У припреми роман „ОЧЕВИ УМИРУ ЗА ТРЕН, СИНОВИ ЧИТАВ ЖИВОТ“ Слободана Чуровића

 

СЛОБОДО, ОГЛАСИ СЕ – ИЛИ ПИСМО ИЗ „ПРОКЛЕТЕ АВЛИЈЕ“

( Поводом књиге Слободана Чуровића Тушинског „ОЧЕВИ УМИТУ ЗА ТРЕН, СИНОВИ ЧИТАВ ЖИВОТ“ )

( … Дођу тако времена, кад паметан заћути,                                                                                                                    будала проговори, а фукара се обогати…)

                                                                                                Иво Андрић

 

            А гдје је у таквим временима СЛОБОДА – има ли је ? Има ли је, или је, или је, можда и она у строгом затвору, у проклетој авлији , у мемљивој злој самици?

Да је неко, можда није убио, да јој право гласа нијесу ампутирали? Или је, могуће била привид, или се, без наде у васкресење послије страшног мучења угушила у јами бездана, у ноћи без свитања на неком беживотном ОТОКУ, далеко од трусног копна умиру(ју)ће земље.

 

***

 

Нема је,сигурно је још нема, да је има, кунем се да би и се коначно добробитом огласила, јер Бог је СЛОБОДУ дао за Човјека.

Или се, уз велику подшку злодуха, све изопачило па је слобода постала – РОПСТВО, а ропство СЛОБОДА.

Ове су контраверзе учиниле, или боље рећи приморавају нас да ову моћну књигу, овај кратки роман од безброј трајних гњевних страница о неправди и патњи, ову исповијест-поему, траги-поему читамо као причу, а ЖИВИМО КАО ПЈЕСМУ – БУНТОВНИЦУ.

Aко је тако, а јесте вaн сумње, мимо страха д прекора и злог ока, онда нека буде дозвољено да у истински поуздану стваралачку помоћ и подршку позовемо једног од највећих српских пјесничких великана :

„…А пјесма није живот, нити песников живот, она је паралела животу (…) Она саму себе ствара, преуређује се изнутра, својим властитим крвотоком се храни, спречава да ишта у њу уђе и одузме јој организам. Ничему не може да служи, јер све њој служи…“- казао је у једној од бројних не-почин стаза између ВАТРЕ И НИШТА, онај кога је пјесма довела надомк небеског трона поезије, несрећно бесмртни  Бранкo Миљковић.

***

„Туку ме мерачки … Добро је, Боже, само кад ме не прескачу“ – као да хоће да нам се поносно представи или пожали кажњеник, преваспитаник  „за његово добро“. И за добро, и за наук свима да пазимо да не тражомо правду, нити да се држимо небеских и земаљских завјета части. ( Како се то само још прецизније одсликава и овом нашем времену !? ) Овај патников кредо несреће и бола усред понижења основна је, централна мисао надмоћи човјечности на чијој високој лествици побожности почива ово дјело Слободана Чуровића Тушинског. Ту и тамо могуће је примијетити елементе породичне биографије, али и многих других сличних биографија од римских до јасеновачких, голоточких, фашистичких и стаљино-гулашких рукописа нечастивог.

И поред Цупаре, и поред ОЗНЕ, УДБЕ, ОНО и ДСЗ и поред часова марксизма, мученик се „некако осјећа слободно“ јер његова је кривица, он је заточеник само зато што је заточник слободне воље, правде и увјерења. „Побједници умиру, поражени су вјечни”, поручује нам из књига и из свог небеског Пелинова, знаменити Жарко Комамин.

За дивљење је како се Чуровић опрезно, али ипак смионо доглашава са стваралачким врхунцима.

Живот на Голом и у сл. „радним“ и „васпитним логорима“ у име надчовјека или новог човјека , није био ни „паралела животу“, нити беспредметна „имитација живота“, што отвара сумњу, страх и зебњу да ће већ створене или настајуће машинске и сл. креатуре живота довести до истребљења најкрволочнијег бића на свијету – овдје се, разумије се, не мисли на гладне звијери или смртне убоде мамби, односно угризе  ајкула или пирана.

На ГОЛОМ посигурно нећеш срести ни фра Петра, ни Џем-султана, нити Карађоз-бега, нити доктора Живага, ни др Менгелеа, али ако те у цијелој муци послужи машта, може и то да ти помогне да побиједиш себе или мучитеље. Да, мучитељима је и циљ да те поразе, још боље да сам поразиш себе. Е, управо то не смијеш, никако да дозволиш. Можеш ту непосредно поред твоје робијашке бараке да очекујеш јауке из Петрове рупе, али знај ако јаучу, то нијесу ни Петар Комненић, ни генерал Ђоко Мирашевић Јованов, није ни Пеков брат Владо Дапчевић, није ни барјактар из Прве пролетерске Чика Марко Радованов, није ни Антонијев Чеперко, нити у немоћи да сатру душе, част и тијела, од јада сатанског вриште Темпо или Саво. То се чују они који немају моћи да псују и пљују по мучитељима.

Ове горке асоцијације долазе у таласима док читаш и покушаваш да доживиш и преживиш Чуровићево писмо из проклете авлије. Ако ти се, поштовани, учини да немаш снаге, одложи, одспавај пар тренутака, али и тамо ће се наћи неко да те прекори и врати у гротло злосудбинско гдје „очеви умиру за трен, а синови читав живот.“

            Како ће се са бременима патње носити унуци и даљи потомци „од тога су на Небу кључеви“. Но, надати се у Господа, да ће коначно побиједити Васкресење и да неки нови робијаш неће морати да осталим патницима „чита“ затворску „добробит“ за човјека или да се „жали“ Управи тзв. радног логора, јер га крвници тога дана нијесу баш добро, а сљедећег баш никако тукли – замисли заборавили најбољег „госта“.

Ево ме у затвору – тако је, да не заборавимо наслов овог романа о заробљеничкој стварности. Када  благо обавијештени читалац почиње да га чита, учини му се да мученик управо њему пише. Ако успије да сам себе дистанцира од ововременог мучеништва, од подле и подмикле мартирије нашега доба, онда му ипак преостаје наде да неће посрнути, да неће пасти испод себе у киблу смрада.

Онда долази друго читање, па није сувишно да дође и треће у духу народне каже. Па ово је стварно писмо стигло директно из Дантеове комедије, а до нас га је прослиједила Андрићева авлија. Хвала Чуровићу што је имао повјерења у голубове  ( гавранове) писмоноше доставише га они и мени и многим поштованим честитим људима по Божјем лику. Ако није Слободан, а  није јер је аутор тога имена и Чуровић презимена и Тушински умјетничког и историјског позвања, онда мора да у себи носи СЛОБОДУ и осјећај за ПРАВДУ.

***

Поштовани читаоци, ако нијесте читали или прочитали Андрићеву „Проклету авлију“, „Записе из мртвог дома „ Достојевског, „Приче са Колиме“ Шаламова, „Архипелаг Гулаг“, Солжењицина, „Трен 1-2“ Исаковића, пакао Дахауа, сумрак Јасеновца, Јастребарског, Јадовна, бешчашће Пасјег гробља или Куће Рогошића,и сл. онда морате прије свега прочитати Чуровићево озбиљно писмо.

Али ако сте све набројено прочитали, онда ће вам лекција професора Чуровића бити од посебног значаја да преиспитате себе, све изнад себе, и да се сачувате да вас бесмртни Владика Раде не доброји у пале архангеле.

 

Медун, 7.о4.2024. Љ.Г.

ПЕРИВОЈЕ ПОПОВИЋ