Због тога ауторка зна како изгледа „када баке постану деца“, јер свакодневно изнова и изнова пролази с љубављу кроз те мале школе великог одрастања. Посебан утисак на мене оставила је пјесма „Исти сам као и ви“, зашто? Јер је у тој пјесми стао читав један мали, племенити свијет дјетета „са посебним благословом“, који је, дакле, другачији, на неки начин и тежи, али опет, и он је „плаво небо твоје и моје“, а наша обавеза је да том свијету помогнемо да буде што веселији и шаренији. Таква је поезија Радмиле Караћ. У њој своја мјеста проналазе пчеле, птице, звијери, људи… сви смо ту на окупу, и лијепо нам је. Хвала, Радмила.
Милица Бакрач
Март, 2024. Никшић
ЛИРИКА ИЗ ДИЈАСПОРЕ
„Језик чувајте као земљу“
Стеван Немања
За разлику од књижевности за одрасле у дијаспори, која је донекле позната, приступачна и делом проучена, литерарно стваралаштво у расејању намењено деци и младима дуго је било непознато и маргинализовано. Стварана искључиво на српском језику и расута у многим земљама широм света, ова литература је веома споро и по принципу од мањег ка већем градила своју физиономију, поетику, естетику, националну препознатљивост и родољубиво-носталгичну концепцију, која је дуго ишла под руку са литературом за одрасле и дуго била у њеној сенци. Тек у последњих неколико деценија, са друштвено-политичким променама, демократизацијом друштва и давањем већих права националним мањинама, исељеницима и гастарбајтерима, ствара се знатно повољнија клима за упознавање са културно-уметничким стваралаштвом наших људи у свету, које је врло разноврсно и богато, али истовремено неуједначено и несистематизовано.
Наша књижевност за децу која се ствара у дијаспори (расејању, егзилу, исељеништву) свакако припада матичној / националној литератури у отаџбини и чини њен саставни део. Њу сачињавају стотине писаца и песника различитог образовања, стваралачког искуства, познавања матерњег језика и изражајних могућности, али са завидним естетско-уметничким достигнућима. Велика жеља за очувањем и неговањем матерње мелодије и јачање националне самосвести били су пресудни фактори за културно уздизање, креативни идентитет и национално напредовање, које се у појединим земљама одвијало тешко и врло споро, а све због отежаних политичких услова и веза са матицом.
Ове чињенице наглашавамо, јер су свакако неопходне у скицирању и тумачењу књижевног стваралаштва сваког нашег писца који ствара ван граница своје земље. Када је реч о Радмили Караћ, која већ три деценије живи и ствара у Канади, а пореклом је из Херцеговине, треба рећи да поседује богату и разноврсну биографију, односно неколико успелих наслова поезије и прозе за децу и за одрасле. Поред Маре Томашевић Карабаш, Микија Станковића, Пера Ковачевића, Олге Симеуновић, Лепосаве Рајновић, Душице Ивановић, Гордане Петковић Лаковић и других аутора, Радмила Караћ припада том низу малобројних, али свакако запажених и драгоцених писаца за децу из Канаде, који су својим опусом и те како обогатили нашу савремену књижевност. Поред игре, хумора, антропоморфизације и фантастизације, њена поезија обухвата родољубље и носталгију, као и мотиве љубави, завичајности и идиличности, тих неизбежних конститутивних елемената ове поетике.
Антејска приврженост завичају веома је важно поглавље њене поезије и поетике, јер обухвата хуманистичке визије и аспекте родољубља, углавном, својствене и поезији за одрасле. Такође, има одређен број тзв. песама на међи, које могу са истим интересовањем читати и деца и одрасли, што показује и ова њена најновија књига песама која се објављује у заједничком издању издавача из Зворника и Београда.
Тематско-мотивске преокуапције односе и на животворно певање о деци и детињству, те носталгичан и/или русоовски повратак природи, као и на социјалне и етичке представе. Свет флоре и фауне, такође, представља једну од главних симболичких окосница овог вредног рукописа, а то показују и следеће целине: „Деца их много воле (Песме о животињама)“, „Шума им је дом“ и „Чудне басне“. Умеће описивања природе (села, птице, поља, цвеће, животиње, реке) највећим делом је поједностављено и приступачно малим читаоцима.
Циклус „О љубави и другим важним стварима“ доноси нешто другачију, разигранију и хумористичку интонацију, у којој доминирају игра, нонсенс, машта, ведрина, оптимизам и сл. Са друге стране, има песама које су наменски писане за младе, тако да, гледајући у целини, ова књига има стихова за децу и младе скоро свих узраста. Изражавајући индивидуални кредо и песничко вјерују, Радмила Караћ истовремено исказује и своју животну филозофију, духовну димензију и васпитно-сазнајне елементе, који на ширем уметничком плану носе печат два различита простора и времена (завичај и дијаспора), а са траговима појединачног (психолошког) и колективног (историјског). Снажна лирска осећања прожета су и космополитским идејама, као и заједничком вером у бољу и лепшу будућност („да ширимо љубав, срећу/ куд год нам се ноге крећу“), у повратак из туђине, као и поновним оживљавањем давних слика из детињства.
Све у свему, ова књига представља вредан допринос богаћењу савремене књижевности за децу, која се ствара у дијаспори, а уједно чини значајан и конститутиван део целокупне српске књижевности за младе.
У Београду, Др Милутин Ђуричковић,
9. мај 2024. члан Европске академије наука и уметности
