У припреми награђена збирка пјесама “ОБЕЗБОЈЕНО ИСТИНОМ“ Рената Вујаковића

Поговор

КОРАЧАТИ СЕБИ КАО СВОМ ЦИЉУ

Ренато Вујаковић: „Обезбојено истином“
(збирка песама)

Ренато Вујаковић је у савремену српску књиже-вност ушао 2001. године, књигом песама „Светлост, невидела“ коју је објавила Градска библиотека у Новом Саду. Иако од тада паралелно објављује и по-езију и прозу, Вујаковић за себе каже да је изразити лиричар и да је његова базична област ипак поезија, са којом је и почео свој књижевни рад.

Поетски рукопис „Обезбојено истином“ издвојио се квалитетом и осебујним песничким језиком у кон-куренцији преко стотину песничких збирки, на Сед-мим Дринским књижевним сусретима у Зворнику. Обимом невелик, богат рефлексијама и упечатљивим песничким сликама, овај рукопис кореспондира са философијом постања и живљења, архетиповима, библијским мотивима, бићем Поезије и Песника, су-штином песничког стварања. Рукопис садржи више тематско-мотивских кругова и неколико значењских слојева а формално је сложен из пет песничких ци-клуса: Бити песник, Хиљаду рупица у стварности, У небеском бескрају ћелије; затим Нулти, изгу-бљени псалам и Биолуминисценцијом маслачка.

Сваки поетски циклус има свој амбијент, водећу тему која менадрира у више споредних мотива кри-сталишући основне категорије Вујаковићеве поетике: боју, покрет, звук, простор, облик, време, реч.

Средиште Вујаковићеве поезије чине песник и његово стварање. Уз та два централна мотива, поја-вљују се и други, који у мањој или већој мери про-излазе или граде прва два: надахнуће као полазни мотив, Песма као исходиште. Њихова спојница је песнички језик који је резултат поистовећења бића Језика са бићем Поезије. Први песнички циклус, Бити песник је песнички животопис, поетска илустра-ција Вујаковићеве поетике у целини. Песник је цен-тар стваралачког круга; онај од којег полази и онај у којем се све завршава или тек све почиње. Песма не бира тренутак настајања или, боље речено, може да настане у сваком тренутку, изненада и без свести о њој; песма се стрпљиво чека док се не зачује уну-трашњим ухом и док је не обликује песников уну-трашњи вид. Песма и песник су нераздвојни, срасли у нераскидиву целину.

Песма је и биће независно од бића песника; она има своју слободну вољу, своје поље; она пљусне на хартију / попут утовљеног праћакнутог шарана. Песма је и флуоросцентни анђео подлегао мелан-холији и гравитацији / метеорски сударен са зе-мљом / прхки прах графеме / отисак шаре / с крила тек васкрслог лептира. Њен настанак идентичан је зраку светлости, праску тишине.

Песма је нешто што се месецима / безвучно акумилирало / што је у подребрици / као пипетом докапавало, што указује на њено пулсирање, једре-ње, настајање. Дуготрајно је то зрење, то ослуш-кивање и наслућивање живота у најави, тај тренутак рађања песме који је исти оном у коме зрак светло-сти / праском тишине удари у тело. Стварање пе-сме није само ментални и духовни процес; песма је жив организам чије манифестације песник дожи-вљава и телесно – чулима, нервом, психосоматски.

У циклусу песама „Не припадајући овом свету“ Вујаковић се обраћа песнику у себи, Ономе који гле-да / види / спознаје, у покушају да проникне у њега / себе, да забележи, овековечи, заустави у времену; погледом недовољно јасним, речима недовољно прецизним, тражећи истину, проничући у Тајну, слу-тећи Светлост, у изостајању коначности, верујући у цикличност – постојања, времена, битисања, идеје. Уз стварни, физички, пропадљиви свет од глине и ма-гле постоји и онај паралелни, свеприсутни, безгра-нични свет од месечине и сна, који се обнавља и тра-је, у средишту самог себе, небески одраз, светлост која је у теби, плавет.

Поетика Рената Вујаковића је мозаичне стру-ктуре; ослања се на детаљ, на секвенце, фрагмен-тарна је; интровертна, чак херметична, блиска кон-темплацији, снажне унутрашње динамике. За Вуја-ковића писање поезије је узбудљива авантура, акци-ја, доживљај. Писање доживљава драматично; оно је ослобађање напетости, памћење чула, говор сна, диктати сећања, језик мисли. Писање је и отпор про-лазности, потпис у времену, свој траг, печат. Писати значи остварити се, веровати у превагу духа над ма-теријом, у светлост над мраком, смисао насупрот бесмислу. Писање је стварање, а свако стварање је осмишљени продужетак, у истину, живот, вечност. Онај који пише гледа изнутра, види даље, ослушкује, памти, тражи, тихује, куца, радује се.

Други песнички циклус Хиљаду рупица у ствар-ности садржи пет песама којима је заједнички више-значни амбијент сна. Сан није само ирационална ментална активност приликом спавања – низ слика, емоција, сећања, искустава, неповезаних сензација скривене симболике, пут у несвесно. Сан има много облика, манифестација и садржаја. Сан је бљесак, трен али и трајање које повезује медитација, сања-рење, страх од буђења, страх од одласка на починак, лебдење између две крајности, једина стварност коју имам. Ренато Вујаковић у поезији, кроз Реч и Пе-сму тражи одговоре на питања стара колико и свет; кроз мисао, природне појаве, трага за пореклом жи-вота, за вечношћу, силазећи у дубине постојања, уди-вљен и зачуђен савршенством Творчевог Дела:

нећеш погледати на сат
кад је дошла Та реч
кад те дотакао Тај глас
(песма Кад се једном најзад)

У песми Гравитација мири два супротстављена човекова опредељења; науку и духовност. И космо-науту и безмолвнику, пустињаку, заједничка је грави-тација која их одваја од земље, односно ега. Два, на-изглед, различита одвајања од земног, приземног, физичког, имају тачку спајања када обојица заплутају у космичке = духовне висине.

