Изашла је из штампе збирка пјесама “ШАРЕНА ПТИЦА аутора Винке Боровине

РЕЦЕНЗИЈА
Рецензија рукoписа „Шарена птица” аутора Винке Боровине

Вишегодишње оклијевање, сустезање, бојажљивост и одгађање напокон су превазиђени и пред читаоцима се појављује прва књига поезије Винке Боровине, рођене Трифковић. Познаваоци њеног стваралаштва давно су очекивали њен првијенац с обзиром на то да она стихове пише још од гимназијских дана.
Са мањим прекидима и промјењивим интензитетом, пјесникиња је исписивала странице преносећи на папир своја осјећања, слутње, очекивања, али и предсказања, снове, као и виђења одређених доживљаја, догађаја, стања и појава.
Повремено је на неким манифестацијама говорила своје стихове, али их је годинама скривала и није објављивала. Након вишегодишње неодлучности, двоумљења и одустајања, што је одраз ненаметљивости и скромности, коначно се одважила, те одлучна и мотивисана подршком оних који су имали прилику да прочитају неку њену пјесму, приступила је избору пјесама за своју прву књигу.
Из ризнице стихова исписаних у неколико роковника током дужег низа година, одабрала је мањи дио тематских пјесама посвећених завичају, младости и љепоти природе родне Нишићке висоравни, која ју је напајала енергијом и надахњивала пјесничку машту, имагинацију, осјећања и доживљаје. Напокон, та предивна, неописиво лијепа, али и сурова, неосвојива, епска висораван, која је раније опјевана у изворним народним и мање познатим епским пјесмама, сада је опјевана и у својој лирској љепоти, али и љубави, витештву, јунаштву и несрећи која ју је задесила. Том драгуљу природе дивили су се сви који су имали прилику да посјете раштркана планинска села на тој висоравни, али и пролазници су заустављали возила и излазили да виде и уживају у раскошности изгледа, бујности пејзажа, ширини крајолика у свим годишњим добима.
Рођена у тој љепоти, као пјесникиња Винка Боровина је најбоље могла и успјела је да је опише и дочара. Она не крије своју опчињеност и сентименталну везаност за родни крај изражавајући занос и одушевљење које буди и изазива љепота пространства и пејзажа ове очаравајуће висоравни.
Одрастајући и срастајући се са том очараношћу опјевала је прољеће, када цвијеће и бехар буде одушевљење, и љето, када зеленило ливада и шума на висоравни умирују, када пасу бијела стада и мирис свјежег сијена омамљује као опијум, и јесење шарене боје и плодове са прекрасним колоритом трава и дрвећа, али и цичу зиму, када бјелина и хладноћа стварају идиличне мотиве.
Живећи у таквом природном амбијенту заљубила се у његову љепоту. Описивала га је, дијелила његову судбину, веселила се цвркуту птица, радовала сватовској и пјесми косаца, цвјетању поља, жубору поточића, али и фијукању сјеверца са Бијамбарске пећине и муњама са Чемерске планине или Звијезде, и другим ситним радостима. Међутим, то прекидају ратне страхоте када је на висоравни тле подрхтавало, шуме јечале, села се тресла, а околне планине се проламале од одјека детонација мина и граната из разних оруђа и оружја.

ОД ДЈЕТИЊСТВА ОПЧИЊЕНА И ЗАЉУБЉЕНА У ЗАВИЧАЈНУ ЉЕПОТУ
Још у младости, као мали, живахни, бистри и чисти горски поточић потекла је поезија из Винкиног пера. Као поток низ планинске падине и литице, зажуборили су стихови из пера, тада гимназијалке, Винке Трифковић. Потекли су из надахнуте душе инспирисане и опчињене неодољивом љепотом завичаја и бујали су годинама, али нису преплавили поља, јер је тај жубор гасила скромност ауторке, која је своје надахнуће, стваралачку енергију и таленат претапала у стихове и чувала као рухо дјевојачко. Тај жубор добио је изузетно поетичан и мио звук, риму и мелодичност.
Сваки поточић својим током расте, буја, надолази, јача и постаје снажнији, бржи и живљи. Поток који чини Винкина поезија је гргољио, нарастао, хучао, али се, ипак, дуго задржао у кориту и, ево, коначно га је напустио и као поплава појављује се у првој њеној књизи пјесама, насловљеној „Шарена птица”, што може имати вишеструку симболику. Из тог поточића временом су се изњедрили поетски бисери који сијају језичком чистотом и стилском јединственошћу, поетском дирљивошћу и емотивном тематиком. Као што од поточића настаје поток па рјечица, и жубор прераста у снажни хук планинске ријеке, која се слива у равницу и преплављује поља, тако су и Винкини стихови и пјесме коначно израсли у књигу у којој је опјеван завичај, природа, живот и судбина ауторке и становништва њене висоравни.
Као што је Десанка Максимовић опјевала своју Рађевину, Добрица Ерић Шумадију, Рајко Петров Ного своје Загорје и шири завичај те Ђорђо Сладоје херцеговачке „љуте крше”, тако је и Боровина надахнуће за своје стваралаштво црпила из љепоте и судбине Нишићке висоравни, као свједок њеног развоја и страдања. Била је ту када су младост, пјесма и изградња модернизовали овај крај, али је у својим стиховима наговијестила, предосјетила или наслутила злу судбину и одлазак њених сународника са тог простора.
Неки стихови асоцирају на Шантићеве, неки на Куленовићеве и још неких знаменитих пјесника, али су ипак сви њени, оригинални и јединствени и показују колико пјесникиња жали за уништеним завичајем, не заборавља, враћа се родној висоравни у мислима, у сновима, а онда описује тугу коју доживљава долазећи након више година на разорену висораван, у опљачкано село, девастирану кућу и гледајући своје стазе на којима су туђе стопе. Она и за отуђене прозоре са своје куће каже да су јој драги јер су њени.
Чини се да је у овој књизи опјевала сваки цвијет, сваку травку, свако дрво, птицу, стазу, муњу, сокак, њиву, воћку, ливаду, али и на свој пјеснички начин описала догађаје, судбину и приврженост људи свом огњишту, обичајима, навикама и својим коријенима, а одвајање од њих тешко доживљава и не може да прихвати.
Она и у избјеглиштву машта и пише о завичају. Носталгија и чежња је не попуштају и доживљава да повремено „сврати” у похарани и опустошени родни крај, који на посебан и изузетно дирљив пјеснички начин доживљава и дочарава.

ПРЕДОСЈЕТИЛА СРПСКИ ЕГЗОДУС
Да ли је нека интуиција или дјевојачки осјећај потребе за промјеном статуса и мјеста живљења, она пјева о одласку са висоравни неколико година прије егзодуса српског становништва са тог подручја. Али, у рату пјева о повратку као и у првим поратним годинама када је било неизвјесно да ли ће то икада бити изводљиво. Она се враћа на огњиште да прислужи свијећу умрлим прецима налазећи мотиве за писање, дивећи се љепоти своје висоравни и у њеној опустошености, која говори о несрећном времену и за оне који су то учинили.
Боровина је очарана љепотом завичаја и као пјесник осјећа и доживљава све његове промјене, битисање и страдање. На свој начин доживљава егзодус сарајевских Срба и напуштање, у рату одбрањених, огњишта након ратних страхота и жестоких борби, у којима се „јуначка крвца лила и вита ребра ломила” те животи давали за сваку његову стопу, сваку њиву, воћку, бор, јелу, кућу и ливаду.
Она предосјећа несрећу и жали за завичајем најављујући његову тужну судбину. То чини и након завршетка рата када је висораван остајала ненасељена и када је опустошена и сабласно руинирана опет пркосила својом природном љепотом. Носталгија за завичајем присутна је и у пјесмама насталим и у ратним, али и поратним годинама када се појављује пркос и жеља да дође у завичај и да покаже да су и прозори којих нема њени.
Пјесник Ђорђо Сладоје је прије 45 година у својој првој књизи „Дневник несанице” објавио пјесму „Покуда завичају” коме упућује вапај стиховима „…дошло је вријеме да ти кренеш за мном” јер остаје пуст „и усљед своје истинске љепоте”, а Боровина се, такође, не одриче завичаја и пјева: „Моја висораван и ја смо једно, ја сам у њој, она је у мени…”, што на различите начине понавља и истиче у цијелом циклусу посвећеном Нишићима. Она указује да је зав

ичај само један и да увијек остаје у нашим душама и сјећањима одакле га нико не може отети.
Иако је књига подијељена у два поглавља, она ипак, чине једну тематску цјелину јер и поглавље „И друге пјесме” говори о судбини завичаја кроз љубавне и родољубиве стихове, па се и пјесма „Кроз Војводину” везује метафорично за планину изнад њене висоравни. Ово поглавље показује да је поезија ове пјесникиње тематски богата, разнолика, духовно узвишена, садржајна, зрела и сочна.
Рукопис „Шарена птица” Винке Боровине садржи веома мелодичне, језички искристалисане пјесме изузетне умјетничке вриједности, необично успјешно римоване, са јединственим епитетима, поређењима и метафорама те истанчаном дескрипцијом.
Ради се о вриједној књизи поезије која ће бити поетско освјежење у нашим библиотекама. Дјело се сигурно својим умјетничким и језичким достигнућем високо издиже изнад просјечности великог броја књига поезије објављених у посљедњих двадесетак година на српском говорном подручју.
Стога рукопис срдачно препоручујем за објављивање, а посебно љубитељима мелодичне, лијепе, лирске, римоване поезије за читање и уживање у љепоти описаних пејзажа, доживљаја и нестварних околности. Јер, књига поезије Винке Боровине биће освјежење и својим наизглед једноставним и схватљивим изразом и тематиком сигурно заслужује значајно мјесто у српском поетском простору!

Сребреница, марта 2022. године
Миро Пејић

О Dejan Spasojević

Проверите и

Ускоро триптих духовне поезије Милоша Димића

У припреми је триптих духовне поезије Милоша Димића.Изидавачи : АСоглас издаваштво из Зворника и Уметнички …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.