Почетна / Дјела / У припреми роман ЗАДУЖБИНАР ( Станко Загорац) – Аутор Рајко Бошковић

У припреми роман ЗАДУЖБИНАР ( Станко Загорац) – Аутор Рајко Бошковић

ЧОВЈЕК     ВЕЛИКИХ    ДЈЕЛА

    Роман, који ми се заиста свидио, привукао ми је пажњу да сам га, такорећи, у даху прочитао. Књига побуђује знатижељу читаоца још од првих својих страница. Веома је занимљива радња романа која нам омогућава да сагледамо живот, навике, донекле обичаје и труд у зноју за парче хљеба као насушне потребе још од раног дјетињства, али и упорност и истрајност малог човјека за остварење дјечачких снова.

Поред животне приче коју је аутор Рајко Бошковић испричао по истинитом лику и догађајима, описао је Станка Загорца од дјечачког сна , до вјероватно у будућности значајне историјске личности са почетка 21 вијека. Сликовито је дочарао период 60 -тих и 70 – их година прошлог вијека. Како описи људи, њихових навика и животних недаћа, тако и описи мјеста и крајева у којима је смјештена радња, остављају утисак да се ради о одличном познаваоцу прилика и крајева Горње Спрече који су описани у роману.

Аутор пише једноставним језиком, оним којим може и ученик нижих разреда читати, а испред себе имати слике и догађаје баш онакве какви су били. Као познавалац главног лика Станка и његове животне приче, слободан сам препоручити онима који се сусретну са овим насловом  да до краја прочитају несвакидашњу причу, коју је аутор преточио у роман. Роман који поред животне приче показује и несвакидашњи примјер вјере, али и дарежљивости, вјере која се предаје у потпуности промислу Божијем и Његовој милости. Некоме се можда може учинити да је Станков пут до великог добротвора и задужбинара коцкање са животом, тачније са уштеђевином  која би била довољна за фин и угодан живот. Заиста, ријеч је о човјеку који није коцкар и који  се  не предаје тако лако маштаријама. Напротив, ријеч је о човјеку који од најраније младости има итекако добру моћ запажања, знатижељан је и свјестан да су владари правили задужбине, али ипак вјерује да и човјек из сталежа коме је он припадао има право на снове, и може уз помоћ и милост Божију, уз свој труд и одрицања да постане задужбинар.  – „ Јеси ли сигуран у то што причаш, љуби те нана? –  јави се Доста с невјерицом“. „ Јесам нано! А, ако којим случајем не будем  могао направити манастир, насликаћу слике светаца у нашем манастиру. Желим да нам манастир буде још љепши“…..

Станко је човјек који је на себи осјетио горчину живота још од најраније младости. Умјесто да буде као дијете ушушкан у топлину родитељске бриге за њим, он је, без своје воље, остао на четвороразредном основном образовању, а затим да се бори за насушну кору хљеба. Упоран и истрајан у свему што ради показао је и као дјечак на ораницама Вилчевића гдје се борио за свој динар и опстанак, а што је аутор успио да дочара најсликовитијим дијалозима: – „Нећеш га моћи сам натоварити, јел’ да?      – Нећу моћи, што јест, јест. Али ако будем морао, некако ћу га натоварити.  – А , како, Бога ти? – Па? Дотјераћу плуг до задњег краја кола, подићи прво задњи крај с колцетом, а затим подићи и задњи крај плуга, гурнути напријед колце, и тако…“

Дарежљив је и саосјећајан према онима које живот не мази, али који се труде и раде.

Није он само оставрио сан да постане задужбинар који ће оставити печат на дјелима црквене архитектуре  и српске историје. Он је и онај који ће оставити дјела милосрђа према дјеци без родитеља, којима треба кров над главом. Преузима попут родитеља бригу о финасирању школовања до  највиших степена образовања. То су дјела која су незбрисива задужбина у срцима и животима, оних којима је помогао. И не само то. Не заборавља он да помогне ни болеснима, набавком најскупљих и најмодернијих лијекова или помагала, који су вриједни по неколико хиљада евра, и не либи се да о свом трошку пошаље болесно дијете које не познаје на операцију у страну земљу. Једном приликом, био сам свједок када је човјеку којег није познавао, мом познанику и другару из дјетињства, Александру В., за чији проблем је ( болест дјетета ) чуо од свог пријатеља Трише К., помогао новчаним износом тренутне двије просјечне плате  у РС за набавку лијекова који ће олакшати живот дјетету.

Дјело Задужинар показује да постоји човјек који не задржавајући све за себе, уз велику љубав према свијету и људима који га окружују, жели да остави дјела која ће красити оно што је српском парвославном човјеку најсветије, а то је украшен дом Господњи, храм. Мјесто молитве и сједињења човјека с Богом, у коме је Станко сусрео Христа о првом причешћу, прихватио је као свој дом који ће градити и уређивати на најљепши начин. Као дијете осјетио је Христа за највољенијег и најприснијег пријатеља, у чије име би раздао много, не тражећи ништа за узврат , иако о томе није тада могао знати ништа. А тај сусрет и завјет који даје родитељима у порти манастира, који га је опчинио и отворио му духовне очи показује истинитост јеванђелског Христовог обећања: „ Ако се не обратите и не постанете као дјеца, нећете ући у Царство небеско“             ( Мт. 18, 3).

У потпуности познајући крај одрастања, обичаје и навике које окружују Станка Загорца, аутор Рајко Бошковић препознао је значајну и врло вјероватно у скорије вријеме непоновљиву личност, како у Горњој Спречи, тако и шире, у српском народу с обје стране Дрине, преточивши његову животну причу у роман који ће у будућим временима послужити за исписивање страница историје.

   Протојереј
Драган Негић

                           ПЕЧАТ   У   ВРЕМЕНУ

Кад неко напише једну књигу, постаје препознатљив. Кад неко напише  петнаест књига, при томе неколико о којима је сазнала шира заједница, које су својим квалитетом надмашиле просјечност  и сврстале се у сам врх српске књижевности, тај је оставио печат у времену.

У свом, трећем по реду роману, Рајко пише о човјеку рођеном и израслом у његовом родном крају, којег  неизмјерно воли. Његово дјетињство и његово израстање му није било непознато. Није морао трошити вријеме обилазећи терене, како би их упознао и о њима писао. Овако, окитио је ријечју свој и Станков завичај најљепшим украсима, украсима које могу осмислити само они који су у своје биће усадили љубав према природи, а поготово родном крају. Описи Загораца, малог мјеста настањеног Србима, су такви да читаоца не могу оставити равнодушним. То је, како то писац рече, рај за ситну дивљач, птице пјевачице, разноврсно украсно и  миришљиво биље, гљиве.., и све оно што недирнута природа може даривати. Такође, рај за људско око . У таквој средини израстају људи као и сама средина, чисти  у души, слободни као соколови, храбри, вриједни, широкогруди , …..

Писац, попут умјетника осликава крајолик, и на основу његових описа, китњастих и префињених, добар сликар би насликао пејзаже, хвале вриједне.

Описујући Станка, писац је користећи префињеност ријечи, описао дјечака, којег су пратиле недаће, који веома рано остаје без мајке, а мало касније и без оца. Описао га је као веома храбро и трпељиво дијете, које стоички подноси ударце судбине, али и дијете које је оштроумно, које веома добро опажа околину, које је љубопитљиво и надасве, интелигентно. Мало ко ће, од оних који буду читали овај роман, остати равнодушан на судбину дјечака, који са својих десетак година држи плуг и оре туђе њиве, како би зарадио за преживљавање.

Упркос свим недаћама које су га пратиле, Станко је израстао  у лијепог и стаситог младића, који, рекло би се само својом појавом осваја срце младе љепотице и жени се њоме. 

Времена у којима је стасавао и у којима је формирао породицу, омогућавала су свакоме ко је хтио радити љепши живот, од онога које су пружали Загорци и села слична њима.

Писац је вјешто укомпоновао мотиве православља са људским осјећањима, поготово, Станковим.  Као дијете је код манастира, који је задужбина Немањића, у Папраћи, дао ријеч да ће саградити манастир, опчињен љепотом средњовјековне грађевине, српског светилиштва. Тада није био свјестан свог обећања, односно, тежине изговорене ријечи, али никада није заборавио шта је рекао мајци и оцу на свом првом причешћу. Само умјетници лијепе ријечи, које је Станко свакако заслужио, могу описати живот који је он проживио и дочарати сурову стварност израстања, а касније визије које имају само надахнути.  Оно што се кроз цијели роман провлачи као танана нит је Станково увјерење да све што му се дешава, од Бога је, и да му је то на животном путу унапријед одређено, што он не може мимоићи. И кад би могао, не би, јер му је православље као императив живота испред свега. Описао је аутор, мада му то није било доминантно и испуњење обећања, као и Станкове даље намјере, као да их је он дао. У суштини, аутор је ушао, како би се могло рећи, у Станкову душу, спознао је и предочио и другима да не остане анонимна.

Оно што посебно фасцинира су разговори између актера романа. Тако су вјерно дочарни као да им је писац присуствовао.

Веома ријетко се материјално  и духовно преплићу, односно, веома је ријетко да појединац материјалне вриједности дарује духовним. То се може сусрести само код оних особа којима је љубав према нечему или некоме, у Станковом случају према Свевишњем, изнад свега. Такав је Станко. Он не жали материјалне вриједности, које је стекао својим визијама будућности и дијели их са онима којима су потребне. Не задржава све само за себе и своју породицу. Од његових материјалних вриједности претворених у духовне има користи много народа. Станко ужива у спознаји да чини добра дјела, и не престаје са својим жељама како би помогао, не само сиромашним, болесним и убогим, него и цијелом православном свијету. Поготово не одустаје од своје дате ријечи, коју полако испуњава. То је одлика људи који имају јаку вољу, и карактерне особине високих, моралних вриједности.

Дјела која ће остати иза јунака овог романа, Станка, ће обогатити и уљепшати свијет Правовјерних хришћана. Њима је Станко већ оставио печат у времену, печат свог времена. Утиснуо га је у вријеме тако снажно да ће се за навијек причати о томе. У свијету љубави, свијету вјерника, Станко је попут анђела који је дошао и опходио их, дарујући им визије само њима знане.

Оно што је веома важно истаћи је истина, којој нас је научила сурова прошлост, а која говори да се све што је људска рука направила, може уништити.  Такође нас је прошлост научила да све што је записано траје вјечно и да се оно не може уништити, а све што није записано, као и да није постојало. Овај, ауторов роман је потврда материјалне стварности, која би без њега остала непозната широким народним масама. Писана ријеч заувијек опстаје, јер је немогуће уништити све књиге на свијету, а у њима се налази сва свјетска мудрост.

На крају ове рецензије, једне од мноштва књига којима сам био рецензент, могу закључити да је аутор написао хвале вриједно књижевно дјело, о човјеку, који је такође хвале вриједан. Како сам напријед већ истакао, овај роман је печат времена, а и Станково дјело је такође печат времена. Лијепа је спознаја  да и аутор и главна личност романа потичу из истог краја, краја којег су свако на свој начин приближили свијету,краја који је изњедрио доста познатих људи, краја који би аутору романа и Станку требао бити захвалан. Мало је крајева који имају овакве, хвале вриједне људе.

Част ми је што написах ову рецензију, а роман из свег срца препоручујем  читаоцима.

                                   Др. Цвијан Ђапановић, психолог

О Dejan Spasojević

Проверите и

Roman “Ti ćeš biti svjetlost mog života“- Ivana Pavlović

Ivana Pavlović, rođena 24.04.2001.godine u Ljuboviji gdje je završila Gimnaziju.Želi da upiše književnost sa namerom …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *