У припреми роман “ПРИЧА О НИКОМЕ И НИЧЕМУ“, аутор Јанко Самоуковић

Рецензије :

ФЕНОМЕН СЛОБОДЕ У „ПРИЧИ О НИКОМЕ И НИЧЕМУ“ ИЛИ

АУТОБИОГРАФСКО КАЗИВАЊЕ ЈАНКА САМОУКОВИЋА

др Раде Вучићевић

(књижевни критичар и теоретичар књижевности)

 

 

Понекад у нашу читалачку пажњу изненада и ненадано уђу неке сасвим другачије приповести, чија тематска суштина не наликује уобичајеним прозним покушајима, па тим различитостима окупирају токове пажње којом тумачимо штиво, доживљавамо предочене нам догађаје, па тако, одвећ активно, постајемо учесник драме која из редова рукописа оживљава, постаје жива слика коју дубоко у себи осећамо и саосећамо.

Јанко Самоуковић до сада није био познат у књижевном животу оне екс – Југославије, није се ни касније уметнички оглашавао у новоскројеним нам националним државама, дакле у свету литературе представља сасвим непознато име и вероватно би убудуће тако и остало, да игром случаја није доспео у логор смрти, где је са својим националним сапатницима доживео и, срећом, преживео голготу Пазарића, Силоса, Тарчина…

Језички и стилски Јанко се истински разликује од урбаног, савременог приповедача, јер његов начин приступа теми има класични наративни образац већ прохујалог реализма са романтичарским елементима описа природе, астралних феномена, религијских и онтолошких датости, хришћанског милосрђа и дубоке душевности. Осим тога, „Прича о никоме и ничему“ обилује дубокоумним онтолошко – психолошким категоријама праштања, том највећом хришћанском врлином, где жртва и страдалник стоје у истој судбинској равни и дели их само воља Божија и начин расподеле тешких улога у овоземаљском животу. Ту, у том логору смрти, сви су губитници – разлика је само у томе што тлачитељи губе душу а потлачени живот и питање је ко више страда. По писцу овог одиста занимљивог дела, невине жртве имају другу, рајску шансу која следује мученицима и искушеницима, па то може понекад бити добра сатисфакција, искупљење од пролазности и пут ка вечности.

Мало је људи који би након оваквог тамновања и тортуре прихватили Христову максиму „Ко тебе каменом, ти њега хлебом“, што више говори о аутору него о његовом делу, мада ни штиво у тим намерама много не заостаје, напротив, стоје скоро у истој равни која крајњим дометима додирује небо и невидљивог места прави на скученом бетону хангара…

Самоуковић своје аутобиографско приповедање чини у првом лицу једнине, што је најтежи ауторски, приповедни облик књижевног изражавања али начином искусног наратора, тако да површни читалац буде затечен филозофским промишљањем, интелектуалним изражавањем, научним терминима, поређењима, метафорама и другим књижевно – теоријским помагалима које понекад и несвесно, али веома употребно користи за изражавање мисли и методолошки приступ теми романа.

Писац овог „осветљавања“ је намерно употребио израз „роман“, мада овакви покушаји у одређивању књижевног рода дозвољавају да може бити и скаска, то јест прича, дуго приповедање јер романескна форма даје могућност за обоје, или чак и нешто треће у библиотечкој класификацији и одређењу УДК броја.

Пажљивије ишчитавање намеће психолошку искуствену димензију која провејава читавим делом и упућује на тај важан, а успели сегмент Јанкове ауторске творбе, што готово све време приповести магијски читаоца увлачи у ту животну драму судбинске одређености, која је неке појединце или етничке групе овога пута случајно заобишла, али врх оштра мача непрекидно прети над нашим и њиховим главама, опомињући да зло није нестало, није ни престало бити претња човечанству и мирним дечјим сновима, те да се свуда и на сваком месту може појавити, повампирити и у тамо неке хангаре људе затворити, злостављати, убијати, сакатити и мучити до лудила, како мученика тако и мучитеља.

