У припреми награђена збирка “НЕСАНИЦА И ДРУГЕ ПРИЧЕ“ Лидије Костић

О причама

 

Између чина стварања и живота постоји нераскидива веза, тајна за све, у стварању живот се открива са невидљиве стране, у интроспекцији и посматрању у огледалу. Линија, звук, облик, ријеч, средства су да се разнородни живот артикулише, пружи смисао. Тајна стварања, чиста и неокрњена, налази се међу корицама ове књиге, дише пуним плућима и уводи нас у свој свијет.

Читајући, постајемо свијеснији живота, рађају се питања, одговора нема или се споро појављују, препознајемо се и живимо у причама, у ликовима на интензиван начин.

Прича „Несаница“ која заузима централно мјесто прича не само о психичком стању и филозофском размишљању ауторке, већ и о њеној будности и присутности у себи и у животу, сваког његовог дана и ноћи. Спонтаност и природност казивања у коме сваки детаљ непогрешиво налази своје мјесто одликује и ову и остале приче. Као на платнима великих мајстора, ауторка је присутна са личним ставом и субјективношћу онолико колико треба, сама њена  личност као човека и ствараоца стављена је у службу дјела које на волшебан начин одаје устисак да је настало само од себе. Динамизам, покрет и дешавање присутни су од почетка, са првим описом, психолошким портретом, смјелом и слободном пјесничком сликом креће приповједачка магија, отварају се нове и бројне везе и својеврсна “подземна телеграфија“ као у психотерапијској сеанси израња освијешћени живот, слојевит и вишезначан, у суштини као и у свом егзистенцијалном и симболичком изразу. У смјелом грађењу приче, у слободном, мозаичком уклапању детаља не постоји унапред утврђена естетика, тенденциозни етички став, робовање концепту, програму, само дјело са подземном вулканском снагом. Почетак сваке приче пун је погодак који нас смјеста уводи in medias res, налазимо се одмах у средишту дешавања не као пасивни свједоци већ и сами постајемо актери сопствених утисака, доживљаја, преживљавања, идентификација, спремни да реагујемо у осуди, отклону, саосјећању и састрадавању. Израз и реченица носе у себи тоталитет свијета и живота, ништа није тек тако речено и све има своје значење, не по рационалном кључу већ најдубљем уметничком доживљају и симболичком изразу.

У причи „Под једним кровом“ управитељка Џудит Слипакоф на челу шаренолике групе станара део је свијета у који бивамо одмах усисани гдје нам се отварају чула за која нисмо знали ни да постоје, да би нас то окренуло себи и реалности личног постојања обогаћени једним искуством које се памти. Сваки станар тог кафкијанског замка дат је непогрешиво тачно, у свом карактеру и психолошком портрету, својој интеракцији са другима, са судбином „сувишног човјека“ постмодерног свијета чудовишне отуђености. У кафкијанском апсурду и удесу, сабласно се разгранава својеврсно генеалошко, квазипородично, станарско стабло са све чуднијим и загонетнијим ликовима.

Приче из циклуса „Со земље“ говоре о ликовима који у себи носе антејску снагу земље, у њима, неокрњеним и чистим, живи непрестана унутрашња молитва. Окренути су себи, рачунају на сопствену снагу и отпорност, нису бића стрепње и страха како каже Кјеркегор, већ бића оправдане и разумне наде. Они су срођени са природом у пантеистичком осјећају света у коме борави Дух, Апсолут, Бог. У том свету све је подразумјевајуће, као у причи „Брат“ кад отац и син одлазе да одраде посао док се цио процес одвија ћутке, ријечи су непотребне, мудрост и јесте ћутање. Исто тако, сам по себи разумљив је и догађај рођења брата, појава и чудо новог живота пропраћена је ријечима, као стихом из химне животу:“Погледај, добио си брата.“

У причи „Смрт“ из истог циклуса мијења се перспектива и вријеме приповједања, дјечак из приче „Брат“ сада је старац на умору, а поред њега унука прича из своје визуре, кроз лични однос и љубав мезимице, о последњим сатима најдражег деде. Као у узнемиреном и снажном ковитлацу, мијешају се успомене и, као под снажним ударцима вајара, израња стамена и чврста фигура једног доброг, вриједног и племенитог човјека, широка и топла душа која је као свети огањ древних весталки огријала и освијетлила дјетињство једне дјевојчице. Све што је тај човјек имао завештао је животу, завео под параграфе честитости и поштења, смјестио у своје срце у коме је унука имала централно мјесто и безграничну љубав и ту смрт више нема шта да узме осим тијела, онога што је остало од некада кршног, високог и лијепог човјека.

У причи „Баба“ из тврдог и суровог тежачког живота, у строгом, патријахалном амбијенту у коме је цио живот сведен на форму и неписана правила израња лик жене борца, мајке која се поред мужа тврдице који не види и не осјећа даље од својих рачуна бори за будућност своје дјеце. Комплексан је њен однос са мужем, вријеменом њихова међусобна задиркивања и надмудривања увек на граници дозвољеног престају да буду смијешна, док подсвијесни нагони и мутна, неартикулисана осјећања узимају маха што заједнички живот  претвара у стални обрачун у коме се обоје нештедимице и острашћено боре за своје интересе.

Кроз причу „Привид“ видимо други, посмодерни свијет дубоко огрезао у своју негацију, антитезу, али без жеље и моћи да из крхотина и наплавина након свеопштег бродолома нађе своју синтезу. Јунакиња је ту са својом животном причом, као претеча и слутња горих времена која тек треба да дођу и ми видимо жену са капацитетима да се оствари и на професионалном и на личном плану, али коју у томе спречава сопствено, аутидеструктивно дјеловање. У дубокој психолошкој анализи, без стручне терминологије, видимо на најдубљем, интимном плану промашен живот банкарске службенице. Огољене у ситним и злобним уживањима у туђим проблемима који на посредан начин оправдавају њену непредузимљивост, пасивност, стах и затвореност пред животом, забашурено умишљеним ставом надмоћи над свим тим људима који се откривају пред њом.

У причи „Ослобођење“ разведена мајка посесивно жели да ћерка јединица припада само њој, а таква жеља и намјера у односу на релацији родитељ-дијете мора да доведе до сукоба што се и дешава кад снага самосвјести и воља да управља сопственим животом код дјевојчице односи превагу. Кћерка открива своју сексуалност и полако пуца стање ропске послушности да би сукоб  кулминирао у страшној, бизарној сцени када мајка наређује кћери да се скине да би утврдила да ли је њена дјевојчица постала жена. Након тога ништа више није исто и опис дјевојке која излази из куће „ закорачила је, лаконога и слободна, без иједне мисли у глави, само са инстинктом здраве, младе животиње, истрчале иза ограде.“, представља снажну алегорију слободе.

У циклусу „Око нас“ мијења се угао гледања приповједача, открива се свијет настао после великих бродолома који је задесио ове наше просторе, суноврат чије посљедице и данас живимо. У причи „На колегијуму“ говори се о срозавању човјека на анимални ниво који личном бахатошћу живи по животињској самовољи у чиновничком највишем рангу у коме владају најнижи нагони. Утрнулост срца, непостојање савјести као епидемија се преносе на нижу чиновничку хијерархију и нико нема елементарну пристојност да макар саслуша човјека коме су украли године рада због којих не може да оствари право на пензију. У причи „Љубав и мода“ углађени преварант са финим манирима, персонификација наопаког прогреса у општем расулу и декаденцији оперише међу лаковјерним и амбициозним дамама жељним да уђу свијет моде. Са друге стране, у причи „Круг“ открива се празна и бесмислена свакодневница коју смо приморани да живимо, у којој се не чује ни вапај, ни сјенка било каквог протеста, све је безгласно, блазирано, механизовано, убијено и тако се врти у зачараном кругу.

У последњем циклусу „Приче из Канаде“ пролазимо кроз конгломерат различитих придошлица са својим наравима, навикама и обичајима, у сусретима који су друго име за сталне сукобе који хране њихове нетрпељивости и мржње и учвршћују их у њиховим предрасудама у причи „Под једним кровом“, док у „Туђем ветру“ видимо потребу свих тих придошлица да у искреном и толом људском сусрету пронађу парче завичаја. То парче на сасвим неочекиваном месту јунакиња приче „Робинзон на острву од књига“ налази у случајном сусрету и разговору са продавцем књига Карлом са којим прича о Андрићу, српском јунаштву у биткама на Церу и Колубари и о крају света на Новом Зеланду.

Методологије, вредновања и критички судови често су немоћни да објасне везу између писца и читаоца, осећај обостраног повјерења и својеврсног заједничког живљења у коме писац више није глас вапијућег у пустињи, док је стварао у тишини своје собе, за радним столом, нити је читалац напуштен у свом свијету.У збирци пред нама, то двоје се налазе на страницама прича у заједничком искуству које је подједнако интензивно и за писца и за читаоца.

 

 

 

 

Ђорђије Бојанић, дипломирани историчар

 

 


 

I награда:

Без икакве сумње прво мјесто је заслужила збирка „Несаница и друге приче“. Да ли ће ауторка оставити тај наслов као радни или стварни на њој је да одлучи, али  „Несаница…“ је као литерарно дјело заправо досањан сан о томе како топло, истински, лијепо, зрело и мајсторски треба да се пише. Дивно и дубоко ауторка улази  у душе својих ликова. Редови које је исписала обилују богатством емоција и умјетничке интелигенције. Несумњиво је ријеч о великом надахнућу и таленту ауторке. Више од овог не треба ни рећи ни препричавати, сигурни смо да ће читаоци истински уживати када књига буде објављена.

О Dejan Spasojević

Проверите и

Predstavljanje knjiga Vukosava Delibašića u Zvorniku

Subota, 22.6.2024.godine u Domu omladine u Zvorniku sa početakom u 19,00 časova održaće se predtsavljanje …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *