АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
Славимо Реч
Шта је друго читање него
разговор у тишини.
‒ Волтер Севиџ Ландор
У овој 2020. години, када су околности такве, као да је читав свет у рату, веома је тешко да човек буде само окренут лепоти, услед болести и смрти која нас је као отровна магла прекрила. Ипак, уз напоре истинских љубитеља уметности, стваралачки глас налази пут до људских срца и бива попут снопа светлости, толико потребног човеку у свеопштој тами, да га подсети на драгоцености живота. Овогодишњи књижевни конкурс ,,Дринских књижевних сусрета” пружио је прилику ауторима готово свих жанровских опредељења да уђу у избор за награду бесплатне штампе књига за све категорије и многих попуста, зависно од тога колико су добили гласова од жирија. Издавачка кућа ,,АСоглас” на тај начин даје подршку ствараоцима и у финансијском смислу, а и на уметничком плану кроз пласирање наслова јавности, афирмацијом књижевника кроз зборник радова, интервјуе и упознавање шире публике са њиховим радом и ликом путем сајта и портала ,,АСоглас” издаваштва. Бројност награђених у свим категоријама прозе и поезије ове године показује нам колико у тешким временима значи подршка ствараоцима. Са друге стране, као одговор на све поменуто су и сами аутори, који су квалитетом својих дела задали тежак задатак жирију и на тај начин учинили читав подухват много вреднијим, подигавши га на ниво, не само регионалног конкурса, већ и ван балканских граница, с обзиром на то да смо имали ауторе и из Аустралије, Америке, Израела… Такав један књижевни догађај манифестовао се и у самом зборнику, па стога имамо један уметнички плурализам, једну антологију квалитета и разноликости.
Сам зборник подељен је на два дела, у једном делу су поетски радови, а у другом прозни. У првом делу је око осамдесет песама, различитих врста по тематици: духовних, родољубивих, љубавних, мисаоних, као и поезије за децу. Заједничка својства која имају све песме у зборнику је високи уметнички домет. Епифанијски моменти у духовној поезији, почев од песникиње Здравке Бабић, чијом песмом почиње зборник, исказани кроз метафизичко ходочашће снова ка манастиру Богородице Љевишке на Космету, приказују нам српски непребол над тугом ,,у бодљикавој жици” опасане светиње. Лични и колективни бол се смењују у песмама, као код ауторке Бојане Мицић, где се представља снага човекова уз Божју руку. Молитве, некад Архангелима (Стојанка Косорић), молитве самих отаца, монаха у величанственој песми аутора Стефана Милошевића, никад довољно опевана ,,Душа Косова” Тирнарић Бранке, јављање нашег српског оца Светог Саве у облацима, које је спевала песникиња Зорица Р. Луков, проказују у нама оно, чега се од рођења не одричемо ‒ вере и традиције. О незаустављивој деморализацији и деструкцији друштва, бритким пером опомиње нас и подсећа Рада Јањушић, да ,,Ми нисмо мајмунска дјеца”, већ Божија. Захвалност, поред молитве је непрестано слављење Господа, па је песникиња Александра Ристић ,,Захвална”. У сваком времену кукољ се од жита одваја, па тако и у скорашњим доагађајима у Црној Гори, где о оном не тако лепом људском лицу пише Милан Тривунчић, са дозом горчине, а песникиња Снежана Школотовић поручује: ,,Не дирајте ми светиње…/ завету сам предака одана” У духу Христове вере, молитви, вапаја, праштања и надања су песме песника: Ратомира Мијановића, Милојке Јеловац, Бојане Чолић, Богдана Богдановића (који се узвишеним патосом обраћа Творцу: ,,Почуј Свевишњи”), Борке Миличић (која благосиља сузу Светитеља), Гордане Бујила и оно што је потребно да се у наша срца врати ,,Народно надање”, о коме је писао аутор Дејан Спасојевић, ослањајући се на Његошев ,, Горски вијенац“, упозоравајући власт да ослушкује жеље народа, да их не би стигла клетва због варања народног надања.
Родољубива поезија, такође заузима значајан опус у овом зборнику, као синтеза човекове потребе да кроз стихове потврди свој национални идентитет и искаже неизмерну љубав према својој домовини. И када је величамо и славимо оном Ламартиновом истином, знајући да: ,,Пепео мртвих створио је отаџбину”, тако и када јој замерамо, никад не заборављамо оно што је рекао Милован Витезовић: ,,И блато је део родне груде”. За отаџбину се живи и мре, пркос је записан у генетском коду песникиње Невене Татић Карајовић, која се песмом ,,Нећу” заветује на верност својим прецима, који нису продавали веру за вечеру, они су и после рата певали и остали ,,последњи на бранику, части, поштењу и праведнику”. Ауторка Цвија Митровић жели да избрише границе, а Селма Кунбар Мариана из Светог Јерусалима пева о домовини, испод Радана до Пусте Реке и Миџора. Они који су били у Травнику или читали Андрићеву ,,Травничку хронику” разумеће понос ,,ђул девојке” Едине Хелдић Смаилагић. Од Босне до Црне Горе, преко Србије, Републике Српске, Хрватске, а онда и у прекоокенаским земљама: своја се домовина воли и за њом се пати. Неда Ђукић Боројевић поздравља Зворник и Дрину, Биљана Савић пушта своје ,,мисли-птице” над панораму Зворника, Ратко Поповић пише о поносу српског рода ‒ Новаку Ђоковићу, аутор Жарко Бојић пева о извору, Неранџа Костић о својој Мосни, крај Доњег Милановца, а у ,,Завичајном гнезду” ушушкана је Невена Кокановић, опчињена лепотама, као Борислав Димитров природом своје Софије, Мира Цветановић поставља реторичко питање ‒ Зашто? Остављајући простора за многе одговоре и још више питања.
Изузетном лепотом стиха истиче се и песник Никола Трифић, који у својој песми ,,Малена“ потврђује мит да су песници божанска бића, као песникиња Здравка Пап чија ,, Пустиња срца“ бива заправо оаза поетске речи.
Љубав, као најчистије, најузвишеније осећање у човеку, и она, посебна када се воли човек или жена, писање о њој, најшира је тема од памтивека, па тако и у овом зборнику заузима најшири опус песама. Више од половине песника који су уврштени у зборник писали су љубави, некад оној ,,судбинској” (Милада Т. Капетановић), о недостајању (Марија Н. Попов), о љубави ,,у очима једне жене” (Симо Илић Симек), кад ,,кршимо правила” (Љиљана Велмић), опраштању и настављању ,,даље” (Жељка Игњатић), сећању (Зорка Тошић), о ситницама које живот значе (Рада Јовић), о измаштаном сусрету ‒ ,,Рандеву” (Никола Благојевић), о онима који се највише воле кад се немају (Анастасија Шћепановић), о одласку пре времена (Милена Дрпа), о рађању љубави (Слава Станојевић), љубавној полави (Младомир Кнежевић), о жени, када припада (Мира Пејчић Нинковић), о магији љубавног праха (Биљана К. Добриловић), украденом срцу (Светлана Гајић), о самоћи (Маја Богосављев). Као Милан Ракић, који је чекао ,,у сенци старог дуда”, тако песник Жељко Несторовић чека ,,тамо гдје мисао спава, гдје се рађа душе сан”. Песник Јован Бундало исписује стихове ,,тражећ нове речи за лепоту жене”, која је Огњену Кандићу ,,Све у свему и Ништа у празном”. О љубави најчистијој, оваплоћеној у нежности жене, писао је и песник Милош Белић, шантићевски узвисујући обрисе њеног тела и душе, а ауторка Снежана Обрадовић ће учинити све што би учинио ,,Неко твој“, сликаће парче неба својим златним стихом, чинити и немогуће, јер љубав је ,,најдужа молитва“ и срцу најближа. Песникиња Мелиха Миљевић ,,чека као сфинга у колоплету стиха” речи, које јој Симон отима ћутањем, јер боли ли, доиста нешто више од ћутње и неизвесности. Изузетном лепотом стиха истиче се и песник Никола Трифић, који у својој песми ,,Малена“ потврђује мит да су песници божанска бића, као песникиња Здравка Пап чија ,, Пустиња срца“ бива заправо оаза поетске речи.
Деца у нама буде најлепше емоције, враћају нас својој божанској праслици, сећају нас на истинољубивост, искрену радост и непрекидно праштање, које поседују деца, а ми смо их успут негде загубили. Отуда, посебан је опус песама за децу и три ауторке су несумњиво обогатиле овај зборник својим песмама посвећеним најмлађима: Анита Пешић, Драгана Илиеска и Драгана Павловић Рибаћ. Весела песма ,,Рода без пардона” говори нам о дечијим осећањима када добију бату или секу, а ауторка Драгана П. Рибаћ је на један духовит начин успела да нам пренесе ту емоцију и увесели дечија и наша срца. На исто тако духовит начин и блиско дечијем поимању света, песникиња Драгана Илиеска писала је о ,,несташном палцу”, који се често нађе у устима једне девојчице, која тврди да он сам залута ноћу. А међу овим веселим песмама за децу, једна је и тужна, песма Аните Пешић: то је ,,новогодишња жеља” једног дечака из Дома за незбринуту децу, који и даље верује у Деда Мраза иако му се смеју и сваке године зажели исту жељу ‒ да има са ким да дочека Нову Годину, да опет са мајком празник подели. Несумњиво је да су ове песме улепшале зборник и отвориле могућност да зборник дође и у дечије руке.
