Изашла из штампе збирка пјесама “УМИРУ ЛАГАНО БЕЛИ МЕДВЕДИ“- аутор Младен Томић

Буђење сањара
Шта сам? Ко сам? Ја сам сањар,
чији поглед гасне у магли и мемли…
(Јесењин)
Свако време носи са собом много тешкоћа услед промена, а ретки су они који се могу прилагођавати променама, које најчешће бивају лоше по човека, те се јавља бунт, а уметност је од памтивека била најбољи начин да се тај бунт артикулише у могућност борбе за бољу будућност и препознавање са истомишљеницима. Књижевност је свакако врста уметности која представља широко пространство за израз, те су многа дела кроз историју била у могућности да буду јавно гласило и готово на револуционаран начин, препознавши проблеме тог времена, напослетку их и мењају. Стваралачки дијалог са светом, таквим какав јесте и у коме се нашао аутор Младен Томић, мора бити значењско поље, наглашено песимистички интонирано, где артикулација поетског говора бива у складу са побуном, побуном против ,,трулог” система, који може захватити и ,,здраве јабуке” друштва.
Књига лирско-прозног садржаја Умиру полако бели медведи је ауторов доживљај појавног света у циљу препознавања негативних појава у друштву, те онда и поступака лечења тог ,,болешћу” захваћеног ткива. Ако бисмо пошли од самог наслова књиге Умиру полако бели медведи бивамо наведени на мисао о себичности људског рода, због чије непажње страда биљни и животињски свет, али и сам човек. Да су бели медведи персонификација човека, потврду можемо наћи у истоименој песми, која индетификује и самог аутора, чија коса савладана годинама седи, он се обраћа плавој Лидији, која може симболизовати жену по имену Лидија, али и античку државу Лидију, која је падом Сарда престала да постоји. Лидија се помиње још у Хомеровој ,,Илијади”, Лидијци су изумели ковани новац. И потом су нестали, изумрли, асимиловали се, а како је поезија семантичко извориште, симболика увек може бити и вишезначна и пожељно је дело и мотив увек сагледати са више аспеката. Но, тајна је увек у рукама ствараоца, те отуда она изрека ‒ Шта је писац / песник хтео рећи…
Сама књига почиње једним прозним записом, налик на дневнички, који се може схватити као пролошки део, нека врста увода у поетски свет једног необичног посматрача:
Дан се меша са нијансом таме и доцкан му је да га покопа ноћ онаквог уморног и остарелог. У круг се врти лађа и иде у сусрет беди. Сине, само један пут води до правог трона, а куга прети да однесе љубав и идилу, значи, крај.
Наратор се обраћа сину (можда читаоцу) и казује му да једино смрт је неизбежна. Симболички санопис једног трага у времену, које очеви остављају синовима: част и храброст. Оно што је посебно занимљиво је да одређене песме и прозне записе оставља без наслова, те имамо утисак да ти уметнички записи синкретизују смисао и допуњују празнине и недоречености. Мотив љубави је нит која се провлачи кроз читаву књигу, аутор се обраћа жени, вили, опсени…
Не брини се, моја мила вило,
што ти нисам уз мелемна недра
припит као војник тешкој пушци.
Боемске ноћи, самоћа и сиви град, трагови су некадашњег сањара, коме је ноћ однела све то у рај. Сада себе назива ,,битангом”, ,,псетом” и ,,горским самцем”. А ноћ је доба дана када долази до самоспознаје, када лирски субјект пусти ,,искру својих сећања”.
Једног дана, када небо не буде могло да плаче, када стану причешћа месеца у води бунарској, пустићу искру својих сећања на млеч бора горског самца…
Овај лирски запис је управо идеја једног духовног успења, борца за више циљеве, уметнички синкретизам. И та касна повечерја, кад је сунце покидало конце, он о себи говори као о псету, кога је шинтер ухватио. У песми Псето можемо наћи контекстуалне везе са Јесењиновом песмом Керуша, а да је Јесењин на неки начин узор и врело инспирације овог аутора потврдиће се више пута у књизи, а у једној песми он води и лирски разговор са њиме. Храброст, као манир ауторовог поступка је наглашен је још од пролошког дела, а у једној од својих песама аутор каже:
Нећу да пливам по сузама срама,
храбро ћу поднети и пораз и меч.
Кад сазнаш како испијам живот
из плавих вена набреклих радом,
знаћеш тек тада да једно пати,
да неко истински болује крадом…
Некадашњи сањар, који је сада уморни радник, подсећа на Црњанскову песму ,,Нова серената” из збирке ,,Лирика Итаке”, где више жена није госпа у свили, већ уморна радница и лице јој је бледо и тужно. Песник демистификује љубав, спушта је на телесно, дохватно, на оно што је живот сам ‒ борба. Описи ,,истрошеног града” који је на рубу краја више пута су заступљени у књизи. Аутор не заборавља друштвено-политички утицај који је незаобилазна одредница времена, често и главни кривац за стање у држави:
Мој град је истрошен. На рубу краја…
……………………………
Мој град је певао када сви плачу,
много је пио, волео тад,
а сад је ђубре препуно хира,
обичан, блатњави, смрдљиви град.
Може се рећи да се аутор и индетификује са градом док се рађа поново, али овог пута му није лепо, док губи раскош лика вољене жене у тминама. Ови описи града, слични су оним описима Беча, које Црњански даје у ,,Писмима из Париза”, само што са друге стране Младен зна да то стање у његовом граду је последица политике, а не самих људи, као људи.
Песнички подухват, разумевање сопственог песничког посла и лирски разговор са Јесењином:
Нису сви јунаци испробали живот,
пријатељу стари, Серјожа Јесењин.
Тај поетски манир и бунтовништво, боемски живот и неприхватање друштвених дешавања једнаки су као код Јесењина. И његов град, свет је трулио. Песник живи у чекању, презире патос у поезији, он ,,коље стихове” и у сиротињском чабру, он чека ,,бољи престо”. Можда неку позорницу, можда опет живот пре ,,куге” и општег хаоса у који је запао свет. Ми смо робови свог живота и кад паднемо ми се ваљамо и тако укаљани правимо у подземљу нови свет.
Како вратити бистре наборје индетитета, а задржати анонимност.
‒ једно реторско питање ствараоца, који не види огледало. У овом симболички згуснутом опусу можемо пронаћи и мелодичну поезију попут Радичевићевих песама које су музички обрађене, таква је песма Под гранама јоргована, која одражава романтичарски дух, спрам овог модернистичког које прожима читаву књигу. Један поетски разноврсни дискурс, што можемо видети и на песмама Жртва и Будилник, прва говори о природној непогоди у животињском свету који се сналази у олуји, а друга о бесаној ноћи и кашњењу на посао, где му је то кашњење одбијено од плате. Природа ‒ друштво, традиционално ‒ модерно, живот ‒ утопија. Читава поезија овог аутора почива на контрастима, а писање је једини начин да опстане на ,,средини”. Како се носити са ,,свакодневним извештајима”, где је херој дана сироче, а дебели слон може бити само политика. Посебан опус налазимо већ на крају књиге, то је у циљу родољубивих песама, које почињу сећањима на јаме, од издате ,,наде” и питања за шта су изгубљени животи и где је оно ,,Боже правде”, што представља наду. Ратник са сумњом, у шуми, исповеда се ноћи и жали се на власт, на бој који не може добити сам:
Не могу сам ја добити бој!
Остају само два пута:
Сви ћемо скупа у црну раку
или да слушамо слободе пој.
Голгота српског народа су и збегови, вечите селидбе, протеривања ,,хиљаде и хиљаде” њих уморних и гладних:
Неки су уморни, а неки гладни,
ко руке Исуса крвави, јадни…
(Збегови)
Одлазе, где? Можда негде преко океана, а потом пожеле да се врате, као песник у песми Србија ‒ туђа земља… А политика је та ,,секта” чији смо робови, покусни кунићи, они нас заваде ‒ па владају, а ми и даље смо ,,комад горак”, којег није лако сажвакати, а камоли сварити. Србин ‒ симбол снаге и храбрости. Песник као да нас уводи у зачарани круг и на крају нас враћа на почетак, опет ону запитаност:
Где да оду они који не слуте?
Где да преспава моја нечиста савест?
Не познајем добро ове укаљане путе.
То песничко прозрење неминовности увлачи нас у неизбежност судбине. Је ли човек сам ковач своје среће?
Ова књига ће нас натерати да се дубоко запитамо за много тога, али ће нас и увући у лепоту стиховања, метричку вештину стихоклепца, који својим кованицама импресионира читаоца. Посве јединствена евокативност, посве јединствени израз, посве јединствени песнички свет, загонетка. Можда бели медведи доиста изумиру, али сам њихов живот, баш због те реткости оставља дубок траг у времену и из њиховог семена изниче ноћ, изниче дан, изниче живот. То је поезија, то је уметност, то је алхемија живота, а аутор Младен Томић је алхемичар, и одвише.

Невена Милосављевић,
професор српске књижевности и језика

О Dejan Spasojević

Проверите и

„МОЛИТВА УМЈЕСТО ПОЉУПЦА“

„Поезија је оно што се сања, оно што се замишља, оно што се жели, и …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.