У припреми похваљени роман за дјецу “ШКОЛОМЕРИ“ Ненада Ж. Милошевића

Рукопис је похваљен на конкурсу за 7.Дринске књижевне сусрете у Зворнику.

Издавачи:АСоглас д.о.о Зворник и Институ за дечију књижевност Београд.

За издаваче : Дејан Спасојевић и др Милутин Ђуричковић

 

„Невидљиви а видљиви“ – „Школомери“, Ненада Ж. Милошевића

 

 

Кристина, ученица седмог разреда, добија тројку код наставнице Радице на писменом и није задовољна оценом. Свесна је да је промашила тему, писала задатак недоживљено и правила правописне грешке. Узрок је необичан, Кристина није смела да пише о свом магичном угломеру Макси отворено, морала је да се удаљи, сакрије његову магију и подреди теми „Омиљени предмет“.  Тако би се могао препричати почетак романа „Школомери“, Ненада Ж. Милошевића. Крај књиге је супротстављен почетку (можемо га слободно поменути јер нема „спојлера“ у књижевности). Кристина пише на тему „Пријатељ је наше највеће благо“ и добија петицу на четвртом школском писменом задатку. Њен састав сада је личан, уверљив, написан након јунакињиног сазревања.

Има ли данас смисла писати за омладину? Да ли су речи мртве, закуцане у лектири или заиста могу нешто да значе младим читаоцима? Ненад Ж. Милошевић већ композицијом књиге указује на тај проблем. Милошевић ће у свом роману низати различите жанровске форме, традиционалне али и експерименталне: дневничке одломке, граматичка вежбања, писмене задатке, СМС преписке, коментаре Инстаграм постова, записе на маргинама уџбеника. Њих повезује приповедање из трећег лица. Милошевићева потреба да крене од језика као темеља своје књижевне школе огледа се и на микро-плану. Говор његових ликова, школараца је савремен али никада пародичан, жаргон се користи, али се са њим не претерује, што уме да буде случај у савременој књижевности за децу. Жаргон се стално мења и његово умерено коришћење мудрије је од честе употребе.

Илузију да заиста читамо комуникацију ученика школског узраста Ненад Ж. Милошевић појачава не само лексиком већ и другим средствима: инверзијом, интерпункцијом, граматичким и правописним грешкама. Употреба емотикона нарочито доприноси младалачком духу школомера и указује на визуелну природу епохе у којој живимо, на испреплетеност слика и речи у умовима читалаца. Свежини језика доприноси и тајни говор, „дијалекат“ сестара Кристине и Марте и још више Дуњин креативни идиолект. Девојчица Дуња је посебно креативна, сама гради мноштво кованица – Михај: Михајло и мај; збрљанис: „з(а)брљ(отина) + нис(ам ништа крива за то!)“; рушиона: лоши односи; смешкурс: „смешно што ти неко држи бесплатне лекције о нечему. А нико му то не тражи“. Због креативног и смелог односа према језику „Школомери“ (опет једна кованица) се приближавају авангардним уметничким формама. Они граде везу са Милошевићевом старијом поезијом која је блиска надреализму.

„Школомери“ ипак нису експерименталан роман већ роман у којем живи мноштво ђака и њихових наставника, читава једна школа: Кристина, Дуња, Егзан, Михајло, Марта, чика Тома, директорка, библиотекар, наставница Радица, страшни професор физике Дане и други. Социјална видљивост се налази у мисаоном средишту књиге. Зашто млади желе да буду невидљиви, да се сакрију од окружења? Како их укључити у здраву, јаку школску заједницу? Данашњи човек је усамљено биће, биће стопљено са телефонским екраном. Његове несигурности најбоље се огледају у раном узрасту. Уместо телефона који исисава снагу субјекта, у Милошевићевом роману оживљавају различити школски предмети: лењир, угломер, шестар, сунђер. Они се зову школомери и ученици их користе не да би бежали са часова већ да би на часовима били невидљиви.

Жеља да се побегне од себе, од других, од школе, варира се кроз књигу на различите начине. Најпре нестаје Кристинин отац због свађе са мајком, затим девојчица улази у сукоб са најбољом другарицом Дуњом те неко време и њих две не комуницирају и невидљиве су једна за другу.  Дечак Егзан, са којим се јунакиња спријатељује, такође има проблем са социјалном видљивошћу, живи у хранитељској породици и дуго га игноришу и другари у школи. Невидљив ће постати и мајстор Тома, школски домар, одговоран за школомере, а на тренутке је невидљива и књига посвећена школомерима – једна врста школске енциклопедије и хроника неких ведријих времена. Школа је најпре место где се ћаци крију од изазова и проблема у својим животима, али касније бива простор личног, психолошког откровења.

Идеја видљивости осветљава школу као социјалну, не само образовну институцију. Тинејџери ће се повезати ван зграде, Егзан ће видети Кристину на клупи. Тај моменат уочавања, признавања Другог отвара ланчану реакцију. Раст слоге примећује се поново кроз предмете, геометријске облике, на шта нам приповедач скреће пажњу. Дуж се претвара у троугао како се Егзану и Кристини придружи Дуња, а затим настаје и петоугао (Јакша и Михајло се укључују у дружину). Читаво одељење на крају књиге постаје чврста заједница, једно тело – роман се завршава „групним портретом“, вежбом из српског језика. Деца се одричу моћи школомера и излажу се очима својих другова, схватајући да „школа по мери није школа која зависи од лажи и обмане.“

До овог сазнања ђаци долазе сами, немају подршку породице. Кристинина породична ситуација обележена је сукобом родитеља који узрокује њену невидљивост. Егзан је такође одвојен од родитеља, тако ће и бити док они не успеју да поврате способност да воде рачуна о њему. Дечак Михајло такође је непримећен, запостављен од својих, што га и наводи да на погрешан начин тражи пажњу. Њихова заједничка судбина је да се суочавају са истим изазовима у школи у којој их најбоље разуме чика Тома, најближи деци, подмлађен својим причама.

Mихајлов лик важан је за начин на који Милошевић испитује тему новинарства, извештавања, друштвених мрежа. Михајло је новинар, инфлуенсер на Инстаграму, он своју утицај на остатак школе на почетку користи не би ли понижавао друге, посебно Дуњу. После нестанка чика-Томине „хронике“, утонуће у гомилу махинација, градећи „вест без вести“, све док, уз помоћ другара, не буде спознао своје грешке. Школомери оживљавају, а телефон и интернет умртвљују, дехуманизују човека. Физичка реалност је важна, додир, однос са породицом и друговима. Михајло ће се променити до краја књиге, он постаје Дуњин Михај, неко ко уме да разликује праве вести од лажних. До спознаје долази кроз критично промишљање свог понашања (и у физичком и у дигиталном свету), што је значајан сигнал и читаоцима књиге.

У магичним триковима однос сакривеног и видљивог изазива стрепњу у публици. Који предмет ће се појавити? Ко ће нестати и да ли ће се вратити? Та идентитетска игра осећа се и током читања романа „Школомери“ Ненада Ж. Милошевића. „Трикови“ којима писац своју игру чини занимљивом, требало би да одликују савремену књижевност за децу и омладину. Необична, динамична хетерогена форма, богат и креативан језик отварају дубље, дидактичне поруке књиге чија окосница је тема социјалних односа у основној школи. Милошевић осветљава притиске које од свог окружења, физичког и дигиталног, трпе данашње генерације. Истовремено, „Школомери“ су и књига у којој и сама деца одлучују да почну да пишу о себи и својим друговима. Дуња, Кристина и други проналазе своју везу са речима, љубав према књижевности деци је урођена а не наметнута.

 

приказ написао

Милош Живковић,

26.10.2023.

О Dejan Spasojević

Проверите и

Из штампе је изашла збирка пјесама “СПАСОВДАН“ Милорада Милићевића

СВЕТИ СПАСЕ, СПАСИ ДУШЕ НАШЕ! (Милорад Милићевић: „Спасовдан“) „Свети Спасе – спаси душе наше!“ Овако …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *