Почетна / Вијести / Поезија Невене Милосављевић

Поезија Невене Милосављевић

Темељ је вера

Сачувати укорењено,
Усидрено, укопано,
За ветар, за сунце,
За наше умируће птице,
Сачувати пчелиње гнездо
Као сновиђене кошнице;
И низати српом басамаке у снопове,
Што ће нам стопе одвести на небо.

Један грумен храбрости у срцу,
Покреће планине освајача,
Позив на молитву са Дечана,
Као загрљај је мајчине утробе,
Док птице неселице надлећу ноћас
Шеваре са једне кристалне баре,
А злаћани вилински коњици
Утрли су пут спасења крстовима,
Што падајући васкрсавају у пламену.

Колевке слатких лимунова
У цвасти су, негде на мору.
Овде је само умирући дуд
Спустио невољно гране,
А са стабла му восак капље,
Као из пламена горуће свеће,
Испред иконе Светог Димитрија.

II

Сачувати посејано,
Изникло и зрело,
За месец, за звезде,
За ретке лептире,
Што као бели ноћни цвет
Шире небеска крила
Право ка пешчаној олуји,
У нади да ће им остати чиста.

Кад збројимо одбегла стада,
Што преживела су горске падине;
Таман нас је толико
Да уђемо на Малена врата,
Где живе су зидине Скадра,
Где на костима младе Гојковице,
Цветају беле хризантеме.

Кад од отровних бршљана,
У казану од звездане опеке
Испечемо најљућу ракију,
Што благост ће бити у данима
Кад Свети Илија распусти громове,
Погледа зашивеног за земљу,
Целиваћемо је препуни надања,
Да зауставиће олују са неба.

III

Сачувати зачето,
Рођено и семено,
За кише, за снегове,
За планинске масиве,
Што скривају утврђене казамате,
Топовска ђулад на готовс,
Што у миру сањају брегове,
Како им растресени падају у загрљај.

Рат нам је Библија генетског кода,
Шкропљење гусала лозовом ракијом,
Јер бршљанка је за нечасна умирања,
Ни налик Вукашину из Клепаца,
Што понео је ореол страдалника,
Достојанственог пред Великим вратима,
Која му чувају крв у пехарима.

Поднебице је грех јаснији,
У свој његовој страхоти постојања,
Над њиме и иконе плачу,
Падају лавови са припрата

Право на главу Татарину,
Што скупља око порте војнике,
Чијом крвљу на пергаменту
Писаће се нове хрисовуље,
Које ће спалити будући незнабожци.

IV

Сачувати песак,
Пепео и прах,
Из којих се дижу нова узвишења,
Са којих ниче један нови храм,
Чврсто укопаван у старе темеље;
А темељ је вера, кокарда и штит,
Које сваки ратник Сунца
Чува застакљене у пламеном оку.

И тамо код тог камена,
Што неки у вери гура узбрдо,
Трасе су нових видика с Валоне,
Кршеви су Јасеновачких гора,
Непроходне стазе Шумарица,
Олтари од лобања
Скупљених с крвавих жртвеника,
Чије очи су само налик на јагањце.

Срешћемо се тамо,
Срећни наизглед, храбри у траговима,
Што су у вековном нестајању,
И ковачи узвишених песама,
Коваће позлатом стихове,
У којима ће из кристалне баре
Опет на небеској литургији
Стајати хорови у бесмртној одежди.

Господњи белег

У многа зла времена
Милостиви Господ Саваот
Васпостави међу људе светитеља,
Да исцели оболеле од Нечастивог семена,
Који Отпавши од Њега,
По свој земљи растури
И лакоумне идолопоклонике,
Страствене безумнике,
Грехољубне и фарисеје,
Весељем привидним затрује,
А онда им донесе године куге и глади,
Бесцења, где човек човеку као роб ради,
Проклетство ратова и братоубица,
Сокаке пуне просјака и скитница,
Лажних пророка и месија,
Исцелитеља и врачарских сесија,
Где само вера је вересија
Која се вечно душом исплаћује…

У многа тешка и времена страдална,
Што су венац од трња православнима,
Свако губаво време свог светитеља има,
Тако и у време турских зулума,
Човекољубиви Бог поклони нама
Испосника Тврдошког,
Светог Василија Острошког
Да својим праведним житијем утеши нас
И подвижништвом својим казује нам:
„Радујте се, Господ је са вама!“

Родивши се у Хумској земљи,
Задужби Светог Саве,
По рођењу добивши име Стојан,
Тај Блажени боговидац и божаственик,
Миротворац и Чудотворац,
Монашким постригом у манастиру Тврдош,
Доби име Василије, по Василију Великом,
И блаженим својим ликом
Постаде чувар вере и утешитељ,
Онај коме се у очају обрати сваки сагрешитељ,
Жељник Царства Небеског,
Станодавца стеновитог вела,
Оном, што за живота учини многа добра дела,
И мудрошћу божјом рече многа проказања,
Мироточивши исцелења и после смрти
Миром из свог беструлежног тела…

Он три пута саходи у сан игуману Рафаилу,
У владичанској одежди и са кандилом у руци,
А Рафаил тек трећи пут рече братији
Који га у сну походи гост,
А они верујући у божију промисао
Отидоше на свето ходочашће под Острог
Испостивши телесни и духовни пост,
С острошким монасима отворише ковчег и
Угледаше светитељско тело „као восак жуто“,
Мирисно као босиљак, трулошћу нетакнуто,
И пренеше га у манастир Ваведења,
Где Његова душа благосиља успења,
И онима који целиваху мошти учини чудеса,
Као што раздвоји ракету на два дела
И пре него паде с небеса
На његову келију и испосницу
На манастирску братију и мироносницу…

И у многа зла времена,
Која нас прате од Постања,
Кад се и Сунце пред несрећом склања
И Месец иза облака у страху скрива,
Како по Господњој милости бива,
Српском роду Он пошаље светитеља,
Као што посла Светог Саву,
Најсветију српску славу,
И многе светитеље немањићке крви,
Као што посла Лазара Хребељановића,
Који за Царство небеско погибе први,
Василија Острошког и Николаја Велимировића,
Као што нам посла Патријарха Павла,
Који први одржа опело мученицима из јама,
И вазнесе к себи све из ратова новомученике,
И сву децу логора, шумаричке ученике,
И прекланог Слободана, убијену Милицу,
Све страдалнике српске у околини Мостара
И голобраде војнике с Кошара,
Све оне због којих још ране гноје
И сваки помени костима заболе,
Са срцем верујућим Срби живе у знању,
Да ће увек имати коме да се моле.

Траг у времену

Спознање унутар веровања,
није ли то сигурност вере?
Кад једном у години изиђе из камена цвет
или камен из цвета,
негде, у подножју месеца проспе сен као млеко,

тихо да не пробуди пчеле…
Занесе ли и њих краљица ноћи у тренутку
сусрета иза стакала или остану
равнодушне, привидно, као и месец?


Коме се приклањаш кажњавајући себе
монашким бдењем на котари кукуруза?
И има те и нема те у овом језеру од снова,
што сидри локвање као папирне лађе,
то твоје обећање прави таласе и тоне
у недоследност као поглед у пролазу;


Ти ћутиш са оне стране камена
где светлост само из прикрајка допире.
Ти не видиш бедеме краљевства у свој
реткој лепоти, ти не видиш, јер не гледаш!
Бежећи од слепила и спознања, ти бежиш
ка њему и падаш преко камена,
и у паду откидаш цвет.
Кад претерано пазиш на правац,
он обично постане пад,
кад окрећеш срце од лепоте,
она те напрасно засени.


И паднеш преко камена, откинеш цвет,
а њему у часу смрти на круну слећу пчеле
и занесене глађу му пониру у свест,
што их раздире као румен из небеске котлине белутак.

Румија

Њена хаљина што дотиче опало лишће

и гребен венућа на ком вековима седи,
Румија…
Кад си се усудила да расплетеш косу
и без пратње на гату дочекујеш бродове,
ко те је пустио да завириш међу корице
и дотакнеш маштом Тајанствено острво?


Румија, куда су однели светионике

са засткаљеним видиковцима?
Зар нико више не пали уљане лампе,
нико се више не љуби кришом

на њиховом степеништу?
Да ли северни ветрови разносе листове Балканске царице,

што падају на бреме гробаља,

сете ли се нови цареви, чију си обалу љубила давно?


Румија, толико је питања у бесправљу,
а ти ме гледаш из зимске баште,
скривена међу плутиним стаблима,
и коса ти уноси ветрове у очи, час плаве, час сиве.


Румија, украла си небу боје, а мору алге
и показала Сибилу Пут, који води на Месец,
Знам те, Румија…

И нема, и потопљена,
и њему би сјај с обличја украла!


Знам те, Румија!

Гледам ка гату иза црвене завесе
и не видим те, има већ век.

Зимска башта је празна, не цветају бели олеандри…
Румија, ти негде љубиш песак и крадеш алге,
научена да од рођења засениш дубине.

О Dejan Spasojević

Проверите и

ASinfo štampano iz danje svakog petog na kioscima

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *