U pripremi zbirka pjesam “LJUBAV, ČUPANJE I PRESAĐIVANJE“ Milene Mrkele

OSEMENJENO NEBO

Naše književno nebo bogatije je za još jednu zbirku pesama Milene Mrkele. To je njena treća knjiga po redu, a druga zbirka poezije. „Ljubav, čupanje, presađivanje“ da, to je zbirka pesama koju držite u rukama. Zbunjeni ? Pomisliste sigurno da je reč o nekoj biljci, voćki verovatno. Ne, nikako ! Reč je o ljudskoj duši. O duši koja je volela, koja i dalje voli, o duši koja  je isčupana iz iz rodnog tla i duši koja pokušava da se sama presadi i pusti koren na novom tlu.

Pesnikinja Milena Mrkela, arpadžik žena ,kako je samu sebe prozvala, svim svojim bićem osetila je ono najlepše u žiivotu, beskrajnu ljubav, toplinu porodičnog doma, slobodu u svakom smislu te reči. Ali njenu dušu i danas muči, kida, sapliće I  boli ,čupanja iz rodnog zavičaja, bol za rodnim Velebitom, za pogledom punim morskih talasa i nemirnih galebova. Ona, poput Bore Stankovića ,nosi žal za onim čega više nema. Sve je nestalo, rasplinulo se, ogrlica od bisera grubo je otkinuta sa vrata mlade žene. Biseri  su se rasuli i niko nikada neće moći da ih sakupi.

U prvom delu zbirke ,“ Ljubav “ ,vole se dvoje mladih. Njegove tamne oči su kolevka njenog sunca, u njenim malim rupicama na obrazima uvukao se sav njegov svet. Ta ljubav, u kojoj I  golim rukama možeš da dohvatiš  sunce, ljubav je koja ostaje u svakoj ćeliji njihovog bića. Ljubav koja je ostala negde tamo daleko gde njih više nema. Ostalo je samo sećanje i želja da joj bar nesto napiše, nešto u čemu njega ima, pa makar to bila i bol. „Volim sve u čemu te ima, makar to bila i bol“. Ipak ta pesma nikad nije napisana, ostala je negde pod grlom.  “ A moja nenapisana pjesma živi  tu, pod grlom, ponekad i zaigra“. Pitanje koje godinama muči lirskog subjekta jeste „Možda bih te i mogla voljeti, možda“. Ona voli tiho .  „Jer ne umijem divlje i glasno, kao sto je to davno mogla Safo, jer mene nisu rodili bogovi“. Ta devojka sada je žena koja zna da je sve gotovo I da  “ da ne ogledaš se više u očima mojim“.Ona bi htela da „samo još jednom prije snjegova ugrijem se plamenom tvojim zjenica“. Ostala je ljubav u tami i senci novih zbivanja, dolazi vreme zla, vreme čupanja i kidanja čak i onog najtanjeg korenčića koji liči na vlat trave..Bolelo  i sad boli. Kako preživeti nove dane, kako dočekati novo presađivanje ? Slike, glasovi,  izbeglička deca „crne rupe u kosmosu“ ,slike koje  nikada ne blede. Novo tlo nije ono koje čuva kosti predaka .Bez svoje želje ,”presađuju  te “ kao da da si arpadžik ,a ne božja duša. Ogorčenost svetom u kome živi, bol, čupanja iz zavičajnog  tla, nemoć da se smiri i ponovo zapati na novom tlu provejavaju kroz ove pesme proživljene svakim delom duše.

Pesma „Južna“ satkana je od čeznje i tihog jecaja, to je pesma u kojoj osećamo sav besmisao stradanja, ratova, izgnanstva, pesma koja ispuni svako srce setom. Ulica po imenu Južna, u južnom Banatu, u njoj živi južnjačko srce koje sanja o rodnom jugu, o buri I o južini. Ta reč Južna   uvek „oko srca kosne“, podseti  na  ono što nikako da prođe, podseća na nemoć da bude sve kao pre. Najtopliji su zraci sunca iznad zavičaja. Najsrećnija duša je tamo gde je rodna kuća. Ovome nas uči ova zbirka, ovome i još  mnogo čemu drugom.Sta prijaviti na carini kada nekada posetiš staru majku koja se bori za zrak ? Prvi poljubac, suze, prve kradene trešnje ? Ne, samo “ litar maslinovog, litar crnog i snop šparoga“. Zar to neki carinik danas može da razume ?

Zli gospodari i dalje su tu. Kceri ratnih zločinaca i profitera putuju po svetu “ u cipelama od nečije izvrnute kože“, postaju voditeljke, modeli, čak i književnice”. Kćeri običnih ljudi bude se u  šest  da idu u škole, bolnice, banke. Njihove kćeri otvaraju „nekakav Medik“, dok drugi  idu u fabrike i rade do iznemoglosti. U pelenama, da ne gube vreme.

Neko je ukrao zavičaj nekim ljudima. Zavičaj gde je žena mislila da mora da rodi sina, svoje „jedino dite“.Pesnikinja satirčnim tonom govori o položaju žene nekad I sada kao  I o  ljudima koji su zbog nekog položaja I sitnog ćara, spremni na sve. Težak je život, sumorna svakodnevica, kuća, deca, posao, sudovi, veš. Ali, izmislili su mašine da olakšavaju život. Zar stvarno tako misle ? Žurimo, jurimo, ne osetimo da smo živi, ne vidimo one ptičice na granama koje nam se čude i pitaju nas kuda to žurimo. Važno je da ne zakasnimo, da smo sveže istuširani, revnosni. I sve to u ovom praznom, šupljem, obesmišljenom svetu. Nema gde ni sa se presadiš kako valja.Sve polako truli ,zemlja,vazduh,ljudi. Ali,kuda pobeći? Milena beži u svoj svet,svet ljubavi I snova.To je jedino tlo gde ona pristaje da se presadi  I gde  njeni  stihovi niču. Svojim pesmama Milena Mrkela je posadila novo seme u poeziji. Ono o čemu ona piše jeste ono sto tišti njenu dušu, od sitnih, običnih stvari do onih krupnih koje oblikuju život svakog pojedinca. Niko ne može ostati imun na ovu poeziju. Neki će reći: „Da, baš  tako, u pravu je“. To je znak da će ove pesme živeti dugo i svedočiti o jednom vremenu u kome je bilo teško podneti udarce zivota i vremenu u kome je trebalo,uprkos svemu, ostati čovek i sačuvati čistu dušu .

I na kraju, odvojite malo vremena, uronite srcem i dušom u svet ovih stihova. Jedino tako ćete moći da sebe obradujete i počastite ugođajem koji će vam one podariti.

 

Profesor srpskog jezika i književnosti

Aleksandra Cvetkovic