ВЕРА У ЉУБАВ И СНАГУ БОЖИЈЕ ПРОМИСЛИ
Роман Жељка Несторовића, Нити, чине три засебне целине, које се у даљем развоју фабуларног тока додирују, прожимају и у крајњем исходишту радње сливају у широку реку која читаоца фасцинира ширином обухваћених тема и мотива, слојевитошћу значењских нивоа, непобитних истина и свевременских порука. Такав приступ уметничког моделовања, без јасних просторних и временских координата, могао би неупућеног читаоца или књижевног критичара довести у позицију реципијента склоног упрошћавању или погрешном тумачењу конкретних животних садржаја, што би одударало од ауторовог замишљеног света и његове реалне и вантекстуалне стварности.
Ако се пође од става да је роман, до скора оспоравана и потцењивана књижевна врста, по схватању данашњих изучавалаца књижевности, постао доминантан прозни или поетски модел који се успешно опире свакој врсти довршености, а да се притом непрестано трансформише и својом ширином обухвата многобројне теме и технике уметничког стварања, на начин који задовољава укусе различитих читалачких нивоа и утврђене критеријуме естетског вредновања, лакше ће се схватити његова сврсисходност и прилагодљивости захтевима друштва и времена у којем писац живи и проблеме којим се бави.
У том контексту ваља посматрати роман Жељка Несторовића који је већ у наслову, макар имплицитно, наговестио структуру и симболику понуђених садржаја. Аутор је наслов узео као кохезионо ткиво које повезује и обједињује разноликост назначених целина, богатство динамичких и статичних мотива, од најситнјих појединости, до драматичних догађаја, пресудних у животу и судбини главних јунака. У таквим околностима сваки јунак, суочен са проблемима сопствене егзистенције, проживљава личну драму или бива стављен пред многобројна искушења времена и друштва у коме живи. У жељи да остваре сопствене идеале, јунаци настоје да се уздигну изнад прозаичне стварности и постану аниматори друштвених потреба у различитим областима живота. Доводећи их пред тешка, а каткад и нерешива искушења егзистенције, аутор врши индивидуализацију њихових карактера који често бивају вођени, не само идејама за које се боре. већ и снагом божијег промисли која постаје незаобилазан чинилац људских судбина.
Предметни слој романа оптерећен је етичким и онтолошким питањима која трају вековима и фигурирају као иманентни извор Несторовићеве инспирације. Неспутан узусима историјских чињеница аутор лагано уводи читаоца у мистику закулисних тајни и осветљава просторе породичног и интимног живота својих јунака. Свет је за њега, како би рекао Лотман, само „текст, а текст је осмишљено саопштавање света“. Такав приступ уметничког обликовања реалне и фиктивне, или реинкарниране ставарности, је аутентичан градитељски чин који читалац доживљава као доказ ауторовог илузионизма и стваралачке инвенције. Два су суштинска питања којим се Несторовић бави у структури свога романа: еротска љубав, љубав у ширем смислу те речи и вера у бога и снагу божије промисли. Ти елементи су у каузалном односу; не могу један без другог; прате се и прожимају и постају неизоставни фактор у судбинама главних јунака. Посебан услов који главни јунаци морају испунити да би придобили наклоност божије воље, јесте доброта и љубав према другима и непосредном животном окружењу. Реинкарнација главних јунака који у остварењу својих идеала морају проћи три искушења у три различита живота, најречитије говоре о томе.
Структура романа Нити саткана је на специфичној оркестрацији хетерогених тематских целина, из низа побочних елемената и наоко неважних појединости које се у крајњем исходишту радње сливају у главну тему и остварују јединство његове разуђене композиције. У развијању фабуларног тока писац се заклања иза наратора коме је поверио и улогу главног јунака, неизоставног актера свих догађаја и носииоца његових погледа на свет који се непрестано обнавља и траје у вечној борби између љубави и мржње. Читалац главног јунака препознаје у свим деловима романа, свуда и на сваком месту, у догађајима из прошлости и садашњости, или антиципирају контуре далеке будућности. Његова борба за сопствену срећу добија виши, општељудски смисао и развија се у општу борбу добра против зла. На крају ће се показати да су доброта и љубав непобедиви, јер надмашују снагу и домете човекових могућности, а да се зло, наоружано мржњом и способношћу невидљиве трансформације, може победити непрестаном борбом, надахнутом љубављу и снагом божијег промисла.
Кад је главни јунак успео да се избави из лавиринта зла и нашао ново станиште, срећно се оженио и решио да ради само добре ствари, стигла га је казна осветника који му убијају жену и разарају нови дом. Више није могао да савлада мржњу и гнев који су га поново бацили на странпутицу, на којој је остао до краја земаљског живота. Тај тренутак био је довољан да се у њему нешто сломи и окрене му живот у погрешном смеру. „Откинули су дио мене, онај бољи и љепши дио. Остао је само онај лошији дио, пун мржње и бијеса“, био је то његов последњи вапај у суноврату из којег више није могао управљати разумом ни својим поступцима. Раскорак између стварног и могућег, направио је у њему амбис из којег није било излаза. Остала је само нада да ће се у неком другом животу поново састати са женом због које је живео и за коју је вредело умрети.
У другом делу романа започиње нови живот главног јунака. Он је богат и осион младић који свој ауторитет и углед гради на моћи новца, не размишљајући да робовање новцу често доноси нежељене проблеме и невоље. Док је гледао заљубљени млади пар, пожелео је да их растави и освоји девојку, али не због тога што се у њу заљубио, већ због тога што је туђој срећи завидео. Кад је девојка остала сама, он је окренуо главу од ње. Срећа коју је због свог недела осећао, није му омогућила да осети девојчину тугу и бол: „Ја љубав увијек могу да купим, јер пара може све“, говорио је живећи у заблуди да му новац може обезбедити славу и моћ, па и поштовање, иако је био недостојан поштовања. Дани су му протицали у осећању надмоћи и гордости коју је према другима у свакој прилици испољавао, али је његовој срећи ипак нешто недостајало. Иако су га многе девојке желеле, а он је чезнуо за неком која „можда и не постоји“.
Прижељкивано задовољство и срећу доживео је тек у другом граду, кад се заљубио у девојку која је већ била верена. Кад је помислио да ће са њом провести остатак живота у срећи и љубави, стигла га је казна коју је већ раније заслужио. Морао је да плати исувише високу цену својих ранијих грехова. Девојчин вереник га сачекује у заседи, а након батина које је једва преживео, поново постаје убица. Потом одлази у војску и тамо убија човека који га је потајно пратио. Након тога дезертира и бива осуђен на смрт. У тренутку кад је џелат већ замахнуо секиром изнад његове главе, упутио је последњу мисао вољеној девојци: „Чекам те у неком бољем времену и на неком другом и љепшем мјесту“. Епилог овог поглавља на најбољи начин открива пишчеву веру у божију правду од које се не може побећи јер је бог свуда и на сваком месту. Писац имплицитно сугерише људима да у постојање Бога морају веровати, а кад Бог не би постојао, како је Волтер говорио „требало би га измислити“. Божији дар и величанство свевишњег, не може свако спознати, јер је то привилегија само оних који имају чисто срце и племениту душу.
Радња трећег поглавља одвија се у садашњости; писац маркира време и простор у којем главни јунак свој нови живот започиње делима која се у свему разликују од поступака из његових ранијих живота. Писац га ставља пред бројна искушења, слично јунацима из бајки који на путу до великог циља морају савладати више препрека, помагати другима у невољи и чинити само добра дела. Својим понашањем глави јунак отвара нову страницу живота, на којој се ређају, још од ране младости, само добра дела. Многобројни изазови и искушења била су питања на којима је полагао неприкосновене испите човечности, након којих ће, коначно, савладати и најтежу лекцију живота. Доброта коју је показао у критичним тренуцима појединих јунака – од помоћи школском другу и пијаном бескућнику, до тренутка када одлучи да нађени новац врати његовом власнику, или да доведе сопствени живот у опасност спасавајући девојчицу из разбеснелих таласа, били су за аутора довољни аргументи на којима је уверљиво вајао портрет главног јунака и преображај његовог карактера. Кад је најзад нашао љубав свога живота и срећно се оженио, схватио је да су сва дешавања била његово велико путовање до остварења коначног циља.
У тренуцима среће, кад поверује да су му се отворила врата „Божијег сазнања“, главни јунак закључује да су сви људи повезани невидљивим нитима „сазданим од Божијег даха и Божије промисли“. Љубав и вера у Бога и снагу његове промисли, две су основне премисе на којима Несторовић темељи основне поруке свога романа. Својом садржином ово дело не пружа читаоцу само осећање духовног задовољства, већ и нова сазнања о свету и неприкосновеној моћи судбине и њених закона. На крају ваља рећи да роман НИТИ, осим духовног задовољства, нуди извесно разумевање стварности и као свако ваљано дело, топло се препоручује читаоцима различитих афинитета и естетских укуса.
Проф. др Миомир Милинковић