Психологија појединца и психологија гомиле, у тим и таквим сутацијама, у „Причи о никоме и ничему“ кулиминира вештом филозофском потком, незаобилазном подлогом у психолошкој драми овог и оваквог типа прозе. Да је, на срећу, ова прича само плод пишчеве маште, као што је на несрећу описана драма тачна, читалац би можда лакше прихватио пишчеву нирвану и након свега искушенички мир, христољубље, са праштањем доживео као етички кодекс драмског свршетка у коначном обликовању романа.

Јанкова приповест има упоредне радње којима даје животност, ефективност, питкост и пријемчивост у намери што обухватније и садржајније слике времена у којем се драма одвија. Богатство ликова, њихове судбине, насилно отргнуте у часу свакодневних радости, планова, љубави, проблема, тајанства и богатства, до бола ће урезати трајни, неизбрисиви траг у читаочевој свести или пак подсвести у зависности са којим убеђењем приступа овој аутобиографској наративној исповести.

То што кроз редове исијава пишчева интелектуалност, образованост, широки аспект опште културе и друге цивилизацијске вредноте, делу дају потребну сугестивност, убедљивост и потребни ниво озбиљности, као да се ради о неком научном тексту, а не о искуственој, животној причи. Отуда алузија у наслову дела да је у питању „прича о никоме и ничему“ не може имати основа нити је одржива у стварности битисања. Схватићемо то само као пишчеву скромност и нeнаметљивост, а разумећемо је и доживети сасвим другачије. Јанкова књижевна исповест је прича о некоме јако важном и нечему још важнијем, а нити једно од њих није за потцењивање, напротив, за сваку су похвалу, са етичке, естетске и уметничке стране, истовремено.

Да писац дела речену драму није доживео и преживео, поред свих људских врлина које га красе, никада не би написао овакву књигу која би по неком божанском праву, морала бити у сваком дому трусне нам, подељене и завађене бивше велике државе. Јанкова скромност вуче га у неко њему разумљиво тиховање, мудровање и проналажење новог кодекса животних вредности. Трка за новцем, борба за положај, утицај и власт, остале су далеко из њега, сада окренутог природи, божанским лепотама и космополитским феноменима, недокучивим и неразумљивим човеку обичнику, проналази неки други приступ унутрашњем и спољашњем миру својега битисања и опстајања. Нове вредности и нове категорије лепоте од младића коме је заустављено време и насилно прекинут животни ток створиле су мудрог естету и страсног етика, прерано опустошеног за нове почетке и нове авантуре.

Обимом ово је невелика књига, али је њена садржина убедљива и до неке горње границе сугестивна. Методолошки и језички то је сасвим успела књижевна творевина, исписана течним, разумљивим стилом приповедача, интелектуалца који врви од знања и исијава га на све стране. Постоје неке техничке и занатске неодумице које се могу једноставно и лако дотерати, јер је генерално гледано ова прича спремна за књижни блок и што скорију штампу. Нема дилеме, у Јанку Самоуковићу српска књижевност је добила још једног приповедача, наратора, романописца, свеједно је. Од њега сада много не зависи. Институције су на реду. Подижем светло своје, пут да му осветлим.

 


 

Станислав Томић
КАРТА ЗА АНТРОПОЛОШКИ ВРТ
(о књизи Јанкице Самоуковића „Прича о никоме и ничему“)

 

Узео сам да пишем нешто што називају рецензијом, али ,,хвата ме паника као сликара без идеје који мора испоштовати рок за наручену слику“, а слика је пејзаж Бјелашнице осликан и урамљен на прозору родне куће. То је она планина која:

„од свих мудрости и знања, само ме није научила да на вријеме препознам зло. Ваљда га ни она није знала препознати.“

Самоук је сликар у питању. Дилема је била, како уопште почети?!

