У припреми првонаграђена збирка пјесама “Сушти“- Жељка Аврић

MAЛА ПЈЕСМА  –  ИСТОСТ РАЗЛИЧИТОСТИ

Рецензија пјесничке збирке Сушти  Жељке Аврић

            Почетно питање за сваког критичара или барем резонера књижевности јесте, зашто пјесници још увијек пишу поезију, чему и коме? Мудри су се одавно одали празнорјечју романа или „књижевне критике“, јер је увијек било лакше лагати о другом него о себи. Можда баш зато треба сачекати још који данак у години да чистилиште престане са радом и да остану само њих неколико и да поново заиста говоримо о поезији, пуним устима, можда чак и о Поезији.

            Поштено говорећи, поезија је постала свашта и свашта се зове поезијом, а свашта је једно велико ништа иза маске риме. Поезија није само форма, као што ни недостатак форме није резултат инспирације, него недостатак осјећања и познавања форме. Поезија мора имати форму, али не и униформу, чак ни када је корачница.

            Одважност је у том метежу запјевати тако цизелираним пјесничким обликом какав је сонет, који је, ако вјерујемо Рајку Ногу „најситнији облик велике поезије“. Жељка Аврић није испјевала један, него четрдесет и један сонет, заодијевајући их у пјесничку рукосвијест збирке Сушти.

            Наслов, сам по себи заводљив, може заварати непажљивог читаоца, јер Аврићкини сонети јесу све, али нису једнообразни, исти, илити сушти. Сонет је толико дуго присутан у поезији, ако баш треба рећи и у нашој, дакле, српској, да су његове стилске формације веома погодно тло за разигравање иницијалног канона и свих других у времену посталих му подканона. Отуда Аврићка том „малом пјесмом“ исписује много више од онога што би стануло у оне дуге, дугачке, велике.

            Збирку пролошки отвара Сонет о сродности чији је први стих ендекасилабички „Прене нас усхит ненадног јава“, дакле, класичан, да би преосталих тринаест били традионални српски симетрични десетерци и мада се у теорији ова комбинација сматра акаталектичном, овај први стих је довољно друкчији да промијени тон цијелој пјесми. Десетерац, а посебице симетрични, који се нимало случајно не зове још и лирски, метрички је интониран према дамару наших, дакле, српских, осјећања. Као такав он је помало шкрт за пуноћу сонета, али и то је свјесна намјера пјесникиње, која римом додатно разглављује његову круту форму. У првој пјесми она је АБАБ ЦДЦД ЕФЕ ФГГ, и то се понавља и у другим пјесмама. Овај распоред својствен је шекспировском сонету, а Аврићка и формално распоред стихова овом облику примјењује у сонетима, бар насловом, посвећеним пролазности, злу, посвећенима и погрешном путу.

            Ако експериментише са формом, Аврићка ипак не задире у структуру сонета поштујући њену драмску, неки би рекли дијалектичку, композицију. И то је најлакше потврдити на најбољим текстовима. Један од њих је и Сонет Камену:

                        „Тешки смо ти и ја, ни да смо браћа.

                        Где нас навале, другима стаје дах.

                        Такве нас, изједна,  оправи  ћаћа –

                        за под главу, шљунак у опанку, прах“.

            Једанаестерац је просто природни стих сонета јер посједује тачну мјеру звучања и значења, наравно ако их пјесник успије удесити, као што је овдје случај. 

                        „Имамо огранак  од истог претка.

                        Тврдине, оштрицу. За врат, у руке.

                        Реч постојану, од целог иметка.

                        Скупа у ватру, вир, јаук и муке.“

            Једна од традиционалних особина сонета јесте и тачка на крају сваког стиха и овдје је она примијењена у највећој могућој мјери, али не у премјери, дакле, не по сваку цијену.

                        „Од нас су келије. Тврђаве. Опкоп.

                        Опиљци, облуци и комадине.

                        Неумит смо као покој и покоп.

                        Један смо другом близанац, имењак.

                        Ћутање узидано у градине.

                        Испрва темељ, на концу – надгробњак.“

            Очекивани однос између катрена и терцина испоштован је у оној мјери у којој је то могуће кад се пјева камену, али је, ван сваке сумње посљедњи стих у функцији кључа којим пјесма задобија свој цјеловити смисао. Чак је и инверзија уобичајене риме један облик изневјереног очекивања, јер замјена дванаестог и тринаестог стиха, којом би се постигла форматизована рима, не би уопште утицала на смисао пјесме. 

Неумит смо као покој и покоп.                       Неумит смо као покој и покоп.

Један смо другом близанац, имењак.         Ћутање узидано у градине.

Ћутање узидано у градине.                           Један смо другом близанац, имењак.

Испрва темељ, на концу – надгробњак.        Испрва темељ, на концу – надгробњак.

            И ово нас подсјећа како поезијом мора да се влада, да би се могла писати, а да би је други као такву могли прочитати. Жељка Аврић влада својим сонетима у свим аспектима њиховог постојања па су самим тим они њени, чак и кад немају неке оригиналне наслове, па чак и онда кад имају најобичнија именовања ка на примјер Сонет за Оца. Његова прва терцина примјер је за  једно мајсторство којим пјесникиња сонету подгријава стару славу:

                        „Сам, а с тобом разговарам  у тишини.

                        Сличан, другачији, мој; као да си тек

                        стигао. И увијек, ту, у близини.“

            Дванаестерац је још један типични стих сонета, а код Жељке Аврић његова хетерогена унутрашња организација му даје посебну пуноћу. Додатно га оплемењује опкорачење које се коси са традиционалним нормама сонета, али не и са унутрашњим смислом и законоправилом сонета Жељке Аврић.

            Пјесничка збирка Сушти, фрагментована у два одјељка Млеч и Со, а додатно уоквирена пролошким пјевањем Сонет о Сродности и епилошким Сонет Почетку, са наднасловима Уводни и Завршни, комплетна је пјесничка цјелина која нам даје за право да за Жељку Аврић примијенимо Ногов суд о сонету: „да су за већину значајних пјесника његова формална чврстина и стилска обиљеженост били користан залог за изражавање сопствене осјећајности“.

Не можемо ни претпоставити како би ова збирка изгледала да је испјевана у неком другом, мање строгом облику, али оваква каква јесте, а јесте, представља вриједан прилог савременој српској поезији.

                                                                                  проф. др Саша Кнежевић

О Dejan Spasojević

Проверите и

Интервју са Миланком Станкић , побједником за најбољу необјављену збирку за дјецу

АСинфо: И ове године сте освојили прво мјесто на Дринским књижевним сусретима и ми вам …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *