У припреми ГРАД ЗВОРНИК у пјесми и причи, аутора Радосава Перића

Радосав Перић
ЗНАЧАЈНА КУЛТУРНА БАШТИНА ГРАДА ЗВОРНИКА

Град Зворник
у пјесми опјеван,
у причи испричан,
сликом овјенчан,
у срцу закључан,
трајно сачуван.

Поштовани читаоци,
Пред вама је књига “Град Зворник у пјесми и причг” зворничких стваралаца на 240 страница, А-4 формата, са мноштвом изабраних и вриједних пјесама, прича, историјских садржаја,фотографија, илустрација, значајних личности… који представљају богату историјску, књижевну, спортску и културну баштину ових простора у Средњем Подрињу и шире. У свакој страници књиге осјећају се зворнички прозори душе и љепота живљења и дружења у овом
лијепом граду.
Зворник је један од најстаријих градова на простору Републике Српске и Босне и Херцеговине. У историјским списима први пут се помиње 21. маја 1410. године под именом Звоник, а од 1519. године под садашњим називом Зворник.
Са правом га сматрају урбаним, трговинским, здравственим, образовним, спортским, културним и туристичким центром шире регије Бирча и Подриња. Сам град својом разноликом архитектуром, као изразом различитих стилова кроз вијекове, као и различитошћу култура становника из око 30 општина који су своје уточиште нашли у Зворнику, намеће се путнику пролазнику.
Зворник је у оквирима модерне урбане цивилизације градић, али у погледу захтјева модерног начина живота, ипак савремен град.
До 2015. године био је општина, а 31. децембра 2015. године ступио је на снагу Закон о Граду Зворнику који је Народна скупштина Републике Српске усвојила на осмој сједници одржаној 10. децембра 2015. године, а Вијеће народа 21. децембра 2015. године.
Подручје Града обухвата 68 насељених мјеста: Андровићи, Баљковица, Баљковица Доња, Бошковићи, Брањево, Буложани, Витиница, Врела, Глоди, Глумина, Горња Каменица, Горња Пилица, Горње Снагово, Горњи Грбавци, Горњи Локањ, Горњи Шепак, Гуштери, Дивич, Доња Каменица, Доња Пилица, Доњи Грбавци, Доњи Локањ, Доњи Шепак, Дрињача, Дуги Дио, Ђевање, Ђулићи, Економија, Зворник, Зелиње, Јардан, Јасеница, Јошаница, Јусићи, Каракај, Кисељак, Китовнице, Клиса, Козлук, Костјерево, Крижевићи, Кула Град, Кучић Кула, Лијешањ, Липље, Малешић, Ново Село, Ораовац, Оџачина, Пађине, Паљевићи, Петковци, Поточани, Роћевић, Самари, Скочић, Снагово, Сопотник, Средњи Шепак, Султановићи, Табанци, Трновица, Тршић, Угљари, Улице, Цер, Челопек и Шетићи која су организована у 61 мјесну заједницу.
Град Зворник заузима територију површине 371,95 км2 у сјеверно источном дијелу Републике Српске и БиХ. Са запада се граничи са општинама Шековићи, Осмаци и Калесија.Сјеверно су Лопаре, Угљевик, град Бијељина, Теочак и Сапна. Са југа је Братунац, Милићи и Власеница, а на истоку са Републиком Србијом.
Насеље Зворник лежи на источним падинама Мајевице на надморској висини од 146 метара. Надморска висина насеља се креће од 135-600 метара, а подручје града од 120- 916 метара. Просјечна надморска висина је 325 метара. Највиша кота града Зворника је врх Јевик Горња Каменица 726 мнв, а најнижа тачка Ада – 117 мнв. – Шепак.
Зворник је смјештен уз саму лијеву обалу ријеке Дрине испод Топчагина брда које му се на сјеверу издиже високо брдо Вратоломав, а на југу Млађевац, док са источне стране као огроман плави каиш потискује га 25 км дугачко језеро хидроелектране Зворник, што пружа изузетне могућности љетовања, риболова и спортско рекреативних активности. Када се посматра са стране, десна обала Дрине, чини се да је Зворник сјео у фотељу од брда, да му зидине древне тврђаве служе као наслоњач и да се даље, о обале Дрине, одупире џуновским стопалима.

На њеном подручју живи (попис 2013. године) 54.407 становника који образују 17.690 домаћинства и имају 23.336 станова.

Аутор : Радосав Перић

ПРЕДГОВОР:
Дејан Спасојевић

Дејан Спасојевић

БУКЕТ РУЖА УБРАНИХ ИЗ ЗВОРНИЧКИХ БАШТИ

“Зворник у пјесми и причи“ је озбиљан прилог књижевној баштини нашег града. Њен приређивач је обухватио интересантне приче и пјесме, а временски период који је уоквирен указује на то да је ово својеврсна хроника наше литерарне прошлости.
Ова књига омогућиће читаоцима да створе јаснију слику литерарног колажа нашег града.Ако се људи познају по дјелима онда се и писци познају по написаном, остављајући свој траг у времену у ком су живјели и стварали, преносећи својим мислима и емоцијама дух времена и поруке из прошлости.
Ова збирка личи на букет ружа убраних из различитих зворничих башти.Драго ми је што сам био дио тима који је учествовао у изради овог издања.

Рецензије:

Тихомир Несторовић

ЗВОРНИК ГРАД КОГА ХОЋЕ И ПРИЧА И ПЈЕСМА

Пажљивим читањем ове јединствене, занимљиве и зналачки уређене књиге лијепог наслова „Град Зворник у пјесми и причи“, како и доликује овом древном мјесту поред Дрине Зеленике, стиче се утисак да се њен аутор Радосав Перић читавог свог живота, чак од онда када је, као подринско-бирчански малишан, научио читати и писати, припремао да начини овакво дјело. У ствари, дјечак је једино тада желио да све то што је чуо у очиној кући из приповијести и пјевања својих укућана, рођака , комшија, путника намјерника и даровитих аздова, некако сачува, да му ти записи увијек буду при руци, па када се осами и не буде приповиједача и пјевача у његовој близини, раскрили своје записе и да читајући их уђе у тај тајанствени, опчињујући и и недоживљен свијет у коме је тај стари каменград Зворник кога, ето, начини Проклета Јерина каменом из Вилчевића, како је ту незаситу Јерину у Зеленику стрмоглавио поносни јуноша са зворничких брда, како Дрина код Зворника долази од бријега до бријега, како та иста ријека хучи, бучи, плави и вришти уз обале, па када се истутњи упаради се и загргољи, а онда је неки узаврели зворнички момак запита – „Клико је дубока и да ли је може прегазити вољена дјевојка
Како је дјечак растао и стасавао, школовао се у завичају, потом у Бијељини и у другим мјестима, његови завичајни записи напунили су једну, потом двије и три свеске… Било је све више исјечака из новина, књига са записима о Зворнику, посве различитом од свих других градова на свијету, затим фотографија, цртежа… Када је скромни, маштовити, склон тајанственостима Радосав Перић коначно и по свему судећи, заувијек постао и административно Зворничанин, коначно је схватио да је овај град као Богом дат да се о њему приповиједа, испреда и пјева. Тиме је, као и још неки признати и познати зворнички аутори (Алија Узуновић, Мехмед Худовић, Зоран Ивановић, Милан Јовановић и други) својим истраживачким дјелом доказао да су Зворник и његово подриње занимљиви, да су доста литерарно кориштени и представљани јер су напросто створени за све врсте усменина и писменина. За оне који воле овај град, изучавају његову пошлост, те све оно што можже да се подведе под његово име и поднебље то је значајан доказ, јер тиме оповргавају оне који, не провјеравајући и изучавајући ту област, тврде да је Зворник у литератури и у другим видовима стваралаштва запостављен и недовољно присутан, пркос томе што је на ружи путева и што се за њега заиста може рећи да је древни град. Рекло би се, према тврђењу тих необавјештених аутора и казивача, да о његовој прошлости једино свједочи камење из његових кула и кулина, зидина и темеља, али и камење из Кушлата, Скочића, Перинграда и других.
А камење неће да прича. Вјекује и ћути. Неће ничим да вели одакле је донесено, која га је рука градила, шта се збивало… Једино поручује људима да сами одгонетну њихову тајну. Подринци су баш зато, прво усмено а потом све више писменима, стварали одговоре да питања које камење прећуткује. Чинли су, а засигурно и сада, пјесмом, причом, цртежом, сликом, игроказом…
А Зворник и јесте на ружи путева и увијек је био значајна раскрсница. Он је и на најљепшој и најопјеванијој ријеци Дрини Зеленики, али и на ружи вјетрова. Долином Дрине дувају јужни вјетрови, а код ушћа Златице са њима се придружују и вјетрови из Спреча. У овом граду се спајају све четири стране свијета. Утапају се једна у другу, па се зато и може поуздано тврдити да је простор на коме се сада налази Зворник (а баш уз његово име увијек лијепо иде и ријеч Град) још од давних времена био настањиван. А то су омогућавло и поднебље и земљиште. Стога се може и рећи да је баш овдје и био онај некадашњи гласовити и значајни римски каструм AD Drinum (Преко Дрине).
