Трагови једног времена- Раде Мијатовић – Рашета

ПРЕДГОВОР

                             Аутор Раде Мијатовић завршио је средњу школу и Факултет политичких наука, а у току служења ЈНА школу резервних официра артљерије. Поред тога, више пута је био ангажован на вишедневним војним вјежбама јединица ЈНА. Из овога се може закључити да је стекао доста знања и искуства у руковођењу и командовању јединицама војска.                                 

                             Аутор је доста опширно описао утицај и односе великих сила на простору Балкана и посебно СФРЈ. Колико је био реалан у оцјенама утицаја свјетских сила и осталих фактора, то ће читаоци утврдити сами. Неспорно је да се СФРЈ не би распала да то нису хтјеле републике и покрајине у њеном саставу. Томе су допринијели и нарушени међунационални односи у осамдесетим годинама прошлог вијека.

                             Распад СФРЈ и догађаји који су потом услиједили свакако заслужују  велику пажњу свих који су живјели у тој земљи., као и сваки запис о збивањима у том периоду. Сваки писани траг о томе је добро дошао и допринијеће уобличавању истине  о тим догађајима. Све оно што није записано остаје само у причи која се временом губи и на крају нестане, као да никад ништа није ни било. Тако треба посматрати и ово дјело аутора, које ће допринијети, уобличавању и употпуњавању истине о распаду СФРЈ и крвавом рату на нашим просторима, па и Републике Српске, ентитета у оквиру БиХ. Мора се истаћи да су распадом Југославије највише изгубили Србија и српска нација,  нарочито због чињенице да Срби више не живе у једној држави, а из Хрватске су масовно протјерани и од констутивног народа сведени на статистичку грешку. У Краљевини Југославији, а и у СФРЈ Србија и Срби су били највећи заговорници братства и јединства и заједничке државе, док су остали народи и републике само чекали повољно вријеме и тренутак да се одцијепе и буду независне државе. У том смислу морам навести цитат из књиге Ратка Дмитровића „Крст на крижу“: „Готово је необјашњива потреба Срба да од доказаних, вјековних, непријатеља покушавају да праве пријатеље“.

                              Аутор је, у свом дјелу, настојао да изнесе кратак историјат и генезу међунационалних односа у СФРЈ  и свој поглед на функционисање власти (од нивоа општине до нивоа федерације), пред ратна збивања, као и мишљење о функционисању власти које су формиране у току рата.

                              Аутор посебно описује догађаје  у Тузли и околини, пред почетак ратних дејстава и положај и стање у јединицама ЈНА у њеним касарнама и објектима на том подручју. Несумњиви је закључак да јединице ЈНА нису дале никаквог повода да на њих нападају паравојне снаге, крајем априла и почетком маја 1992. године. Поготово није било никаквих разлога, ни повода, да буде нападнута колона ЈНА која је напуштала Тузлу, по договору и споразуму са органима власти из Тузле. Због непоштовања тог споразума погинуло је око педесет невиних људи по којима је дејствовано из засједе и који нису стигли да се бране из возила у покрету.

                                У даљем тексту аутор описује свој рад у јединици којом је командовао, ратне и остале догађаје у Другој Мајевичкој Лакој Пјешадијској Бригади, проблеме са којима се сретао и како их је рјешавао. Са својим јединицом често је пружао помоћ јединицама бригаде у најтежим тренуцима, што детаљно описује. Наравно, најтеже му је било када је имао губитке у људству и када су падали положаји, што посебно описује са много емоција.

                               Посебно поглавље се односи на ауторово ангажовање са својом јединицом (у трајању од преко шест мјесеци) на западном дијелу ратишта Републикје Српске,  гдје су јединице Источнобосанског корпуса дале допринос у одбрани тог дијела РС.                      

                               Раде Мијатовић лично ми је познат  од јуна 1992. године када сам дошао на дужност начелника штаба Источнобосанског Корпуса. Ценим га као врло способног официра ВРС који је све задатке у јединици савјесно и одговорно извршавао, несебично се жртвујући својим личним и анчажовањем јединице којом је командовао. Дао је значајан допринос у одбрани положаја Мајевице,  а и на западном ратишту.

                                Посебну пажњу и признање заслужује за труд на прикупљању и биљажењу података од прије, а и у току рата, чувању  и каснијој обради тих података за штампање. Понављам, што се не запише и не објави, то се временом заборави и као да се није ни догодило.

                                Вјерујем да ће књига наићи на добар пријем и да ће радо бити читана, нарочито од стране сабораца, а и оних који желе да виде једно виђење и поглед на догађаје пред рат у БиХ и о томе како су вођене борбе за одбрану простора на којима су живјели и живе Срби, посебно на Мајевици.

                                Прије неколико година написане су и штампане књиге „Друга Мајевичка Бригада“, „Тузланска колона“ и „И Мајевица је плакала тога дана“ аутора Драгана Мркајића Каје. У све три поменуте књиге описани су догађаји везани за одбрану Мајевице и Тузланску колону. Читаоци имају прилику да упореде опис догађаја и изведу закључке из ових књига. Доминантна је храброст и упорност Бораца Друге Мајевичке Бригаде у одбрани положаја на Мајевици.

                       Наравно, свако ће у том закључивању полазити од сопствених сазнања и искустава, поготово ако је био учесник догађаја који су описани у наведеним књигама. Опис догађаја овог аутора дат је добронамјерно и на основу његовог виђења, закључивања и података којима је располагао.

                        У сваком случају очекујем да ће књига изазвати интересовање бораца ВРС и свих патриота који су стварали и бранили РС, посебно оних који су бранили положаје на Мајевици.

                        „Нико не зна шта су муке тешке, ко ратујући не пређе Мајевицу пјешке!“

                                                                              Генерал мајор ВРС

                                                                                Будимир Гаврић