Радослав Милошевић

МИЛОШЕВИЋ, Радослав (Бресница код Билеће, 1944), пјесник, есејиста, књижевни критичар, научник. Завршио је Природно-математички факултет у Сарајеву, а постдипломске студије на Свеучилишту у Загребу, гдје је и магистрирао. На Природно-математичмком факултету у Бањалуци одбранио је докторску дисертацију. Сада ради као доцент на Филозофском факултету у Источном Сарајеву. Члан је Удружења писаца Републике Српске.

Математичар по струци, са уочљивим научним и филозофским образовањем,    Радослав Милошевић је објаснио, у својој пјесми Аутопортрет,  због чега је постао пјесник. „Што сам  ишао даље у науку“, саопштава одмах на почетку пјесме, – „све сам био ближи умјетности“. Свестрано обдарени Милошевић није могао избјећи овакву судбину. Ако бисмо се послужили, нешто слободније, мишљењем Јована  Дучића о односу науке и пјесника, у књизи Благо цара Радована, онда бисмо Милошевићев случај, који је, иначе, написао четири књиге о Дучићу, могли објаснити као – рат научника и пјесника у његовој души. Милошевић,  научник, „све види у заточењу хладних природних закона“, а Милошевић, пјесник, „све мери по судбини човековој која је пролазна, и зато неизмерно трагична“. Као  научник, Милошевић само  – констатује,  а као пјесник он – суди. Јер, док „наука о свету мисли“, „песник о свету осећа“. Због тога се у Милошевићевој души наука и поезија никад нису могле измирити, иако је   пјесник пружао руке научнику, на што упућује  његов помирљив однос према Зеленом Десилу и Кнезу Таме, ликовима-симболима из његове сопствене поезије, настојећи да их  придобије за добро и љубав. Зелени Десило, принцип деструкције (зла и мржње) у човјеку и људској историји, и Кнез Таме, онтолошки демон зла (смрти), – радили су свој посао нужности, не обазирући се на тугу и бол,  које су изазивали у пјесниковој души.

Радослав Милошевић објавио је  2001. године  збирку пјесама под док не дође друга насловом Над безданом, која представља избор из његовог дотадашњег поетског стваралаштва, који је сам направио. Тај наслов је настао, у ствари, суштинским сажимањем наслова његове прве збирке пјесама Над понором , из 1973. године и збирке Близина црне рупе, из 1993. године. Своју поезију је Радослав Милошевић означио, тако,  као говор  пјесника који је наднесен над бездан у коме тражи крајњи смисао постојања. У том понору, као у црној рупи, нестаје  све што  постане,  неизбјежно, јер то је – вјечна нужност. Начин на који се остварује та нужност, за Милошевића је, можда, најнељудскија суштина постојања. У пјесми Окно понора  он, (на први поглед, мирно) саопштава да је све одређено другим,   да је свака егзистенција ограничена другом егзистенцијом – јер једна може постојати, док се не оствари друга, њој супротна. Пјесник, тако, доживљава могућност постојања као борбу свега против свега, што је за њега, за његово људско срце,  – неприхватљиво, (јер  то би значило да су зло и мржња добри кад без њих нема постојања). Зато је тај бездан онтолошки извор Милошевићеве поезије, која у свом току носи   нека болна  питања, која  су уграђена у темеље  његовог стваралаштва. Свијет његове поезије је, у ствари, трагање за одговорима на  питања: гдје је  нада, гдје су извори без ушћа, зашто су смрти нужне за постојање васионе, (Љаничина, Питалице, Исјечак неба), због чега морају да умру сви људи, зашто по пољима њихових снова ниче  и дозријева зло, умјесто добра, због кога су та поља и обрађивали? Или, ако бисмо жељели да та питања сажмемо  само у једно,  онда    би оно могло да гласи: куда сад? Или: шта да се ради?  (Као катанац,  Пролазности 2). Његову судбинску дилему – како живјети без одговора на та питања, без сазнатог смисла,  разријешила је поезија: треба пјевати, па постојати! Суочен са вјечном човјековом судбином, (коју ни сам не може избјећи), Милошевић  ствара свој поетски свијет, који ће обасјавати „украдено сунце на врху велике наде“. Он, као стваралац новог свијета, узима, „краде“, од  онтолошких нужности, могућности за своју наду и уграђује их у тај свијет ријечи – да љубав обасјава путеве његовог срца до смисла живота и постојања.

Капије љубави Радослав Милошевић отворио је,  у истоименој пјесми, у прадавном времену, као вјечни човјек, који брани наду да има смисла тражити љепоту у ружном свијету: у  оном његовом  сну који се остваривао у пећинским сликама прије лика бога и оној срећи  која се чула у гласу жене као чулном облику љубави. Ову борбу за одбрану  права на смисао свог живота вјечни човјек, (да се послужимо Дучићевим појмом), повео је прије него му је бог прискочио у помоћ и од ње није одустајао ни у   временима зла и мржње, каква су  ратна времена: његов сан је  био неуништив  и увијек присутан у души ратника „послије сваког боја и љуте заваде“.Та снага љубави била је, кроз историју, за сваког човјека, грађа за снове о љепшем животу и једина снага која је одржавала наду да се то може осварити.

Свој егзистенцијални случај Милошевић доживљава као репризу праисконског сусрета љубави са вјечним човјеком. У његовом поетском свијету љубав се појављује као љепота која се прихвата и поштује као једина вриједност која је изван сваке сумње, како  у пјесниковом  завичају, тако и у далеким космичким просторима (Реприза). Непосредни доживљај љубави Милошевић је изразио у пјесми Под Леотаром. Својим стваралачким умијећем, изузетним метафорама, он је омогућио да његова љубав у тој пјесми сакупи, као своју суштину, сву љепоту требињских (медитеранских) предјела, као љепоту овоземаљског живота. Међутим, љубав, у поезији Радослава Милошевића,  увијек је у метафизичкој сјенци смрти Тако, на примјер, у тренуцима среће он ће, у пјесми Као пастрмка, у којој је љубав конкретизована као чулни доживљај љубави са вољеном женом,  својој драгој шапутати „да живот није лијек од смрти . И поред тога, он није могао да прихватити да  његов поетски свијет буде поражен – без  љубави и наде, са  човјеком, који ће престати да се бори, да трага за љепотом и смислом свога живота. Он ће, зато, настојати да тај свој свијет ријечи ојача новим остварењима, мијењањем и дограђивањем већ постојећих пјесама, као и довођењем својих различитих пјесама  у међусобни однос, тако да оне у том односу постају дио једног новог јединственог значења. Карактеристичан је примјер за такав  Милошевићев поступак један низ од шест пјесама у збирци  Близина црне рупе, који има јединствен наслов Писма. У том  низу Милошевић је  те пјесме претворио у  писма свим људима, са намјером да их подстакне  да се међусобно повезују, да се сјете једни других, као што се он сјетио свог пријатеља,  како би између њих поново потекле ријеке свјетлости и пријатељства. Истовремено, он  обавјештава људе да ће подићи на побуну цијелу природу, дрвеће, траве и птице,  и да их позива да у тој побуни и они учествују. Том побуном пјесник жели  да оживи  „космичке   легенде“,  како би релативизовао  научне законе и тако ојачао наду да  та заједничка побуна природе и људи има смисла – да може довести до побједе љубави, као љепоте постојања и живота. На то упућује и његов прекор истини што је „гола до кости“, јер „храбром борцу“,  у њеном свијету  – „смрти нема“.

Вјерујући у све то, Милошевић ће те исте 1993. године, када је објављена збирка Близина црне рупе, објавити своју поему Зелени Десило, у којој се са висина својих  снова спушта у сурову ратну реалност међусобних људских убијања и сатирања, са намјером да стваралачки испита какве су могућности да се све то превазиђе.  Oн почиње дијалог са Зеленим Десилом, који је такво име добио, вјероватно, због тога што је такво стање зла и мржње настало,  када је Србе (и остале Европљане) напао и почео да покорава „један азијатски ратнички народ чије су друштвене институције и обичаји значили негацију сваке хришћанске културе“ и када је, на тај начин,     започела једна „језовита историја“ Срба, (али и осталих европских народа), која траје све до данас, историја разарања и уништавања свих вриједности европске хришћанске цивилизације. Осион, због своје снаге, због својих упоришта у савременом европском друштву, (као и савременом свијету уопште), Зелени Десило  се није освртао на пјесникове хришћанске понуде  да опросте један другом, да се скуме, да престану да се међусобно убијају и да почну да живе у љубави, жртвујући се не само за себе, него и за другог човјека, свог ближњег. И пореде тога, што није успио да Зеленог Десила одврати од зла и мржње,  пјесник, који чезне „за неодгонетнутим“, „загледан у зв’језде“, и  „зраке опште Васељене“, није престао да вјерује у коначну побједу добра и љубави

 

Са тежином неодгонетнуте  тајне постојања и тешкоћа да се превазиђе стање зла и мржње међу људима, Милошевић се враћа, у збирци Небо зове, 1996. године, завичају и дјетињству, који још могу да оснаже наду, јер је завичај „човјек/ са вјечном надом“(дио уводних стихова  за циклус Небеске ливаде), a „по  пољима дјетињства…класа нада прешнија од хљеба“  (Повратак дјетињству). У збирци Небо зове Милошевић је тражио од биља и растиња одговоре на тешка питања у вези са тајнама настанка и постојања свијета и човјека, како би његово срце могло да прихвати њихову суштину – и  ни на једно од тих питања није добио одговор. Ти неодговори, то ћутање биља и растиња,  пјесник је схватио као крајњу поруку из свијета „с ону страну трава“ – да тамо нема ништа што би могло разведрити смрачено безнађе пјесникове душе. Након својих тешки стваралачких путања, на којима је  тражио срећу живота и смисао постојања, Милошевић открива да је то, што је тражио, управо у ћутању завичајних трава и цвијећа, јер то ћутање доживљава као симфонију која допире из „чаробног храма васионе“ – као вијест   да постоји тајни  смисао постојања, (па и човјековог живота), чија је вриједност већа  од  патњи и страдања на путу до њега  (Јеванђеље завичајно). Открива да у завичају ни смрт није страшна, јер „завичај је једно острво/ на коме се најдраже умире/ или нас мами звијезда/ коју смо рано напустили“. У пјесниковој души рађа се ведрина и оптимизам, које сасвим отворено и често износи у  пјесмама из збирке Небо зове, као своје увјерење – да су сасвим близу времена наших остварених нада. На овакав однос пјесниковог ума према ограничености свега постојећег,  према нужности умирања, пјесниково срце, међутим, не може, опет, на њу да пристане.  То откривају  и пјесме првог циклуса ове збирке, циклуса Пјесме срца, писане као пјесникове молитве Господу да га избави од зла и спаси од Кнеза Таме. Испуњене болом и немоћи,  Милошевићеве Пјесме срца  су дирљиво обраћање човјека Свемоћном, као јединој нади, да га спаси од зла. Пјесниково срце вјерује да у тами безнађа „има спаса/ док год молитва свијетли“ (дио уводних стихова за циклус Сјенка и сан), јер само она открива, у мраку зла и страха, да је нада још ту – уз њега. Тако се поново десило да Радослав Милошевић није знао, иако је то желио,  како да помири свој ум и душу, што признаје већ у  првој пјесми те збирке, која има нсалов Избјећи зло. То је и разлог због кога се у посљедњој пјесми збирке Небо зове  чује  само глас пјесника – како његова мисао „тражи глас вјечности, срце  „птицу радосницу“, снови  „витеза луталицу“, нада – дугачку руку спаса“ (Незрело воће).

Иако Милошевић настоји да смирено саопшти и најболнија питања,  у  току његове поезије честе су  бујице туге и, понекад,  неодлучности, као на крају пјесме Пролазност 2,  гдје је присутна недоумица како треба да се односи према свом поетском,  стваралаштву. Пјесник је, наиме,   суочен са питањем, ли

има смисла да пише (ствара) пјесме кад никад неће допријети до своје спасоносне пјесме и кад ће  отићи шапућући  њен садржај који никад није успио да  изрази  да. Како да разријеши  дилему – да ли да престане да то ради или да заблиста и нестане – као цвијеће и лет пчеле. Без обзира на та повремена клонућа, на његова лутања и понављања, његова поезија је,  својим најљепшим узлетима,  дозивање могућности, као путоказа, куда треба да крене човјекова нада како би дошла до одбране љубави – као смисла живота. То је говор једног изузетног ствараоца који много зна о суштини не само видљивог, него и оног невидљивог свијета, у коме  се налазе одговори на  болна питања вјечног човјека. То је говор једног изузетног пјесника који нас охрабрује  да сачувамо наду да живот има смисла, да ће љубав, као његова љепота – ипак побиједити, како је то сјајно изразио у својој, можда, најљепшој пјесми, која има наслов Пјесници. Тако је жеља Радослава Милошевића да постане и остане архитект љубави у његовој поезији – остварена.

БИБЛИОГРАФИЈА. Над  понором (пјесме, 1973),  La speranza del vento – Нада вјетра (пјесме, издање на италијанском и српском језику, 1983), Клетва наде (пјесме, 1985), Украдено сунце (пјесме,1986), Дио нашег лица, Хаику (пјесме, 1989), Близина црне рупе (пјесме, 1993), Зелени десило (пјесме, 1993), Небо зове (пјесме, 1996), Над безданом (пјесме, избор, 2001).Земаљско и небеско Јована Дучића (монографија, 2001), Епска рапсодија о Јовану Дучићу (2002), Дучиће пут (кратак приказ Дучићевог живота и рада и повратка у завичај, 2003), Требињска химера, скице и цртежи Јована Дучића  (2005), Карикатуре Јована Дучића ( из заоставштине, 2005), Капије љубави ( збирка пјесама).

VII. Уредник је у потпуности поштовао текст пјесника, па су пјесме у овој  Антологији  преузете у оном облику у коме су их аутори и објавили у својим збиркама. Једино су очите штампарске грешке исправљене, и то, у неколико случајева, у договору са ауторима.

Овдје је потребно објашњење у вези са неким пјесмама Радослава Милошевића. Наиме, овај пјесник је неке раније објављене пјесме у збиркама из предратног периода, у каснијим издањима, у збиркама ратног и поратног времена, објавио у нешто измијењеном облику. Те измјене су често мале, али су након њих, оне постале, ипак, нове пјесме, са новим изражајним могућностима, нарочито када се то доведе у контекст времена у коме су објављене у првобитном и измијењеном облику. Поштујући пјесников текст, уредник  се одлучивао за ону верзију, која је потпуније у додиру са суштином  збивања када је објављена. Тако, на примјер, пјесма Можда си ти попут сунца, првобитно објављена у збирци Украдено сунце, 1986. године,  сведена је само на другу строфу те првобитне верзије, без наслова, у збирци Близина црне рупе, штампаној  1993. године, да би се  појавила и њена трећа верзија у збирци  Над безданом, из 2001. године, под насловом Небо има црну траку. Све те три верзија разликују се међусобно по стилским измјенама, с тим што је друга верзија нешто модификовани облик друге строфе прве верзије. Било која од те три верзије, што се тиче њене љепоте,  могла је бити  уврштена у Антологију.  Уредник је, међутим, у Антологију уврстио другу верзију, у низу који има заједнички наслов Писма, због тога што је била више у сагласности са временом у коме је објављена, јер у односу са другим пјесмама тог низа (јер као самостална пјесма) одбацује, индиректно, рат који је онемогућио да пјесник и објекат коме се он обраћа, (а то може бити сваки човјек), изграде свијет љубави и доброте. Иако рат у пјесми није ни поменут, пјесник је успио, као што то увијек бива код свих лијепих пјесама, да читалац најснажније доживи управо то што директно није ни речено: да је рат зло и да су људи криви што су  омогућили да то зло у њихов свијет насели мржњу и разарање. (У првој и другој верзији, међутим, пјесник у једном метафизичком свијету трага за својим објектом са којим је могао остварити вриједности љубави и доброте, које би, на крају, завршиле, ипак, на завичајном гробљу. Овдје је људска судбина дата изван конкретног времена, што се није уклапало у уредникову замисао да овом Антологијом покаже како су српски пјесници у ратном добу, у конкретном свијету, у Херцеговини, бранили љубав и доброту. Зато је тако и поступио).

Наводећи овај примјер, уредник је желио да покаже са колико је пажње одабирао поједине пјесме за ову Антоloгију