U pripremi zbirka “MANIFESTACIJA SVESTI’ Čedne Radinović Lukić

OSOBEN SAMORAZGOVOR SAŽET U KNJIZI
MANIFESTACIJE SVESTI
ČEDNE RADINOVIĆ LUKIĆ

U knjizi Manifestacije svesti pesnikinja Čedna Radinović Lukić je učinila značajan zaokret pristupu literarnom tvoraštvu, budući da joj se iz pređenog životnog i stavaralačkog puta sumiralo taman toliko da može da stvara bez osvrta na učinak njene književne generacije, bez ikakvog očekivanja da njeno stvaralaštvo bude književno vidljivije i bez pretenzije da se recipijentima književnosti učini mudrijom, ali nesporno namerna da dospe do „istinskih reči, koje ne moraju biti probrane, jer i probrane ne moraju biti istinske”, kako je sentenciozno slovio stari kineski filozof i pisac Lao Ce. Reč je, dakle, o njenim oporukama svedenim oko sopstvenog razumevanja stvarnosti. Budući da je doskorašnjim lirskim saopštavanjem uspela da postigne dragocenu ravnotežu u pogledu najčešće suprotstavljenih motiva i pobuda u ljudskoj svesti, osmelila se da progovori i o značaju razumevanja procesa koji proizvode različite mentalne senzacije, a uporedno i o nekolikim rizicima oko njihovog dimenzioniranja ukoliko se negde uzgred pogubi moć individualne samokontrole.

Čedna Radinović Lukić dobro razume značaj postizanja mira u sebi i oko sebe, budući da se samo u takvom ekvilibrijumu može očekivati širenje energije koja nas generiše u svekolikim okolnostima. Nije otuda začudno što veruje da joj se iz osama, iz tihosti „opustele sobe” gomilaju široko razučene misli, neretko ivičene fantazmom, nalik onoj koja rezistira često sumornoj stvarnosti (budući da je u globalnom smislu svi usudno živimo) ne poričući, pritom, da je i u okolnostima sveprisutne hipokrizije neuputno „tražiti novi svet kada se i u ovom, u kome se, blagodareći pomenutoj sopstvenoj ravnoteži – može lepo živeti”, što bi moglo značiti da i u nemogućim okolnostima, blagodareći sopstvenoj volji, možemo ostati Mi, kako i slovi podno istoimenog zapisa na prvim stranicama knjige.

Tumači njenog stvaralaštva će zapaziti da ni u ovoj knjizi ne odstupa od lirskih proplamsaja, od stvaranja onih slika na kojima se smenjuju različiti prizori – od egzaltiranosti uskomešanih likova do tihe tuge kojoj prethode nostalgična promišljanja o njenom dalekom korenovanju na nekim drugim ushitnim prostorima. Otuda će se, zagledana duboko u davnu sebe, zapitati „kakva je to slika” – nestvarno stvarna, uverena je, veličanstvenija, valjda, od svega ovovremenog što joj se „prikrada” očima, nalik „uzdahu i zagrljaju” koji se pamte do kraja života kao „podstrek i otkrovenje”. Sve je, uverena je pesnikinja, u zapisima kojima vreme ne oponira, kojima zluradi ne mogu nauditi, koji će se razumeti kao mudrost davanja i primanja – najpre ljubavi, a onda i svega što pojedinca i zajednicu čini srećnim, čak i onda kada takvo stanje doživljavaju kao odnekudnu nenadnost. Upravo na tom mestu Čedna Radinović Lukić sentenciozno opominje – „ne uzimajte od života samo ono što želite, već istrajte u onome što jeste u sebi”, a to doista nije lako, naročito ako se ima u vidu „da nas sreća najčešće iznenađuje”, kako kaže pesnikinja razumevajući mudrost Dalaj Lame da „sreću određuje stanje našeg duha, a ne događaji”.

Knjiga Manifestacije svesti Čedne Radinović Lukić ne predstavlja koherentnu celinu budući da zalazi u različite vidove tvoraštva – pojašnjavanje onih mentalnih manifestacija koje razumemo postranično, lišeni mogućnosti da ih definešemo – najčešće zbog onih „pijavica” koje ubrzavaju protok vremena i smanjuju šanse da upravljamo tim procesom. U nekolikim slojevima njenog saopštavanja autorka se oglašava iz porodičnog miljea, srećna što uspeva da prati rađanje i rast potomstva, razumevajući taj deo života kao nezamenjivu svrhu ovostranosti. Povremeno se oglašava kratkim proznim formama, a onda i esejima, čiji sadržaj prati aktuelnosti svakodnevlja.

Njenoj oporuci upućenoj čitaocu, zapisanoj na prvoj stranici drugog dela knjige podno naslova Misli, da je „ne analizira”, neko će, moguće je, zameriti, budući da svako pojedinačno odlučuje o tome hoće li se, kako i na koji način, odrediti prema rečenom. Međutim, moglo bi se razumeti da je njena misao zapućena u sasvim drugom pravcu – nastojanju da čitaoca poštedi gorčine koja se u nekolikim „manifestacijama ljudske svesti” može prepoznati i izazvati regresivnost – povratak u mučno i već lično proživljeno. Pritom, autorka ne odriče neprikosnovenu potrebu da taj sveprisutni i dragoceni sabesednik ipak bude tu pored nje, štaviše priziva ga, upravo zbog neizvesnosti koju proizvode njeni, često meandrirajući, misaoni tokovi.
Okosnicu kratkih formi teško je odrediti, budući da su misaone celine kojima se obraća čitaocu široko razuđene, često disonantne, ali u znatnom delu sadržaja okrenute ljubavi, njenoj ambivalentnosti – rasponu od najlepših osećanja do odsustva ikakvog smisla, što pojedinca neretko uvodi u stanje potpune egzaltiranosti ili u veliki, teško savladiv problem. U tom smislu njeno saopštavanje o najdragocenijem ljudskom podarju upravo je susretno sa Ničeovom sentencijom da „sve što se radi iz ljubavi, radi se izvan dobra i zla”. Otuda će na nekolikim mestima u knjizi poručiti – „ako nekog volite, radite to tiho // ne probudite drugi svet”.

Znatan deo sadržaja knjige čita se kao haiku zapisi, te se otuda može govoriti i o knjizi u knjizi, o specifičnosti pesničkog govora zapamćenog i u njenim ranije objavljenim knjigama. U tim slojevima razmišljanja se kreću prema onim senzacijama koje su ustopne životu pojedinaca i zajednice – snovima, upotrebi i zloupotrebi vremena koje, hteli ili ne, nemilosrdno prolazi, duši kao saborniku najpre psihičkih pojava, ćutanju kao paradigmi nemoći, usamljenosti – čežnji na koju vrlo često skreće čitaočevu pažnju zapisujući „ako ti odeš, kome ja da ostanem”, ili „ne tražim ništa, osim da me voliš”. Tako se otvaraju i zatvaraju krugovi njenih čekanja da se u nekom kontinuumu opredmete dolaskom onog koji na putu do nje nikada nije zameo trag.

Mislim da bi uz sve ovde rečeno mogao da se primeri opšti zaključak da Čedna Radinović Lukić, bez obzira na izvesne osenčene nijanse u ovoj knjizi, implicira osoben samorazgovor pokazujući, pritom, sklonost da u svojim lirskim ispovednicama zapamti lepše lice sveta, jer nema dilemu da ono, bez obzira na sveprisutnu monomaniju, doista postoji.

Vidak M. Maslovarić