„Возачу почетнику најтеже је кренути из мјеста, јер постоји реална шанса да ће му се аутомобил угасити. Чим крене лакше је, јер му инерција помаже да одржи стање кретања и дозвољава да убрзава и пребацује брзине. Од тренутка када сам се покренуо, бар сам у трећој. Инерција ме носи и тјера да поново, без стида и устручавања уживам у дивним људским осјећањима.“

 

Међутим, на сваком сам почетку почетник. И мене хвата паника да ми се насред раскршћа не угаси прича. Зато додајем гас. Упркос томе, не прелазим још на саму ствар. Солидаришем се с аутором:

„Све ово моје преопширно размишљање које служи као увод у ову причу као да намјерно отежем само да бих што више одложио писање о ономе шта желим њом да испричам. Као да се плашим ући у саму причу. Желим је испричати да она не би остала одбачена приликом сажимања и селектовања. Њоме спасавам заборава један прекинути и више оштећених живота, јер не желим да заврше као јаловина на сметљишту историје. Желим да се похрани у сеф као једна вриједност која не заслужује да буде одбачена, да се заборави и прође незапажено. Да бисмо дочарали и

 

представили тежину приче, емоцију и бол, морамо зумирати актере. Несрећа и страдање се најдубље исказују на примјеру појединца као што се и срећа више разумије и цијени када је упоредимо са несрећом. Да бисмо се имало приближили тежини приче и болу који она са собом носи, морамо пратити појединца, ући у његов живот, завирити му у душу и дотакнути му емоције.“

 

Крећемо се полако према центру: „Сви безглаво срљају у потрази за лаким просперитетом који је тренутно на распродаји.“ Забиљежене мисли струје и стварају гужву у саобраћају. У средишту ове књиге није пука радња, што њеном садржају даје извјесну тежину. Та тежина ће вјероватно створити притисак за велики број читалаца који је навикао да чита лаке или једноставно занимљиве приче. Аутор је и сам, чини ми се, добрано свјестан тога. Али, зашто је ипак остао при своме, можда је најбоље да питамо њега:

„Једноставно, не желим да ме кроз причу воде догађаји, него се препуштам емоцијама које су они произвели,“ каже он на једном мјесту. И додаје, у свом маниру:

 

„Овај број до сада написаних тек наговјештавају увод у причу, јер у њима и нема радње или правог описа неког догађаја. Тренутно немам жељу ни да је пишем на неки други, прихватљивији начин. Мислим да сам се већ превише оголио, довољно да осјећам као да сам тек кушао плод са Дрвета сазнања и тако постао свјестан да сам згријешио. Зато сада срамежљиво стојим ту пред вама скривајући се иза листа смокве, осјећајући се непријатно због тога.“

 

Многи од нас су бар некада платили карту да гледају животиње у зоолошком врту. У томе, рекло би се, и нема ничег необичног. Ипак, постоје међу нама они који су били приморани да скупо плате карту за антрополошки врт. И они који више нису са нама, а који су ту карту платили још скупље. Јанкица Самоуковић је један од оних које је много коштао боравак у антополошком врту, но још увијек је међу нама, и ево, свједочи на овај начин. Води читаоца кроз један такав врт који је, нажалост, стварно постојао и није пуки пројекат литерарне архитектуре:

„Никада нећу моћи да се ослободим овог призора, па сам га на посебан начин проживио и послије више година, приликом посјете једном зоолошком врту, мјесту по неким карактеристикама сличном овом људског зверињаку, у којем и сам играм улогу животиње. Тамо сам ову улогу, замијенио улогом стражара из Силоса и истог тренутка осјетио страшну нелагоду, баш као да сам стварно нешто крив тим несрећним животињама. Обузео ме је осјећај срама, док сам са безбиједне дистанце, заштићен челичном оградом, посматрао лава затвореног у кавезу. Баш та ограда и предност коју ми је давала, највише ме болила. Свијест о томе, колико је снажнији од мене и да против њега у природним условима не бих имао, ама баш, никакве шансе, поражавала ме је. Због тога сам осјећао још веће дивљење према њему, а чињеница је да сам и ја лично један од узрока због којих је он ту затворен. Разлог његовог сужањства је, да бих ја и слични мени имали могућност, да куповином улазнице, потпуно безбједно можемо да га посматрамо, онако, као атракцију. Да уживајући у његовој муци проведемо једно угодно и безбрижно поподне.“

 

Пошто је аутор боравио у антрополошком врту, не чуди онда што код њега налазимо озбиљне антрополошке рефлексије:

„Формирао се човјек као духовно биће који је дефинисан као биће које мисли, осјећа и јасно разликује лијепо од ружног и добро од зла, пријатно од неугодног. Та способност је највећи дар који смо добили од природе (Бога) и предност над осталим живим бићима. То јесте дар, али је и терет, јер са собом носи одређену тежину – тежину одговорности. Способношћу да разликујемо добро од зла ми смо у стању да бирамо каква ће наша дјела да буду. Стога за лоша дјела не можемо имати оправдања и за њих морамо сносити одговорност.“

 

Стиче се утисак да Самоуковић у овој књизи заправо описује два логора. Један видљиви и један невидљиви. Први логор је Силос у Тарчину, а други онај у коме је данас заточено човјечанство, логор лажног прогреса.

„Мени је најтеже да свом здравом разуму објасним да је то што нас разара и уништава, у ствари, бољитак и напредак,“ пише аутор, док на једном другом мјесту наводи: „Не знам да ли је разум уопште благослов за данашњег човјека“ или ако хоћете да загазите још дубље: „Човјек мора бити слободан од онога што је против њега, али и од онога шта му је у корист“. Жртва и једног и другог логора је личност, односно слобода, као њен темељ. Овај други логор је истовремено и логор масе, терор кванитета:

„Људи су, значи, човјек у множини. Прејака је та веза човјек – људи, па је човјеку тешко не огријешити се о своју множину у настојању да остане човјек, свој и досљедан себе. Човјек својом савјешћу подржава или пак нарушава достојанство множине. Множина разара човјека и не да му да буде оно што он у ствари јесте. Људи су убице човјека. Савјест множине је јатак убици.“

 

Да се питам, ја бих ову књигу вјероватно назвао Људи су убице човјека. Или би то био један од могућих наслова о којима бих размишљао. Сјетих се Селимовићевих ријечи из Тврђаве: „Хоћу да будем човјек, борите се са мном људски. Шта све неће ударити на човјека,“ јер шта је логор, до савременији облик тврђаве.

Самоуковић поврх свега показује умјеће у психолошком портретисању, упркос томе што му у првом плану није динамика радње и ликова који је конституишу. За ову тврдњу постоје докази:

„Одавала је утисак неприступачности, али је то, у ствари, само непротумачена

продуховљеност, доброта и чистота којом је одисала и којом је људе упозоравала да је лако могу угрозити и упрљати, ако јој се само приближе. Тако их је држала на дистанци. Та нијанса којом је обојена некако је одавала њен карактер,“ затим, врло интересантно запажање: „Примијетих да потпуно исте карактеристике, мирноћа и незаинтересованост, жену могу приказати далеком и неприступачном, а мушкарца благим и пријатним.“

Показало се и овдје, по ко зна који пут, да је промишљање љубави дијалектичка посљедица разматрања проблема личности и слободе. На примјер:

„Чини јој се да га је лако и пребрзо пустила у своје срце, много брже него што је икада жељела икога пустити. Мислила је да љубав не врши толике прекомпозиције и измјене у личности човјека, па и када пустиш некога у живот да због тога не губиш својину над њим, да ти властити живот и даље остаје у власништву, да настављаш и даље да будеш само свој.“

Издвојио бих, пак, још једно мјесто које, чини ми се, јако илуструје тај утисак:

„Да она више није она, да више није своја и да је сада само један дио њега и он дио ње. Да ни једно од њих не постоје као засебне јединке, које не би више ни могле живјети ни опстати појединачно. Постоји само оно нешто, што је настало њиховом везом. Није могла замислити ту силу која би могла растргати и покидати везу којом су везани. Када добар варилац завари неки челични предмет, он тврди да тај предмет може прије пући на здравом мјесту него на вару. Мислила је да се могу распасти и нестати свијет, земља и васиона, а да је само та веза, тај спој којим су они повезани, јак и чврст као дијамант. И ако би тај дијамант пао у воду, или ватру, или био изгубљен и заборављен, нити би се утопио, нити би изгорио, нити би се због своје материјалне вриједности могао изгубити и заборавити.“

 

Ако бисмо говорили о могућим утицајима на Самоуковићево стваралаштво, у његовим мислима се у први мах могу препознати антички философи, попут Хераклита, Сократа или Платона, те књижевници Андрић, Селимовић и Егзипери. То су можда његови узори или учитељи који свједоче да Самоуковић и није баш самоук. Обратимо на то пажњу! Рецимо: „у ствари, сваки поглед у ријеку је јединствен и непоновљив. Засигурно, никада више нећемо бити у прилици да је видимо баш такву, потпуно исту. Молекули који су до малоприје били изложени мом погледу већ су се разводенили и расули свуда по ријеци тако да се никада више неће наћи заједно, у баш таквој комбинацији и омјеру, као у овом часу. Њена структура се стално мијења и непрестано се ствара нека сасвим нова, за тренутак актуелна, за оне узводно већ протекла, а опет низводно тек надолазећа и тако ће бити за свијета и вијека, докле год постоји и докле год тече.“

Овим размишљањима аутор нас подсјећа на онај чувени Хераклитов фрагмент који каже да у једну те исту ријеку не можемо два пута ући, или у сажетом облику, Panta rei, све тече, све пролази, све се мијења. „Сунце је сваки дан ново“, рекао би Хераклит у једном другом свом фрагменту. „Што више знам више истражујем. Сваком новом спознајом отвара ми се и нова загонетка, па на друштво почињем да гледам као на фудбалску утакмицу, послије које се играчи рукују, а навијачи потуку,“ закључује Самоуковић на трагу сократовске ироније, ја знам да ништа не знам, односно оне Сократове врхунске мудрости која нас учи да живот без истраживања тј. преиспитивања није достојан човјека.

Иво Андрић каже: „Не тече ријека него вода. Као што не пролази вријеме него ми.“ У том духу наставља Самоуковић: „Наше вријеме је само валута којом исплаћујемо живот и овај свијет није награђен нама, него ми њиме, а времена ће свакако бити и са нама и без нас.“ С друге стране, он евоцира Егзиперија тако што биљежи: „Потребно је дакле да умре црв како би из њега васкрсао лептир.“ Недалеко од тог мјеста у наставку стоји: „Одатле посматран, подсјећа на излазак виђен очима Малог принца и дешава се непрестано.“ Егзипери је у Малом принцу написао: „Морам поднијети двије, три гусјенице ако желим да упознам лептира.“ Исто важи и у овом случају. Морате поднијети двије, три стотине страница “Приче о никоме и ничему“, ако желите да упознате Самоуковића.

 

 

 

 

 

 

О Dejan Spasojević

Проверите и

У припреми збирка пјесама “СВЕ ШТО САМ ХТЈЕЛА ДА КАЖЕМ, А НИСАМ“ – Магдалена Јовић

ПЈЕСМЕ ПО МЈЕРИ СРЦА ПОД СУНЦЕМ И ШИРИНОМ НЕБЕСКОГ ПЛАВЕТНИЛА   (Магдалена Јовић: ,,Све што …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.