АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
Био једном један град који се воли и памти
Патриотска поезија Радмиле Караћ, или, другачије речено, родољубива, јесте једна велика пјесма исписана Херцеговини. Та пјесма се стварала дуго. И траје дуго. Цио живот. Гдје год да живи Радмила Караћ, она записује искрену поезију подједнако намијењену највољенијима: дјеци, унучадима и завичају.
У новој књизи поезије за одрасле или, родољубиве поезије, стао је читав један живот. У овом случају, живот Радмиле (Телебак) Караћ. Не „отвара“ Радмила случајно књигу посветом из пера наше младе и прерано упокојене колегинице, Николине Кучинар из Невесиња, која је насловљена „Тети Радици“. Николинини стихови су увертира за Радино завичајно пјевање, јер они откривају да „болно грца суза родног нам крша“. Из тог родног крша креће Радмилино слово. Тај родни крш је негдје од Невесиња до Мостара. Тај бол из Николининих стихова, који је грцао Херцеговином, и Радмилин је бол, и наш бол…
За ту земљу коју „милином нико оставио није“ и због чије „претешке муке расусмо се свијетом“, Радмила Караћ кује посебну барку, да би у њој сачувала све што јој истински припада: сјећања, радости, туге, олује, путеве, огњишта, куће, зидине, мостове, оранице, градове… и отуд се догодио наслов као вапај, био једном један град. Не можемо, читајући књигу, рећи да је овдје ријеч о само једном једином граду кроз који је прохујао ратни вихор и који јесте Радмилин град. У овој књизи склоњени су сви српски градови и њихови становници који су у ратовима деведесетих доживјели невоље. Кроз све те градове исте су улице и скретања, као што све погаче имају исти мирис, исти мирис имају и сви наши одласци, растанци и питања: Куда ћеш, синко? И „голи животи“ свих ратова свијета налик су на поетске слике Радмилиних дистиха:
„На сваком рамену по једна глава На крилу трећа, чупава спава.“
Иако Радмила Караћ своје породично стабло разлистава и грана негдје „у далеком свијету“, и то стабло пупи љубављу и породичним радостима, ипак, сјенка „милог града“ спава дубоко у њеном виду. Нажалост, животна љепота у даљини не може да утиша тужни пој завичајне птице који неће да се отргне од пјесникињиног слуха. Тај пој бива саставни дио душе, даха као што бива и молитва.
И није један град, односно, нијесу градови, Невесиње, Мостар, Требиње, једини поетски субјекти Радмилиног остварења. Кроз ове пјесме шапућу „напуштена села“, кроз њих круже „одбјегле пчеле“. Одбјегле пчеле симболизују српски народ и олује… саћа јесу наше куће и окућнице, које су остале празне и вапијуће. „Стари јасенови“ кроз широка беспућа остали су као међе и путокази како би нас опет усмјерили ка правом путу, ако би се одлучили на духовни „повратак из мртвих“.
Свака Радмилина пјесма из књиге Био једном један град носи собом снажну родољубиву поруку. Припадам оној пјесничкој генерацији која родољубље заступљено у поезији воли и поштује. Оно је доказ да постојимо као чувари идентитета потребног за опстанак народа. Без обзира да ли су пуне ведрине, носталгије, туге, националног бола, пјесме Радмиле Караћ нијесу посрнуле у песимизам који нас гуши. У овим пјесмама и патња је достојанствена. Подноси се хришћански. Родољубље није, условно речено, исфорсирано, већ је реално и оригинално. Радмилине пјесме јесу живот који се каткад смије громогласно,
а након тога се полутихо „кикоће“. У том животу се смјењују дани сеоба, диоба, велики дани наших рођења и „сасвим обични дани“… и све се претаче у пјесму која је на трен
„музици нота“ али и „отуђење“, и сјећање, и сан, и збиља, и неко ново сентиментално путовање до свих тих градова који су некада били „један град“, препун раскошних љепота закључаних у наша срца.
Пјесме Радмиле Караћ јесу љубав. „очев предах“, мајка, бака, сеста… љубав према упокојеним и блиским чије душе чувају градове из којих смо отишли или сва она мала мјеста у којима ћуте наша гробља… И чекају. Кога, нас и наше потомке? Можда чекају све оне који памте „да је мајка трчала боса“ преко неких далеких предјела како би сачувала потомке у утроби? Или чекају оне који су чули вику бијесног оца који је пред налетом бјелосвјетских неправди морао голорук да сачува огњиште? Чекају, да васкрсне наше памћење и да нас исто „натјера“ на повратак. На повратак, гдје? Па у те лијепе градове који никада нијесу престали да буду наши. Због тога поезија Радмиле Караћ јесте путоказ и биљежница да за повратке никад није касно, ако смо здрави и ако смо вични ходу према оној земљи која носи име отаџбина.
Милица Бакрач Април, 2024.
Радмила Караћ – „Био једном један град“
ПУТ СТРАДАЊА, ЉУБАВИ И ПРАШТАЊА
Рођена у Луци код Невесиња, Радмила Караћ је расла и стасавала у кршу који је мирисао на лековите траве, завештања и древне векове, у крају који је сведочио средњевековном уздизању српске државе, традиције и васколиког српског националног бића. Ту, на ободима Старе Херцеговине, укрштали су се ветрови који су носили и мешали мирисе макије и тамјана Захумља, Травуније и Дукље, шапутајући о Растку Немањићу, племенитој краљици Јелени, младом Душану који се спремао на пут који ће га одвести на три мора… Tу је загрмела „невесињска пушка“, ту је рођен песник који ће својим „Мостарским кишама“ добовати на нашим крововима и грмети у нашим заљубљеним срцима.
У књижевно стваралаштво умарширала је под стегом дечјег песника, а имајући у виду њене корене, било је питање тренутка када ће из замишљених шкрапа и вртача херцеговачког крша сачуваних у њеним успоменама да избију вруље стихова којима је родољубље примарна одредница.
Тамо где „Радобоља мрмља“ и где песник као у молитви пева „Остајте овдје“, Радмила се морала отргнути од „свог неба“ и поћи, јер је неко сасвим изненада, остављајући је у шоку дубоке неверице, угасио сунце у које је веровала и које је требало да греје лепше и топије него „сунце туђег неба“.
Са собом је у свет и неизвесност понела завежљај љубави и један кључ, а тај необични, невидљиви кључ је откључавао богате ризнице успомена из детињства и традиционалних врлина, које ће, касније, са другог континента, кроз своје књижевно стваралаштво, несебично делити са својом читалачком публиком.
„Био једном једaн град“ је много више од обичне збирке песама. То је у исто време и аутобиографска исповест и роман у стиховима. То је поетска хронологија живота песникиње, од дана одласка из града који је у вихору грађанског рата преко ноћи изгубио своје анђеоско лице.
На колонади епских догађања Радмила лирским језиком везе препеве својих сећања на детињство, на свете ликове из породице који се преселише у успомене било да осташе на овом или оном свету. Радмила пева о драгом и драгоценом свету који нестаје у гротлу апокалипсе, пева о сопственом путу у непознато, о онима што су у збегу и онима који испраћају, о стаблу ишчупаном из родне груде којег треба неговати у туђој земљи, о поврацима детињству и коренима на јави или у сновима, о искушењима којима ју је живот изложио током последње три деценије.
Радмилин пут је у неким поглављима био њен прогон и њена Голгота, и на том путу патње и искушења радује песникињина снага да, слично нашем Спаситељу, у време највећег страдања проповеда љубав и нуди праштање.
Саткана од љубави, она и свом граду који јој је бездушно окренуо леђа нуди помирење. Она у песним „Не волим да кунем“, прашта грешнима и оставља их да „са Господом сређују рачуне“, јер Господ је тај који даје и узима, који суди и пресуђује…
Радмилину поезију у збирци „Био једном један град“ видим као неку врсту несвакидашњег литератрног амалгама. Није то тек једноставна мешавина епског мотива и лирског исказа; то је јединствен и оплемењен спој наведених елемената који одишу сугестивношћу и непосредношћу, и баш та сугестивност и непосредност запљускује њене читаоце.
Огрнути плаштом оданих и саосећајних сапутника, Радмилини читаоци су потврда да поезија и у ова окрутна времена обезбожења и рашчовечења има свој смисао и своју сврху.
Драгиша Тошић
Април, 2024.