Својим уметничким квалитетом издвојиле су се и песме аутора, који су писали о животу и свему ономе што га чини филозофски продубљеним: Момчила Тубића, Александре Матић, Радмиле Шиник, Мира Матијаша, Иване Бабић, Ненада Адамова, Душка Недовића, Дарка Стевића, Љиљане Фијат, Кристине Анастасије Верас Брзин, Кристине Слуњски, Емира Бајровића, Маје Богосављев, Милована Мића Петровића, Богдан Сандре, Биљане Кајганић, Сандре Орозовић. У домену великих поетских имена пише песник Велимир Савић ,,Оцу”, стиховима који имају антологијску вредност. А аутор Данило Тешановић у својој песми ,,Енциклопедија живих” поставља се као парадокс свом имењаку, великом писцу Данилу Кишу, спрам његове ,,Енциклопедије мртвих”
Други део зборника садржан је од разноликих прича, које својом лепотом и богатим стилским одликама допуњују зборник и чине да на тај начин једна заједничка књига буде комплетна и целовита. Почев од прве приче ,,Само једном у животу” ауторке Драгане Миљковић, која нам говори да само онај ко прати путеве душе стиже до среће, а љубав је највреднија одлика живота. Љубав спаја различитости, као у причи ,,Високи дечко и минијатурна девојчица” Милице Милинковић, а о безвременој љубави, која руши све баријере, и оне границе живота и смрти, љубави која се зове чекање, о којем је писала ауторка Сања Вилус у причи ,,Чекај ме”. У најтежим временима рата и борбе за опстанак, временима када изађе на видело оно најгоре у човеку, са друге стране и оно најбоље, када се у пуном светлу прикажу најузвишеније људске врлине: подршка, поштовање, жртва за другога, као у причама аутора Огњена Михајловића и Момчила Спасојевића. Људску лепоту душе, примере емпатије и хришћанске скромности, захвалности малим налазимо у причи ,,Богати сиромах” ауторке Славице Булајић. Да је живот непрестани ризик и да је онај ко је стрпљен ‒ спашен говори нам прича Марије Лазаревић ,,Плави комби”. Уметност уметницима не пружа лагодан живот, напротив, често су уметници на ивици егзистенције, приморани да се боре са разним препрекама за свој животни позив, велики је успех не одустати од свог дара, као госпођа Нада, јунакиња истоимене приче, ауторке Снежане Марко. Разнолике су теме у причама, од биографске приче о великом Србину Михајлу Пупину, који није заборавио своје порекло ауторке Јасмине Исајлов, о Космету, који је колевка српства, душа Србије, како нам каже аутор Цвијетин Баја Лобожински. Смех је лековит, сатира је висок уметнички домет, што можемо видети у причи ,,Несуђени милионер” Зорана Ракановића, а са друге стране стоји као опонент тешка и истинита животна прича старице која трећи пут покушава самоубиство, мислећи да после живота има љубави, јер га у њему одвише нема, ту причу нам прича аутор Оливер Јанковић.
Футуристички обликована прича
,,Мајдан или Прича о пастиру” Миленка Ивановића, као какав научно-фантастични
филм, инспирисан ,,Апокалипсом
Светог Јована Богослова, која симболизује рат и бомбардовање. ,,Благо баби” је
емотивна прича ауторке Снежана Алексић Топаловић, која нас подсећа на то, да
недовољно бринемо о својим најмилијима у старости и да схватимо своје грешке
тек кад их више не буде. А љубав, љубав је оно што нам једино преостаје, кад
волимо некога ,,од главе до пете”, као јунак приче Сењориту, ауторке Анастасије
Петровић и када волимо живот онаквим какав јесте, радујемо се и верујемо да ће
доћи пролеће, као што верује ауторка Гордана Филипец Остојић. Не мислите да нам
ова зима, која траје вечно, чини нам се, неће донети пролеће? Опет ће пролеће… опет
ће живот, опет ће сунце, опет ће срећа. Опет ћемо славити реч и она нас, јер
реч је оно што нас чврсто држи на земљи када нам смрт дише за вратом. И после
нас опет РЕЧ, и опет пролеће.
Невена Милосављевић,
проф. српске књижевности и језика
