Роман “Принцеза на зрну прашка“- Миладин Тришић

ПОТРАГА ЗА СОПСТОВОМ

„Бити рођен у пачјем гнезду

и није толико лоше,

осим ако сте се излегли

из лабудовог јајета.“

‒  Х. К. Андерсен

Савремена књижевност плуралистичко је превирање нових прозних и песничких жанрова, како у стилском тако и у миметичком погледу. Теме, идеје и поступци чине да естетичка начела буду опоненти самом савременом друштву или стваралачкој личности. Стварност је кроз историју била како идеолошки романтизована, тако и реалистички упрошћена, а онда и гротескно изобличавана, све у знаку уметности и књижевне сврсисходности. Тај процес је непрекинути, живи ток, као какав бесконачни круг сачињен од милиона малих кружница које осцилују око једног језгра ‒ живота. Погледи једног књижевног истраживача на дело увек су од великог значаја за само дело, јер рефлексија дела у теоријском екскурсу чини уметничко памћење и на тај начин дело постаје афирмативно. Онај писац који успе да осавремени традиционални облик и обуче му ново рухо, тежи ка томе да остави неизбрисив уметнички траг. Својим светом идеја увремењује комуникативну мисао, она буде пријемчива рецепцијенту и ненаметљиво се кристалише у уметнички вредно дело. Није новина да су књижевни критичари пророчки наслућивали које дело или који аутор ће се афирмисати и задобити симпатије читалачке публике. Ако бих се водила полетом утиска који је на мене оставио роман Принцеза на зрну прашка аутора Миладина Тришића, усудила бих се и сама да претпоставим велики успех књиге и сјајну рецепцију код читалаца. Наиме, свакој уметности је потребна младост, нове идеје и бритко перо, а Миладин Тришић је засигурно синтеза мноштва квалитета који ће тек освајати књижевну сцену. Роман Принцеза на зрну прашка, како и сам аутор на крају књиге у одељку Ријеч аутора наглашава инверзивну повезаност наслова свог дела са насловом Андерсенове бајке Принцеза на зрну грашка. Није потребно много објашњавати шта се крије иза Миладинове симболике, сам наслов једнозначно указује на једну од основних тема романа, зависност од наркотика што даље имплицира претходнице истом, као и њене потоње последице. Антибајка, романела, својим насловом указује иронијску инстанцу којом је прожета у свом основном тону. Ако бисте којим случајем помислили да је то сатирична књига, да извргава подсмеху утемељења на којима почива традиционална бајка, преварили сте се. Парадоксалан наслов је само увертира у згуснуту композицију дела, које својом формом тежи ка целовитости, а опет на крају оставља простора за нове допуне и будуће наставке, креирајући у читаочевој свести могуће срећне завршетке. Главна јунакиња приче је Дајана Шеховац, чије нам име отвара простор за нову сугестивност. Рођена у данима када се пратило на телевизијским екранима венчање принцезе Дајане и принца Чарлса, добија име по принцези Дајани што нам открива вишезначност поређења са принцезом у књизи. Пратећи хронологију која бива пресецана ретроспективним освртима на њен живот и живот осталих јунака, са друге стране и интроспективним погледима самог читаоца који се идентификује са њима, јер већина и јесу сведоци историјских догађаја, демократизације културе и моралног суноврата, који кулминира са 21. веком. Дајани због предозираности психоактивним супстанцама бива указана хитна помоћ, па је затим и хоспитализована. Већ на почетку првог поглавља инверзира се класични модел принцезе, што осликава трагичност савременог човека, који одраста уз бајке и бива најчешће сведок потпуног деградирања бајке у хумореску. Непрегледан ланац разочарења. Да ли то сазнање негира писца Нарније Карла Степиса Луиса, који каже: Једног дана бићеш довољно стар да поново почнеш да читаш бајке. Да ли је ова књига уистину антибајка или је можда модерна бајка у којој добро побеђује зло, сазнаће читаоци. Али када склопе корице да ли ће њихов поглед на свет бити светлији или магловитији?

Први сусрет Уроша и Дајане у хитној помоћи, већ сигнификује значај који ће њихова повезаност имати у наставку. Писац свако поглавље маркира цитатом као кратком упутницом у њега. Другим поглављем које почиње цитатом: Све несрећне породице породице су једном биле срећне, алузија су на речи Толстоја из романа Ана Карењина: Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица, несрећна је на свој начин. Ово поглавље почиње ретроспективним освртом на породицу Шеховац осамдесетих година, у наизглед идиличној атмосфери „братства и јединства”, које се распало као кула од карата пред првим јачим потресом. Сви догађаји деведесетих, дух љубави и мржње међу зараћеним странама, а и светла тачка појединаца који помажу у најтежим условима (комшиница Зехра, власница бордела Берта). Сви ти описи нису само пропратни детаљи, временско – просторни оквир, окосница у којој делају актери приче, већ је реалистичко продубљивање утицаја рата, несреће, смрти и сеоба на судбину човека. Као паралелно сагледану фигуру једнакости аутор нам даје живот Уроша Ранковића, чије детињство такође бива пресечено трагичним догађајем, смрћу оца. Од самог почетка смо знали да то писац не ради случајно.

Стварање романа комплексан је посао, што нам аутор Миладин Тришић на крају своје књиге и открива. Мотивациони поглед је био широка лепеза домаћих и страних класика, како и документарних филмова, поезије великих песника и допунама у виду народних умотворина. Пишчев наратив дестабилизује идиличну слику на којој су одрастале генерације, а главна мисаона одредница коју разобличује до гола је ‒ морални злочин над собом. Та варка чула, задовољство опијатима, ниским страстима и материјална добит и јесте морални злочин над собом. Самодеструкција као основни проблем модерних времена. Удаљивши се од пуког препричавања књиге, издвајам из лепезе ликова Предрага, дечака напуштеног од родитеља, кога у заштиту узима човек са маргине закона. Са њим у роман улази хришћанска мистика, као што Достојевски преко лика Аљоше у дело Браћа Карамазови, услед потпуног ониризма уноси контрапунктност општој моралној утопији.

Миладин вештим приповедачким стилом разграњава радњу романа, од Сарајева, преко Солуна, Београда, Космета, Беча. Не заборавља да ода почаст младићима са Паштрика и Кошара, одређујући једном од јунака судбину управо на тим местима и догађајима. Он такође демистификује дијалогом роматична шапутања под балконом, смештајући актере радње на нека мање романтична места, са свих страна разбијајући мит о љубавној идили. Два лика у роману имају исто име, оба су доктори и обојицу Дајана упознаје у болници. Једном је надимак Силни, а другоме Нејаки, ова помало необична алузија на средњевековне владаре је сигнификација за карактерне особине истих ликова. У роману мноштво је детаља који симболички указују на будуће догађаје. Напимер, пад Титове слике са зида – метафорички указује на распад бивше Југославије. Песма Рачунајте на нас не сасвим случајно интонира се иронијски у роману. Бајке које су волеле две другарице из детињства Пепељуга и Принцеза на зрну грашка имају своју симболику. Пепељуга симболизује прелазак из безбрижног детињства у руке маћехе (рата), а Принцеза на зрну грашка девојчицу о којој су сви бринули и учинили је принцезом, али у њеном случају бајка прелази у једну другу, ову коју је писац осмислио.

Контекст књиге чине многи друштвени проблеми, аутор је желео да зликовце и уништитеље младих људи постави на оптуженичку клупу, о чијој кривици ће читаоци донети суд; а то су музичка индустрија, бело робље, филмска индустрија, криминалци, политичари, ратни профитери, људи са маргине што својим деловањем и материјалном користи уништавају младима животе и снове. У роману је погубан утицај највидљивији код четири лика: Дајане, Предрага, Александра и Андреја. Дајана воли и бива вољена, недореченост остаје непремостиви јаз, када Предраг умире не рекавши никада за своју љубав Дајани. А из очаја које Дајана осећа кад је напусти Предраг, читалац може наслутити и њене емоције, спознаја истих кад вољена особа више није крај вас. Трагична судбина четири мушкарца у Дајанином животу: Андреја, Предрага, Уроша и њеног оца, а њима можемо придружити и Александра, коме њена љубав није била узвраћена, отвара нам нове аспекте и углове са којих можемо посматрати утицај на њен живот, на све лоше изборе што је направила и опростити јој сваку алтернативу уз помоћ које је желела да се лечи од бола. Непрестана борба Ероса и Танатоса, антропоморфизација чулних ужитака, стално упадање у искушење, само су кружни пут људских судбина. А како се мења судбина, како се душа чисти од отрова и од бола, откриће вам управо ова књига. Књига, која је духовна потрага за сопством, изазива опчињеност и задивљеност, уз повремено одсуство катарзе. Није ли то читалачки код?  Унутрашња драма, која се очитује као фантазмагорија и у њој има „узлета маште”, јер је стварност „прикована за дно живота”.

Невена Милосављевић,

проф. српске књижевности и језика