АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
Милијан Деспотовић
НА ПУТУ БОГОТРАЖЕЊА
Саша Тодоровић: „Гаврилово казивање“
Човеков пут је у Божијим рукама
С. Тодоровић
У свеукупности живота, човек је, чулно и умно, остварење духовне замисли коју вазда треба откривати, сазнавати, да се од ње не одродимо, да се од себе не отуђимо. Материјална приграбљења и саможивост, руше поредак живљења у коме се пролазност изобличава у непостојање па је смрт у том схватању нешто што првини стварности одузима примат.
Насупрот томе и смрт се усаглашава са оним што зовемо духовна трајност живота. Она нас, често, из своје опоруке, враћа умној стварности, почињемо да тражимо одговоре на магична питања: Куд сад? Докле се иде? Шта се збива? Је ли безвременост могућа? Све су то питања на која духовна наука налази одговор а филозофија књижевности се бави и живим примерима, како то у свом роману „Гаврилово казивање“,1 чини промишљалац на ову тему Саша Тодоровић. 2
Главни јунак овог романа је Гаврило, човек кога је очева смрт затекла у заграничном одсуству где се одселио тражећи (условно) „бољи живот“, вазда водећи „двоструке борбе. (…) За глад и мисао.“ У свему га је водила исцелитељска моћ „наслеђени крст свога оца од духовника Тирона“. Био је то за њега самог изазов пред стварношћу која се често прочитава у вишим порукама које чине особито „доживљајно зближење“. Тада се открива и непотребна удаљеност једних од других, век те удаљености је пред нама, па овај роман има и социолошки карактер осликавања стварности.
Тодоровић се бави својим ликовима прихолошки и духовно. Свестан да смрт Гавриловог оца Теодора отвара многа питања која су и за овог филозофског писца, а некомоли главног јунака, била изазов и да се на њих тражио одговор унутар, у себи. Писац добро води радњу повратка јунака овог романа у Горњаник са неповерењем да је отац мртав, јер ништа није мртво што је од њега. Но свему треба време и слобода ума да се неке ствари разјасне.
Ослобођен свих спутаности, јунак романа почиње своју повратничку исповедност са уверењем да он као појединац има мисију новог искуства које је само предачки наставак и уклапање у односе друштвеног живота.
Казивања теку у „теолошким приликама и генетским реалностима“, доласку на овај свет у коме треба искључити све оно што није истина, веровати у покајање и суочавање, у природу, чији је део и човек. Плене читаочеву пажњу описи доживљаја из детињства, али и простора одрастања. Описи природног наднебља у којима се и сам формирао као личност уз „брзо одрастање и велике промене замишљености, над осталом децом. Нека мислећа издвојеност“. Тодоровић је то протумачио као „сагледавање светова изван тврђава“ очигледног и указао на корен продуховљености.
Гаврилов отац Теодор који се определио да се повуче у светињу Преображење Господње, где је дуго радио на његовој обнови, под условима тегобног умозрења. Уствари, он је радио и на обнови сопственог духа, и стицања моћи да умом сагледава ствари и појаве. Ту енергију „олтарских тајни и монашке амбиције“ он је пренео и на друге.
Гаврило ће дознати за Теодоров књижевни рад, велики број књига песама и есеја у рукопису, чиме ће Тодоровић, вероватно дати своју нову биографско-библиографску одредницу, вероватно узвођење у план сопственог књигописања које делом следи. Можда ће тек тада успети да објасни чудесне моћи које је поседовао умни Гаврило, који је са њим у неким моментима у дијалогу. Писац је прималац беседних напоменица о топографији јастребачког краја, његовој духовној и историјској баштини, а то га све чини оним који је кроз уметност и језик правилно употребио „могућности човекове душе, што ће рећи: могућности откривања неисказивог (…) непосредног односа, али и плодоносне могућности нових односа који имају непосредан приступ у откривено искуство.“ 3
Тодоровић је кроз лик Теодора, његову исповест, описао монашки пут велике духовне породице, њихова путовања, тегобе и продуховљења, верујући и сам у обоженост света као место „општег разума“. Ту је један садржајан поменик старих манастира, подизаних у славу и веру међу људима, а често и међу завађеном браћом. Тако је показао да се покајањем и добрим делом може изаћи из лавиринта сопственог духа. Када се разум није могао пронаћи где је требало, нашао се тамо где је био. Пут ка разуму и јесте велики духовни пут до кога се стиже упорним Боготражењем.
Роман „Гаврилово казивање“ има своје целине, прва је условно дала наслов овом делу, потом следе: „Теодор“; „Угљеша“ и „Тирон“. Свако поглавље носи своју особену причу а потом су све три приповедно добро увезане у целину. Све време провлачи се лик монаха Тирона, као мудраца чије се поруке памте и изговарају у тренуцима освешћења. Раскол браће Теодора и Угљеше (за Угљешу казивач рече да „болује од људског првенства“), показује да они никад нису прекинули духовне везе што је на неки начин наук за сва времена. У социолошком смислу данас, то треба имати на уму, јер смо сведоци раслојавања шире породице а то оставља и шире последице. Можда је овај роман дао одговор и на питање: Зашто се то догађа?
Пустош Угљешиног живота, на крају, показује да живот ништа не оставља недовршеним.
„Отац (Теодор) ми је причао, са сузама у очима (…). Каже, да му је брат (Угљеша) тог јесењег дана, на старом Вукановом пољу, недалеко од мрачних, храстових шума, где је био окончан живот њиховог оца, пришао Соколу, као потпуно измењен и непрепознатљив човек. Стар човек, који је никад стрпљивије чекао, да се брат спусти са коња Сокола, да га је дочекао на своје груди и загрлио, са речима потпуног, истинитог изрицања, да је његов брат Теодор, у свему био у праву и да иза некада леденог Угљешиног срца, сада проговара реч, за коју се за читав живот ни у сну не би могло претпоставити да ће се икада чути, ипак чуло, да му је за све што је било и прошло, жао до Бога.“
У роману, Угљеша је симбол покајања које никад не касни. Оно је и очишћење душе пред пут. Небо се само заклело да нас прима чисте душе. Тако је и дошло до овог „братског сусрета“ а Угљеша ће убрзо бити пронађен у свом винограду „између зрелих, јесењих редова грожђа прокупца. Стајао је укочен (…), помирен са земљом и спреман за небо.“ Тамо, коначно, сви одлазимо, о томе путу брине неко други. На нама је остала брига како ходити овде, како бити у сагласју са Богом у нама.
„Гаврило, Анета и Мина, њих троје, не верују времену, на чијем списку нема места за Бога. Без тог одсутног места спремно одустају од света. Као одбегли монах Тирон… Душу да од света сачувају. Од света без Бога. Све им више постаје јасна припремљена акција света.“
Овде је, Тодоровић на један особит духовни начин кроз малу породицу отац, супруга и кћи (Гаврило, Анета и Мина) приказао и савремене духовне стрепње „живота који долази“. Хришћанство је поново на великом испиту да сагледа каква нам долази будућност времена. Духовна предосећања су део општих духовних немира.
И овај роман је, у неку руку, прича о љубави према човеку, животу и мудрости која је остварена кроз космичку хармонију. Сам приповедни језик пријемчив је читаоцу као логичко-опажајни, не као посредник већ је то причастно људско искуство.
Роман отвара и затвара искуство смрти коју овенчава „горска слава посвећена Светом Архангелу Гаврилу“. И питање: Да ли су ово његова коначна казивања, тим пре што је Саша Тодоровић написао доста тога што је до њега стигло сабирањем духовних честица истине али и откривањем оних које се саме собом казаше.
У Пожеги,
- октобра 2021.
1) Саша Тодоровић: „Гаврилово казивање“, самиздат, Крушевац, 2021.
2) Саша Тодоровић (Горњи Степош, код Крушевца, 1980). пише поезију и прозу, објавио шест књига. Живи и ствара у Крушевцу.
3) Христо Јанарис: „Философија из другог угла“, Манастир Тврдош, и други, 2020, стр. 44.
