Избор из поезије Јованке Стојиновић Николић

Јованка Стојчиновић Николић

ОГЛАС

Тражим нужни смјештај
Да склоним ријечи на сигурно
Да вратим под кров откуцане пјесме
Да имам непознатог сусједа
И своју клупицу у парку
Пјесме да јој рађам

Купујем омању ријеку згодну за усељење
Гдје у свакој воденици Свој жрвањ могу срести

Потражујем изгубљену љубав
Злато Прстење Разгледнице
И све што је остало иза успомена

Тражи се угао између вучијачких
И озренских немира

Ту су стали моји кораци
Откуцаји сата Надошле воде Разбуктале ватре
Обећања говора и Смрти мјесечине
Стихови просути на књижевним вечерима
Ту плачу моје године и расту сјенке

Размјењујем главу испод подигнуте сјекире
За сјај њене оштрице

Мијењам смјер казаљки на сату
Оне појачавају трку изнад историје

Тако данима
Тражим Купујем Мијењам Потражујем
Размјењујем Разгрљавам Раздањујем

Онда сједнем с лицем у шакама
Мало се одморим Размјерим ријечи
И наново распишем Оглас

МЈЕРА РИЈЕЧИ

Отказала сам одлазак у библиотеку

Пијачни је дан
Данас ћу лијепо да тргујем и купујем

Не спорим сласт погодбе

Овдје се небројено пута може изговорити
Ријеч
Мјера ријечи је тек на крају
Свако има своју тезгу од снова

Тргује се Купује се…

Дугме са старих панталона
Јастук испод главе за велике и паре мале
Змијски свлак Јеленов рог
Џепни сат и рупа на џепу
Телефонски број Прашина испод метле
Скупе и јефтине цигарете
Стари кишобрани Ножеви из грудног коша
Трун у оку Сјенка испред ногу

Купује се свјетлост испод свјетионика
Брдо у царевини Коњи и коњаници
Пут испод корака
Стражари на стражи

Магле из хиљаду деветсто деведесет друге
И треће
Купује се све и свашта
Само живот нема цијену

ПРЕОБРАЖАЈ

Свако јутро прије одласка на посао
У спаваћој соби за столићем са двије ладице
И огледалом
Утрљавам крему на лице
И размишљам шта се још може спасити из младости

Зид иза мојих леђа раздваја ме од Свитања

И ништа ми важније не преостаје
Него да широм отворим прозор
И удахнем Свјетлост
Као врелу јутарњу кафу

Осјећам како се ту више ништа не може да догоди

Осим Ријечи које је вријеме у часовник записало
И шесту деценију своју тајну мисао откуцава

Трнци који се из пета пењу у главу
Опомињу ме да кренем

Успут до посла Свјетлост ме
У себе Преобрати

ОЗБИЉНЕ СТВАРИ

Испијајући црну кафу из бијелих порцеланских шоља

Разговарамо о озбиљним стварима

Откривајући једна другој Оно што до сада нисмо

Показује ми избодене прсте иглом

На старој сингерици

Коју мора што прије да поправи

Како би укрпила сва годишња доба на кецељи

И све тајне Споља и Изнутра да ушије

Хиљаде опроштајних писама И важних разговора

Улица без живе душе на њима

И ћошкова гдје рука не досеже

Загледајући у своје модре игличасте рупице

На јагодицама прстију тихо прозбори

Тешко ми је кад видим да се свијет распада

А до сада смо од овога живјели

ПОДИЗАЊЕ ЗИДА

Претражујем мали простор

Четри са четри

Зидан прије пола вијека

Ојачан разрастањем паучине

У чијој се дубини

Сакрила плућа ове просторије

Све више личи на омањи стан

Смјештен дуж поткожних мојих улица

Сваке ноћи сања како се надзиђује

Зид који надзида самог себе

Узида и мене

У прву циглу до темеља

Тако и ја подижем зид у себи

И иза тога

ДИЗАЊЕ КАМЕНА

Посвуноћ Камен узбрдо

Не знам како увијек исти камен

Исто брдо

Над оним Под брдом

Посвуноћ Камен прелази у срце

Да га не издубим

Да га не потрошим у неважне ствари

Да не помислим да је бивши

А без њега срце ми пусто

Јер нема ко да притишће дисање

Посвуноћ Камен Узбрдо У срце

У моје поријекло

 

КРОЗ КОПРИВУ

За једну мјесечину препужем

Сву љутику испод наше кошаре

Сред себе сретнем моћну коприву

Зајапурено корача оној извана

Што ме жестоко нажари

А сви ми путеви баш тамо засијецају

Кроз коприву Низ помрчину

Која ме са свјетлошћу спаја

Што више табане удаљавам

Све више ме боле нажарене ријечи

Преко крви моје запаљене

Рођени бусен Мостари

За његов улар вјетар ћу свезати

Нека увијек неко око моје главе

Звижди

Ево нас насамо…

Из исте земље никли…

Лицем у Лице

Нико у нади издан

Само нас коприва може пронаћи

Зрном свог метка

Њиме се наш одраз мјери

Метак се срцу враћа

Пуцањ је Одјек раван откуцају Срца

Подмећу нам Ловор

А Коприва нас грца

У НАРАНЏИ СУНЦА

Мајка ми причала како ме под

Трешњом рађала

И како сам с муком напуштала њено тијело

Из наранџе сунца Усред љета

Двадесет првог јуна

Иако је отац желио малог сина да има

Умјесто главом земљу сам дотакла ногама

И закопала сунце између нас двије

Као камен темељац долазећим годинама

У помоћ су прискочиле и тетка и бака

Ни првој ни посљедњој мени

Да сперу бол са тијела

Не знам како и зашто

Али по мјери тог бола додавала сам године

Нисам рачунала

Да мјеру остављам потомцима

 

ОКОПИНА

 

Окопава моја мајка засад у башти

Мркву Пасуљ Кромпир Грашак Целер

Пчелињи зуј Воде понорнице

Окопава своју љубав Цијелу њиву

И под њом свјетлост

Која се опире надолазећој тамнини из дубина

Бразда стијеснила мотику

Сијевају свјетлице испод руку

У сваком замаху воде се битке

Са облацима

Све док је свјетлост жива

Ноћас је вјетар мајци у Окопину

Спустио планину

Да нико није успио измјерити

Дубину гроба

Под њеним леђима

ИСПРАЋАЈ ОЦА

Тог јула двадесет деветог

Деведесет и осме

Сви вратови сунцокрета

Окретали су главе

У наша лица од воска

Родбина Пријатељи и Познаници

Пристизали су из испуцалих стаза

Свако у своје невоље

На највише брдо у Стојчиновићима

Прије него ли се одрони из крила моје мајке

Цијели један мали град

Скупља прах очеве свјетлости

Пред чијим ће ходом очево тијело у вјечност

Већ видим нову гомилу бусења

Како притишће младу траву

На рачун дубоко ископане јаме

Наспрам сунца које се објесило о небо

И виси… виси…

И жестоко пружа одговор

Умноженој дубини тамноће из ње

Ооо…

Овог ће часа испод свјетлости

Одвести очево тијело

Обучено у одијело за одлазак

С комадићима препеченог сунца

Оца да грије

Кад ноћ се

У тијелу поравна

ДЈЕВОЈАЧКА ХАЉИНА

Улазим у спаваћу собу

Зидови се сакрили у дно

Својих додира

Моја дјевојачка хаљина

Потајно провирује из ормара

Претворена у чежњу

Она више никуд не путује

Понекад јој једно раме сиђе

С дрвене вјешалице

И мени се чини да више не личи на моје

Осим топлине која ме спаја

С неискошеним дијелом вјешалице

ТРИ МАЛЕ ЊЕЖНОСТИ

(Драгани, Драгану, Данијели)

Учила сам своју дјецу

Да куцају на врата собе

У којој повремено Спавам

Дишем и Пишем

У очекивању мог гласа

Скупи се ћутање пред вратима

Од три мале њежности

Свако од њих на једној нози држи тијело

И двоструко оживљене уши посред браве

Наравно све зависи од тога

Колико дуго куцају и колико дуго их не чујем

Дешавало се да пред вратима

Запале мир чекајући прилику

У којој имају нешто важно да ми кажу

Тако једном изненада отворих врата

Обасја ме рађање свјетлости у малим очима

Јер имају нешто важно да ми кажу

За мој тридесет пети рођендан

ПОРОДИЧНА

(ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ)

 

 

Отац је ставио на сто флашу ракије

Нажутјелу од дудовог бурета

Које му је одлазећи оставио његов отац

А мој дјед Теодор

Мајка је припремила шољице за кафу

На тацни добијеној од тетке из Новог Сада

Која блиста као позоришна сцена пред премијеру

Изгледало је да спајају два радосна дана

Попут Андрића

Онда су за тренутак отац и мајка нестали

Затворивши за собом врата сусједне собе

Отац се појавио преобучен у ново одијело

Намирисан колоњском водом

Вежући уску кравату око врата

И прслуком са  свилом на леђима

Који је тек мало прелазио преко панталона

С коцкицама Тамне И свијетле браон боје

Потом би мајка с осмијехом на лицу

Изишла из собе глачајући ситне наборе

На сукњи купљеној за посебну прилику

Са зида који дијели кухињу од спаваће собе

Сат је откуцавао подне пружајући звуком отпор

Крупним капима кише

Које су под присмотром вјетра мијењале ритам

Па се чинило као да су каткад уситњено и згуснуто

Забадале попут борових иглица трагове на прозорима

О Домаћинеееее… На тренутак отац ослушну

Онда напуни чашицу ракијом Изађе на веранду

А за њим и мајка

Ми смо иза њихових леђа провиривали

Пребирући Свјетлећим очима драгоцјености

Гледајући у мрежасти цегер кумова

Са добро упакопваним крушкама  зимницама

Стишала сам радио у соби

И подигла сунце испод језика

Којим и данас гријем сјећања из младости

ВЕЧЕРЊА ПЈЕСМА

 

Помало се смркавало

И сва се Свјетлост у ноћ повлачила

Да мрак своје звијезде пронађе

Отац ће мајци

Хајдемо једну партију…

Просуше се Црне Домине по столу

Мијеша мајка своје разговоре

Увлачећи оне скраја у средину

Оне из средине на други крај

Па опет Поново и Поново…

Изнутра Обазриво рука крене па застане

Као да их ућуткује или преусмјерава

(Гледајући Оца право у очи)

Он поглед спушта надоље  као на Велику тајну

Пратећи своју забиљежену (домину) у очима

Важну као Држава са шестицама у оба поља

Напокон у рукама је оружје од пет домина

 

Црне им се леђа међу искривљеним облицима

Родитељских прстију

Ко излази

Мајка ће

Онај ко има дуплу шестицу

Шта ако нико нема Опет ће мајка

Отац подиже обрву и руку

Заустави дисање да му покрет не оспори

Стави Дванаест црних тачкица на сто као Стожер

По шест на обје стране

Мајка ћути… Гледа у своје руке као у

Помирљиву празнину

Опет си се о моју душу огријешио

(Или ме то живот искушава)

Аутор Јованка Стојчиновић Николић

О Dejan Spasojević

Проверите и

Зворник: Најава промоције књига “Кап живота “ и “Спасовдан“

Зворник, 11.априла у Дому омладине са почетком од 18,00часова одржаће се представљање књига “Кап живота“ …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *