АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
Рецензија
Време у коме живимо одавно је престало да буде оно у коме седимо поред ватре, слушамо приче и песме, у коме сањаримо и маштамо, не марећи што оно бесповратно пролази или, једноставно, постојимо у тишини и ослушкујемо себе, размишљајући о свету и његовим појавама кроз призму свог јединственог бића. Ако вам такав начин живота недостаје или можда успевате да живите баш тако, у себи самом, у сопственом временском систему, где признајете само своје законе, ово су стихови за вас.
„Вапај сопственог бића које се нервозно протеже у осеци самог себе
и удара у зидове који шупље одзвањају….“ ( „Упознавање“)
Овако почиње своју исповест Ђорђије Бојанић искрено, без улепшавања, отворен према свету, истинит према себи, стављајући на папир дубоку нутрину још топлу од душе, зовући нас да је чујемо, поделимо са њим, препознамо се, нађемо и додирнемо, постанемо своји, блиски, део породице која није повезана крвљу већ господственом тананошћу пред баналним, грубим, осећајношћу, запитаностима, одговорима, лутањима и налажењима замршених путева, а највише и упркос, љубављу према животу, свету, а изнад свега човеку као „ у љутом камену процвјеталој ружи“.
Песник је дубоко мучен бесмислом савременог живота, инстант живота који не допире даље од „рекламних порука и испразних ентузијазама“, живота који пролази „под пуном ратном опремом фразеолошког иживљавања“, живота са „илузијама уредно сложеним и употребљеним“. У „Црној пјесми“ он песимистично пева да нам „ријечи као опало лишће падају на заједничку хумку“, тврди да је време величанствених реквијема и божанствених химни давно прошло и да „не устаје робље, мученици не носе трнове вијенце, не умире се са пјесмом, гласови хитнути са тргова и барикада не звоне у срцима“, огорчено нас позива да на сопствени погреб дођемо, потпуно бесплатно. Задрхтаћемо од тих моћних, истинитих стихова, уплашено гледати око себе у потрази за спасом, за смислом, за лепотом, истином и љубави. Да ли ћемо се сетити да погледамо и у себе? Да ли ће и сам песник то учинити и шта ће тамо наћи?
Он наставља да пева о страху од сазнања да је „живот просо које брзо покљуцају птице“, док нас време гура низ падину низ коју се још увек котрљамо и „као лептир прецизном иглом анатомске досјетљивости“ прободени покушавамо да се са бесмислом носимо свако на свој начин, песник признаје да то чини у својеврсној парализи, неделању:
„ куда поћи кад је кретање илузија?
простори обрисани до једноличности
вријеме упрегнуто у скок технолошких контроверзи
метафизика робинзонски усамљена на прашњавим полицама књига
на заборављеним егзотичним острвима….“ ( „ Безнађе“)
„Живот отиче као крв из отворених вена
изгубио сам укус за њега, а смрти још нисам дорастао
неодређеност мог положаја одредила ми је пут
пут који нигдје не води
у свом некретању савршено равнодушан
у незлобивом таворењу са осмијехом
као разлика између онога који нигдје није кренуо
и онога који дуго, дуго, упорно, упорно чека…“ („ Око нас“ )
које га, ипак, гризе и мучи и кога препознаје као непријатеља против кога се треба борити. У тој непрестаној борби са неизвесним током и крајем, песник слути толико жуђени смисао, толико тражени лек:
„….видио сам и осјетио живот како равнодушно и лијено се љуља неотпоран на слику хипнотички расположеног мора
и зато жељом будим живот да би живот пробудио жељу све док живот и жеља не постану једно
распамети се животе и не плаши се ако је жеља бијесна, она је само безгласни шапат звијезда посијаних у бескрају свих трајања и изгледности свих вјечности
и не постоје одређења све док постоји живот и не постоји издаја све док живот засуканих ногавица трчи обалом мора
и зло изгори у ватри светих заноса и нестане у плими усковитланих усхићења….“ („На обали мора“).
Не крије песник од нас ни своје најтеже борбе, ни најдубље сумње у себе. Пред нашим се очима одвија његов унутрашњи конфликт на позорници где мачеве укрштају његов ум и његово срце. Седећи на ивици столице, ми навијамо за њега, за победу смисла и лепоте, за победу вере у живот и љубав, за пораз сумње и страха о коме каже:
„тамо гдје не сустигне, он надахњује
тамо гдје не удави, израстају крила
тамо гдје преморен утрне, рађа се нова зора.“ („Страх“)
Налазимо одговоре и на своја питања, охрабрења и за своје плашљивости:
„….закорачи у себе када путеви у теби сазру до видокруга небеских степеника изниклих из мутних амбиса туге и бола
закорачи са опроштајем од свега што лети испод радара разиграног ти срца, пратиће те добре жеље цвјетова никлих у првом тепању зоре…
„Путниче мој, не дај да те опхрва мисао о узалудности што вуче се по земљи и сазријева у трњу ниских домашаја и увредљивих видика
Закорачи у небо, путниче мој“ („Путуј храбро“)
Песнички језик Ђорђија Бојанића богат је и заводљив, песник не жури, на скраћује, али и не иде у непотребну ширину, служећи се зналачки преливима, нијансама, одсјајима, наговештајима, загонеткама, метафорама и безбројним другим средствима онога који језик добро познаје ( иза чега се, јасно је, крије пасионирани, страствени читалац ) он боји емоције, мисли, закључке, питања и одговоре које слаже у слојевите и дубоке песничке слике за које не можемо, са сигурношћу, рећи да ли су лепше, тананије или дубље, умније.
Хипнотишући читаоца, медитативно размотавајући стиховане мисли, песник га води, руком у руци, кроз свој начин размишљања, своја проклета питања, не либећи се да открије слабости и несавршености, имајући поверења у његову благонаклоност.
Бојанићева љубавна поезија не разочарава ни читаоца који је на њу чекао, размишљајући како ће се тек танани и богати таленат ту размахати. Далеко од савременог ритма живота који нема смисла ни времена за романтику, песник, остајући и овде потпуно веран себи, „мијења облик мјесецу и од њега прави лађу за њене снове“ („ Заувијек“), он схвата љубав као апсолут и непоновљивост „срасли у зјеници прогледалог додира немамо више ни почетак ни крај/, видокруг нам је наш сусрет без граница и боравак једно у другом до слутње најтише звијезде“ ( „Волим је“ ), проналази у себи нежност којој се није надао „ камен се расцвјета у загрљају неба и трагови вучјих шапа изблиједе у свијетлу зоре, /гусле се испруже низ струну опијену јунаштвом и хајдук из пјесме занесе се цвијетом…“ („Неочекивано“ ). Он, не извињавајући се, признаје „ноћас мој ум ћути потонуо у срце, / а срце не умије да говори језиком ума/ исписан кругом ријеке и птице налазим праслику своје душе“ („Ипак“).
Неки сматрају да уметник може написати само једну књигу која је књига његовог живота, само једну која је искрена песма само његове душе. Поетско-прозни рукопис Ђорђија Бојанића отима се строгим и скученим, теоријским класификацијама, несумњиво је само да једној врсти припада, припада Поезији, распеваној, лепршавој, на махове тешкој, са по којом капи крви на стиховима, суморној у бременитости вечитих питања и тешко докучивих одговора, на махове подантној и заводљивој, која љубав схвата као најозбиљнију и најважнију појаву од које живот зависи, понекада трубадурски веселој, а у свим својим лицима и облицима, непоновљивој, јединственој и драгоценој.
Лидија Костић
Награда за Прву књигу припала је рукопису :
Исписан кругом ријеке и птице налазим праслику своје душе je поетско прозни рукопис, који, иако се ради о првом рукопису својом зрелошћу умногме надмашује ту категорију, категорију првог рукописа. Аутор у пјесмама у прози показује свој пјеснички сензибилитет на исповједнички начин, у првом лицу једнине, откривајући нам своја сањарења (Сањар сам у видокругу твог срца што кроз исконску њежност враћа сјећање свијету), недомуице, беспућа (Пошао бих кући кад бих је имао и пожелио загрљај жене кад би ме чекала), безнађа, те своје страхове (Страшна је ноћ са распетим облицима у клетви непронађеног дома), надања и усхићења. Исписан кругом ријеке и птице… је један аутентичан испис душе који ће у читаоцима поново да упали неке давно угашене романтичне фењере.
Жири за поезију:
Миладин Берић, Жељка Аврић, Јасна Миленовић
