АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
Ратни дневник обичног човјека
Дешавања у миру могу да буду тешка и трагична за обичног човјека, а камоли она која се дешавају у ратном стању. Рат доноси немир, неизвјесност и страх. Ово је управо прича човјека који живи просјечним породичним животом, а већ сутрадан облачи униформу и одлази на ратиште остављајући своју породицу. Прича овог човјека обликована је у тринаест поглавља и приказује нам слику рата кроз лична искуства и доживљаје.
Главни јунак нас води у ратни вихор и са њим мијењамо ратишта, враћамо се са линије кући и опет послије у ров скривајући се од непријатеља. Догађаји су нам испричани у првом лицу кроз дијалоге, монологе и дескрипцију. Иако има форму романа у неким дијеловима нам се чини да читамо дневник.
Причајући о својим доживљајима ми видимо огољеног приповједача којем није циљ да придобије некога величајући себе него имамо јунака који је обичан човјек са својим страховима, боловима и немирима. Јунак је често немоћан да мијења дешавања око себе јер је рат игра у којој велики вуку конце. Он често нема моћ ни своју позицију да поправи, али када му се укаже прилика да покаже човјечност, он то искориштава. Та епизода, гдје видимо да ипак од малог човјека доста зависи и да кад бисмо сви урадили само оно што је до нас, овај свијет би био доста љепше и боље мјесто, нама даје наду да се ипак доста може поправити и промијенити. Свакако да је то епизода са Вахидом и осталим заробљеницима и управо преко те епизоде аутор ублажава приказани бесмисао ратовања и осјећај немоћности који нам се намеће читањем. Преко те епизоде се и поентира и објављује да ништа није случајно и да сви имамо своју улогу, а од нас зависи како ћемо је одиграти и да ли ћемо показати да са лијеве стране у грудном кошу није празан простор.
Поред ове „свијетле“ епизоде имамо доста и духовитих доскочица, али и читава збивања која су настала усљед акције спасавања бурета ракије. Таква збивања нам маме осмијех на лице и показују и рањивост, али и несмотреност војника. Показују нам лице ратник и демистификују ту фигуру за коју су најчешће везани епитети храбрости, непоколебљивости и безгрешности.
Баш као и у животу у редовним околностима и овдје наилазимо на различите људе. Срећемо добре душе, напаћене, наивне које вјерују да и други размишљају као они и да не би учинили другом зло, али налазимо и оне ситне душе које би да своју силу и снагу показују над слабијима. Видимо сва лица као под рефлектором, па се у тим приказима можемо и сами огледати и запитати какви бисмо били. Некада нам се чини да заиста звијерства човјека превазилазе сва схватања ума да човјек који се хвали цивилизацијом може да тако крвнички убија Мрвину породицу или да Перицу убије из разоноде и без стварне потребе.
Иако се из тих јунака могу читати стихови разочараног човека који не види смисао ратовања и само жели мир:
„И ја не тражим плена:
Ох, дајте мени још само шаку зрака
И мало беле, јутарње росе –
Остало вам на част!“
Ово је слика времена које је усковитлано и у коме је све изврнуто, па често човјек губи компас и уради оно што никад није ни сањао да ће му се десити, главни јунак остаје неукаљаног образа. Он остаје онај човјек који чврсто стоји на земљи иако му се тло често измиче, па ни сам не зна како да поступа. Он у свим тим тешким тренуцима као свој смисао и једину утјеху види своју породицу од које је растављен и страхује да ли ће им се вратити и успјети послије рата да настави нормалним животом. Јунак некада не зна ни да ли ће преживјети, али се опет не дā да потоне у мочвари ружних догађаја који се дешавају око њега.
Може се рећи да је ово ауторово подсјећање на прошла времена или објелодавњивање неких ратних записа. Можемо се питати зашто то сада ради и послије толико времена, али оставимо књижевности да нас васпитава подсјећајући на лоше и да нас просвјетљује недозвољавајући мраку да уплови у наш ум.
Андреа Радиша
Проф. српског језика и књижевности
_______________
Само рат не звони кад улази у домове људи, уђе као да је то његово право. Људи престану чекати добре сусрете. Ти сједиш сама с кћерком, између двије узбуне читаш јој очеву пјесму ,,неко је звонио,,
Након четири године, неко поново звони. Зарастао у чекиње, неки непознат човјек, у прошлом времену говори ти о мени…
(Сарајлић)
Имала сам част међу првима прочитати Жељков ,,Ход по ивици времена“.
Прво што сам му тада рекла била је реченица: ,,По овом штиву могао би се снимити филм.“ Оно што му нисам рекла, и на шта треба бити спреман сваки будући читалац, посебно онај који се сјећа прошлог рата, јесте то да ће овај роман оживјети свако сјећање на властити ход по ивици, каквим се може назвати сваки дан између живота и смрти у зараћеној земљи.
Наратор даје слику о сегменту свог живота почетком, у и на крају рата, износећи сјећања на људе и догађаје, попришта и просторе, осјећаје, те битке, како стварне тако и оне унутрашње. Рат је вртлог који увлачи у себе хтио то или не. У тој мутној води чула отупе, а осјећања се искључе мијењајући човјека из коријена. Срећан је онај кога мржња заобиђе.
Када људи једни другима покушавају наудити како би заштитили себе, своје породице и заједнице најпростија је дефиниција грађанског рата. Престану вјеровати једни другима и сваки странац постаје непријатељ.
У таквим околностима, збрци ко је на чијој страни, у збрци идеја и војних одора тешко је одредити шта јесу праве вриједности, али се оне испоље у појединцу када крене ходом по ивици између живота и смрти, није важно с које стране. Аутор не допушта у својим причама да склизне на деликатном терену пропитивања својих осјећања у ратном вихору јер нам жели показати како срце и кад је испуњено радошћу и кад је испуњено чамотињом или пак страхом, куца праведним откуцајима. Управо кроз проживљене страхоте спознаје вриједност и љепоту живљења. Аутор нас такође не штеди, извлачећи на површину оно најстрашније што један рат може донијети, завирује у све његове мрачне кутке упозоравајући нас. Када рат престане и смири се вртлог, а вода избистри, све се јасније сагледа и тада покреће причу о себи у том вртлогу. Аутор је то урадио на свој емотиван, самопреиспитујући начин, онако како то доликује умјетнику и писцу и онако како то приличи човјеку. Такође нас подстиче да трагамо за ратним пријатељима с којима смо у најтежим тренуцима развили близак однос повјерења и поштовања, и тако на кантару човјечности учинили да превагне честитост и част којима се само и једино уписује у праведнике.
Јер, у ратовима нема губитника нити побједника. Сви су губитници. И сви су неког изгубили: дијете, брата родитеља, пријатеља. И можда оно што је најгоре, самога себе. Аутор овог романа нас учи како да се сачувамо сваки пут кад се нађемо ,,на ивици,,
Рат открива једном народу његове слабости, али и његове врлине.
Ратовати, а борити се за љубав може само наратор који хода по ивици.
Писати о рату, а мислити и жељети љубав може само Жељко Несторовић.
Рат се заврши с оним чим и почне.
Ова књига се завршава с оним с чим је и почела – божанском љубављу, коју би сваки човјек требао да носи у себи. Она му је анђео чувар, а уједно и одступница од звјери.
Александра Петровић Матић