Када се прелиста ова Радосављева бисерница схвати се да Зворник има (и да је имао још од давнина давних) много пјесника, приповједача, ромасијера, хроничара, новинара и других аутора који су оставили (а и сада успјешно остављају) значајна дјела о свом завичају – о Граду Зворнику и његовом подрињу. Има их диљем ове наше плаве планете и не заборављају свој родни крај. Чине то читајући, на само њима познат начин, знакове поднебља које су рођењем прво видјели. Они и град, и ријеку, Зеленику, и небо, земљу, камен, путеве и вјетрове познају као свој џеп и успјешто претачу у своја дјела то што им је родно поднебље улило с првиим удисајем.
И писци поријеклом из других крајева инспиративно и с доста љубави пишу о Зворнику и своја дјела њему посвећују. Чак и они знају да читају и да разумију знакове његовог поднебља. Све то указује на континуитет живљења у овом граду поред Зеленике.
У овој књизи, истинској бисерници, налазе се бројна дјела – записи, биљешке, пјесме, хонике, одломци из њихових прозних дјела – Зворничана и оних који воле Зворник које је прикупио, уредио у укоричио Радосав Перић. Међу њима је доста и његових бивших ученика, малих новинара и сарадника некадашњих најпознатијих ђачких листова „Галеб“ и „Жубор Дрине“. Перић је вјешто уврстио све те ђачке записе у књигу. Упркос томе што аутор има значајну архиву и богату библиотеку (на више локација) требало је много времена, труда, одрицања и напора да се прикупе све то што су записали Зворничани, притом настојећи да нике не буде запостављен или заборављен.
Стога се и зна да је овај град имао читаву плејаду писаца почев од хафиза Суљкића, Авде Карабеговића, Јеле Остојић, Марка Марковића, Аљоше Мусића, Звонка Тарла. Бранислава Максимовића, Верице Инконић, Цвијете Зекић Јуришевић, Изета Ханџића, Радмиле Ђокић, Сеада Хамбираловића, Нијаза Алиспахића, Драге Јовановића, Милана Трновице, Хасана Хаџића, Радослава Јовића и многих других.
Да није ове Перићеве бисернице за многе од њих не би се знало, упркос томе што су оставили или још увијек стварају запажене и умјетнички успјешна дјела. Уз то познати су као аутори и у срединама у којима живе и раде, али нико од њих не може да одоли порукама и знаковима поднебља родног краја – староставног Зворника чије темеље запљускују воде Дрине Зеленике. Да није дјела тих Зворничана не би се знало ни за дринске воденице, за гласовите лађе „зворникуше“ које су узводно, враћајући се из даљина чак од Београда, Новог Сада, Шапца и Брчког, вукли конопцима идући обалом, као бурлаци на Волги. Не би се знало ни како су неки топоними овога краја добили име, нити занимљиве приче о Кушлату и превеликој несрећној љубави двоје младих подно овога древног града, нити како је настала стијена преко Дрине, насупрот Мајдана, названа Камен дјевојка…Нити још много тога.
Књига коју Ви Зворничани и Ви који волите Зворник држите у рукама је и уџбеник, и хроника, снопсис, збирка приповјести, својеврстан роман, пјесмарица – једном рјечју књига радосница посвећена Зворнику посве различитом од свих свјетских грдова, који он једино има своје благо – има своје Зворничане, па ма гдје они били.
Ово дјело крунисало је вишедеценијски рад ентузијасте и истрајног аутора, оног бирчанског-подринског дјечака који је био још у раном дјетињству опчињен земљом, водом, небом, вјеторима и искреним, поучним знацима завичајног краја.
Знајући његово стваралаштво увјерен сам да ће Радосав Перић из своје стваралачке књижевне радионице поново нас обрадовати неком новом бисерницом са дјелима других Зворничана, о оним који на свој начин чувају успомене на свој завичај. Перић је то скромно поручио на првим страницама књиге ријечима – „Писано остаје, ријечи одлете“.
Зато га и подржавам у напису да је ово – „Књига која се чита годину дана, прелистава се деценијама и оставља се у аманет унуцима“. Још бих рекао да се ова књига не чита – она се ишчитава. Прочита се пасус или два, стих или строфа, дио записа или одломак приче, па се онда застане и размишља о прочитамом. Онда опет тако – од прве до посљеде корице, па када се заклопи посљедњабисерница – размишља се о свом њеном садржају. О Зворнику и Зворничанима.
Тако ће се чините и и наредне године, па и оне иза ње, па… То јје њена снага и значај, јер је она посвећена древном Граду Зворнику и његовом благу – Зворничанима.

Тихомир Несторовић

Станислав Томић

ЛИТЕРАРНИ САБОР
о књизи Радосава Перића “Град Зворник у пјесми и причи“

Под утицајем савременог начина живота из традиције нашег народа полако блиједе живе слике сабора и других облика окупљања људи око заједничких вриједности. Књига пред нама својеврсно је оживљавање управо тог призора у културолошком хоризонту овог поднебља.
Перић је наиме, баш као на каком сабору окупио у овој књизи неке виђење људе. И опет као на сабору, у њој има и пјесме и приче, завичајне баштине и обичаја. Много тога лијепог и вриједног овдје се нуди читаоцу. Али, за разлику од неких других сабора, не на продају, него
на чување.
Свјестан опасности да значајан дио зворничке нематеријалне културе једног дана буде без борбе предат забораву, Радосав Перић је предузео изузетан напор да припреми ово пажње вриједно штиво које може послужити и као учило и као нека врста подсјетника на оно на шта ваља обратити пажњу када је Зворник у питању. Иза тог подвига стоје године преданог рада.
То што аутора зову Раде видимо да није пуки случај. Радио је Раде. Марљиво прикупљао, биљежио, покретао, одржавао, чувао. И, како рече Његош, “прегаоцу Бог даје махове“. Дошло је вријеме да плод Перићевог дугогодишњег рада на пољу културе коначно добије и своје материјално обличје у виду књиге.
Попнете ли се на зидине Ђурђевграда пред вама ће се пружити панорама Зворника која ријетко кога оставља равнодушним. Слично томе, кад се током читања испнете на задњу корице ове књиге пред вама се простире културна панорама Зворника. Сјетимо се, постоји дилема око тога како је Зворник добио име. Једина дилема коју ова књига оставља, такође се тиче њеног имена. Не зна се поуздано да ли је овдје Зворник у пјесми и причи или су, пак, пјесме и приче у Зворнику.