У припреми роман “Тајне долине снова“ Радмиле Караћ

О роману „Тајне Долине снова“ Радмиле Караћ, Београд 2024.

 

Радмилу Караћ, књижевницу која већ деценијама живи у Канади и, пишући на најчистијем српском језику, негује своје књижевне корене, прво смо упознали као песника за децу, потом заволели њену завичајну и љубавну поезију, а онда, када је објавила први роман „Сви Адамови гријеси“, постали смо сведоци и њеног прозног талента. Три године касније, у свом другом роману, открива нам колико је сазрела као прозни писац и како се њен дар за реалистично приповедање развио у још богатију форму и узбудљиву, готово филмску причу савремене тематике.

Роман „Тајне Долине снова“ откриће читаоцу не само мноштво породичних тајни једне канадске породице, која чак ни на први поглед није обична, већ и мистерије сваког од њених чланова понаособ. Ни ту није крај. У слојевитој причи о догађајима који су задесили неколико генерација породице Левент, изузетно убедљиво и прецизно су осликане све емотивне, менталне и социјалне нијансе њиховог понашања и доживљаја себе у свету у који као да су бачени да се боре са својим заједничким и личним демонима.

Ослањајући се на најбоље узоре у српском реализму, Радмила Караћ у свом роману открива и разоткрива малог човека и његов свет. У балзаковском маниру, она вешто употребљава детаље, посебно оне који илуструју животе њених јунака да би читаоцу што боље приближила њихову природу. С друге стране, враћањем у прошлост осветљава и свест и подсвест људи који кроз живот пролазе у вечитом трагању за истином о свом пореклу и о пореклу и узроку својих највећих траумa.

Да би то постигла, ауторка не приповеда догађаје хронолошким редом, већ се неретко служи методом ретроспекције. И сам почетак романа смештен је у садашње време, које је ту, пре свега, да би нас водило кроз некад замршене лавиринте прошлих догађаја, сећања и промишљања, да би се после тога прича увек изнова вратила у добa данашње.

Највеће одступање од хронолошке линије је коришћење дневничких записа тинејџерке Дејзи, јунакиње која одавно није међу живима, записа који нам расветљавају поступке и односе најближих чланова њене породице, оних који су је надживели, пре свега мајке и брата.

Управо из тог разлога овај роман користи симултано приповедање. Радња се дешава паралелно у садашњости и у (откривању загонетне) прошлости. Дигресије од основног тока радње су ретке и увек довољно кратке да не би реметиле нит романа. Неке од њих се на први поглед не чине неопходним, као што је део о шкотском пореклу породице или о манастиру који се налазио у близини породичне куће. Ипак, оне умногоме заокружују роман, дајући му историјски и географски оквир.

Унутрашњи монолози Логана Левента, који се само условно може назвати главним јунаком, прате ток његове свести, али и савести, његову унутрашњу борбу у настојању да открије породичне тајне, да помири своја конфликтна осећања, да се избори са болним сећањима. Док не прође тај тешки пут и не стигне до самооткрића и самоопраштања, Логан неће успети да пронађе своје место у свету и прихвати себе таквим какав јесте.

Логан Левент је заиста само привидно главни лик, онај који својом појавом отвара причу и чији нас поступци, сећања и унутрашњи монолози од почетка до краја романа вешто воде кроз ту причу. Он није ни наратор у правом смислу те речи. Логан је везивно ткиво између прошлости и будућности, између тајне и истине, она важна нит која повезује све чланове породице, и оне који су у крвној вези и оне друге. Ни Дејзи Левент, Логанова сестра, чији мистериозни нестанак он покушава да разреши много година касније, није главни лик, а није то ни њихова мајка, ћутљива и ћудљива Нора Левент, која је сину после ћеркине смрти ускратила природан однос са мајком. Плач је била њена молитва, утјеха и душевна храна.

Нора је трагичан женски лик, који није типичан главни лик, и то не само због чињенице да роман започиње у време кад она више није међу живима. Норина животна прича је окосница романа. Овде смо нагласили да је лик женски, јер је у светској књижевности архетип трагичног женског јунака веома често имао снагу да изнесе целу причу. И код Радмиле Караћ та трагична јунакиња, која у себи носи две сасвим различите личности, једну док је била мајка своје ћерке, а другу после ћеркине смрти, кад није успела да Логану буде мајка у правом смислу те речи, стоји као кичмени стуб и породице и радње романа. Тек нам Дејзин дневник открива каква је заиста била Нора пре породичне трагедије. Након губитка детета, Нора се поистоветила са тугом, а Логан је, после дуге борбе за њену љубав, временом постао уморан од њене туге. Радећи као клинички психолог, у неговању емпатије према својим клијентима је налазио смисао.

Болио га је живот. А живот је неизлечива болест. Логанов живот неће наћи свој прави смисао докле год се не ослободи туге, која није његова, али коју носи као терет. Туга је оно што је обележило живот овог јунака, а стуб Логанове туге је била његова ожалошћена мајка. На том стубу је био разапет осећањима недовољности, неприпадања и невољености, и за њега прикован мајчином непробојном тугом.

Жена која је осећала да је у животу изгубила све, ипак би замерила сину ако кућа после њене смрти пропадне, јер би тако заувек било изгубљено сећање на срећу и давно безбрижно време кад су сви били на окупу. Прихватајући ту обавезу према мртвој мајци, Логан је спреман да понесе још један крст, који није његов. Радмила вешто користи опис једне старе изрезбарене комоде, која је сведок историје породице. Од приче о комоди гради лепу алегорију о животима укућана, који су сами по себи романи.

Логанов живот је трагање за истином о сопственом пореклу, о судбини сестре Дејзи, о узроцима загонетног понашања његове мајке, о улози Џефа, Норине десне руке, у његовом одрастању. Питање идентитета покреће универзална питања, као што су: вера у Бога, судбина као оправдање за наше поступке, терет греха, кајање, стална потрага за љубављу, самоћа као заједничка породична судбина и, на крају, живот и смрт, посебно насилна смрт и феномен самоубиства. Цео Логанов однос према животу сместио се у овај опис: Садашњост је некако подносио, у прошлост се никад не би вратио, а од будућности је страховао.

Све тајне су на крају откривене у помало драматичном маниру, где се Џеф пред смрт исповеда и тако ослобађа терета истине, коју носи као лични грех. Роман се завршава једноставним закључком: Истина, ма како била болна, доноси мир и спокојство.

Интересантан је податак да је Караћева радњу овог романа сместила у своју нову домовину, Канаду, и то у њену руралну средину. Књижевница, која је рођена у Херцеговини, где је живела све до рата деведесетих година прошлог века, у Канади је од првих дана живела у граду и у том урбаном миљеу радила и подизала породицу. За читаоца који је упознат с њеном биографијом, канадска прича из пера Радмиле Караћ, познате по неговању културе и језика старог краја, по одгајању деце и унука у традицији коју је понела из родне Херцеговине, представља право изненађење. А чињеница да је написала успешну канадску причу, спада у једно од ретких искустава прве генерације имиграната, који су у потпуности сачували свој национални и културни интегритет, али се и успешно интегрисали у културу своје нове домовине.

 

Душица Ивановић, књижевница

4. април 2024.