Трећи песнички циклус У небеском бескрају ћелије састоји се из четири основне песме у којем доминирају категорије почетка, постанка, повратка, односно нестајања. У свим циклусима мотиви су ис-преплетени тако да произлазе један из другог, ства-рајући утисак проточности, свевремености. Убедљива је песма Ти у којој се реторска запитаност оваплоћује у подразумевани одговор. Она има химничан при-звук а лирски паралелизми (понаваљања на почетку строфа) постепено појачавају значење и доприносе крајњем утиску. У песми Оно, сличан утисак песник постиже набрајањима динамичких глагола и косом заградом која има улогу функционалне замене. Ци-клус кулминира песмом Мислити о Богу, којој су претходне песме биле уводне, припремне.

мислити о Богу
док се не размахне архангелско крило
што је пре постања било
висина путања и лет
коју имамо достићи
у повратку себи

Средишњи мотиви четвртог циклуса Нулти, из-губљени псалам су човек / први човек / песник / стваралац и реч – која бејаше у почетку / његово де-ло. Адам створен од блата, из љубави Божије, непо-слушан и проклет, смртан је као и његова немоћ да нађе реч којом ће опевати Бога. Ситан је он и слаб спрам Створитеља чије је дело свемогуће, бесмртно, вечно. Човек и његово дело су трошни, пролазни, смртни. Јер, све што постоји: природа, човек, космос, Дело је Творца. Човекова вера у Бога, његов повратак Богу је повратак себи:

ја сам Адам
смрт ми певуши
док шћућурен ослушкујем космичку тишину
а округлином мрешкане зенице
изгубљено плута бескрај

Овај циклус песама завршава се фаталистичким визијом постмодерног човека који иде у сусрет апо-калипси, испражњен посве од чуда и духа.
Средишњи мотив песничког циклуса Биолуми-нисценцијом маслачка (стварање и емитовање све-тлости од стране живих организама) је универзална димензија времена – тренутка од ког нешто почиње, као одредиве, старосне категорије; садашњости, памћења, будућности, преко неодређености, безо-бличности до трајања и свевремености, односно, ве-чности. Време које се може мерити сећањем, ћута-њем, медитацијом, смислом, ирационалношћу, лого-сом и безлогосно / време које је само сада / и време које је вечно. Завршна песничка слика у којој је човек пролазан и пропадљив а време бескрајно и неумо-љиво, епских је размера и недвосмислено јасна. Она није резултат нихилистичког поимања света и човека, него искуственог песимизма и чињеничне објекти-вности.

Поетика Рената Вујаковића почива на опреч-ностима, контрастима – физичким реакцијама, мани-фестацијама природе, вредностима традиције и фу-туристичким визијама, православном учењу, науч-ним законима. Она увезује експлозију и имплозију, хиљадугодишње и овог трена, праискон и пројекцију будућности, рај и пакао, анђеоско и демонско, облик и аморфност, заглушујуће и тишину… Ово је поезија која се чита више пута и о којој се дуго размишља; иако рефлексивна, она је динамична промишља-њима о вечитим човековим трагањима и запи-таностима и обезбојеној (голој, празној, безличној, обесмишљеној, али и кристално прозирној, чистој, изворски бистрој) истини о животу, смрти, надахнућу, суштини стварања, смислу постојања…

Једна од вредности књиге „Обезбојено истином“ свакако је богат и садржајан песнички језик, који у свом фундусу садржи речи различитог порекла и сти-ла. Неологизми, сложенице и полусложенице (жућ-кастопровидна светлост, мутномрачна река, зве-здозналачки, бистромлазно певушење стварности, оцеловљено, крошњешумски, плазмогуста, праско-зорно око, обезбојење истином, песковито жутило сијалице, опсањан); научна терминологија из геоло-шке, метеоролошке, физичке сфере (галактички, хе-лиоцентрични, центрипетални, нискофреквентни, термосферни, калцификовани, еолитски, солсти-циј, дефрагментован, спектротечни, имплозија, ре-инкарнаторни, алгоритми), геометријски изрази (осмострани, четверострани, двострано, октого-нално, стоугли, безугло, хексагонално, ромбоид, те-траедар), иако разнородни, мозаички се уклапају са архаичним лексемама (мнити) и православним литу-ргијским језиком (инок отшелник, созерцање). Док је у архитектури ове књиге видна градација у избору мотива за сваки од појединих циклуса и њиховом степеновању од појединачног до општег (од песника као индивудалне до времена као универзалне кате-горије), у поетском поступку уочавамо стилске фигуре пренесеног значења (метафоре и симболе), оксимо-рон и инверзију, док понављања (на почетку и на крају строфа) појачавају општи утисак и заокружују поенту.

Ренато Вујаковић и овом књигом песама, сигурно корача себи, као свом циљу. Уверена сам да га на том путу, ка том циљу, више ништа не може за-уставити.

Жељка Аврић