Из штампе је изашла збирка за дјецу НЕ ВЈЕРУЈ МИ ДА ЈЕ КОБАЈАГИ – аутор Милена Дрпа

Аутор: Милена Дрпа, Издавач: АСоглас издаваштво Зворник, Штампарија: АСоглас д.о.о , За издавача : Дејан Спасојевић, дипл.правник

Рецензент: Моша Одаловић, Корице и илустрације: Лара Дорин,Припрема за штампу : Данијела Спасојевић, Срадник у припреми Кристина Којић,

Тираж: 300ком

 

НЕ ВЈЕРУЈ МИ ДА ЈЕ КОБАЈАГИ

 

Кад загрлим два облака кишна

и запјевам: о, облаци драги,

не просипај причу како лудим

и не мисли да је кобајаги.

 

Када носим ђавола у врећи

и шапћем му: мој ђаволе драги,

не помисли да помало хлапим,

да ђавола волим кобајаги.

 

Ако дједу, кад за бабу пита,

кажем: спава ту на кућној ваги,

па дјед хита бабу да пробуди,

не помисли: то је кобајаги.

 

Кад ме питаш како сам ти дошла,

па ти кажем: на ‘вој својој раги,

не загледај коњу у копита

и не кажи: ти то кобајаги.

 

Кад напишем како је ханума

жуте штикле поклонила аги,

не крсти се: сачувај ме, Боже,

ово мора да је кобајаги.

 

А кад кажу како воле пјесму

к’о зрак сунца, као камен драги,

не чуди се, чаробна је пјесма,

ту све живи, није кобајаги!

 

СВЕ СЕ КРЕЋЕ

 

Са висина пада мрак.

Сан се спушта на облак.

 

Плови љубав срцу меком.

Иде човјек за човјеком.

 

На крилима вјетра блага

лети неком пјесма драга.

 

У будућност нада крене.

А у прошлост успомене.

 

Хладна роса тражи цвијеће.

Све се креће. Све се креће.

 

 

 

 

СТАРА И НОВА ШКОЛА

 

Сазидали људи од заната

зид савремен који дијели вријеме,

с оне стране баба, дјед и тата,

а са ове сви што новом стреме.

 

Моју бабу учили у школи

само слова јер писати треба,

учили је да се Богу моли

и да скромно ходи испод неба.

 

Све остало у школи живота

савладала у сопственом зноју,

пратили је и сјај и голгода

и лекцију изучила своју.

 

Ови данас, с ове стране зида,

све на дугме желе да науче,

охоле се у школи невида,

нит се зноје, нит се за шта муче.

 

А будућност важан мегдан спрема!

Стоји баба, мерачи побједу!

Иде унук, снебива се, дријема:

„Не нападај, праштај лудом чеду!“

 

 

 

 

ДЕЦЕМБАР

 

Децембар откао тепихе бијеле,

под кораке их пружа дјечије,

а образе им, руже румене,

штипају невидљиве руке нечије.

 

Децембар капе бијеле сашио,

накривиле их крошње ледене,

а љут сјеверац пољупце бритке

спушта на дјечије усне медене.

 

Децембар бијело коло повео,

у колу јеле косе расплеле,

па руке њежне дјеци пружиле

и у сњежну их бајку повеле.

 

 

 

НЕ ВЕРУЈМ.О.  ДА ЈЕ КОБАЈАГИ

 

Уз добар наслов „Не вјеруј ми да је кобајаги“  – фино се прислањају иницијали аутора овог предговора:не верујМ.О. да је кобајаги. Ако придодам да сам рођен 1. априла – ето додатне компликације, но све се своди на ведрију комуникацију с читаоцима. Хајде, па рецимо „свих узраста“, јер ауторка, први је утисак, не тражи у читаоцима кмезавце које ће поткупити  јефтиним џиџама, шаренлажама, смицалицама…  Мрачних, болних слика и сличица, такође смо поштеђени, знајућ да је свет, планетарно, препун мучних неспоразума и крвопролића.
Милена је самоуврена на свом терену. Не покушава да нас „шармира“ тинејџерском хајдучијом и непредвидљивим сценама. Страх нас и школског глобуса: хоће ли се упоредници и подневци нагужвати у експлозивно клупко…Исувише је планетарног хаоса; добро је да децу, своје невине читаоце, не засипамо мрачним словом…Детињство је онакво какво јесте, а на деци је да га играријама и наивном филозофичношћу очувају – „развлачећ“ на дуже стазе.

Већ овде, мада у уводном, предговорном словцу, не могах а да не приложим песму у целости, као уверљиву илустрацију – како то Милена чини.

 

КАКО РАСТЕ ДИЈЕТЕ

 

Децембар, сњегови бијели,мећаве, студени пријете,

једној је души топло, на свијет је стигло дијете.

 

Мразеви земљу мрве, мртве траве и цвијеће,

у једној души радост – буја топло прољеће.

 

Пролазе јесени, зиме,долазе с југа ласте,

круне се златне пшенице,а мајци дијете расте.

 

Плови ријека живота, на њој сигурна лука,

на другом путу биће – блага мајчина рука.

 

Међ децом, у играма њиховим, свакодневним дружењима, заједничким путовањима до удаљеније школе, на рођенданским слављима… смех је здрав и лековит – управо  као „блага мајчина рука“.  И у свим књигама, намењеним нараштајима који пристижу, смех је неопходан и драгоцен, колико и птици цвркутање.
У многим песмама – неочекиване досетке. До „Својеглаве пахуљице“, рецимо, која је на Земљу кренула сама: „Нит је тата испратио, нит је пољубила мама…“

У песми „Неће мрав из мравињака“  лепа мравља оданост мравињаку – јединој поузданој отаџбини….

Ставише мрависина у крилои све остаде како је било.

Мравињак, то је дворац од злата, мрави су газде свога заната!

 

 

 

 

Мошо ОДАЛОВИЋ

О Dejan Spasojević

Проверите и

Из штампе је изашла збирка пјесама “СПАСОВДАН“ Милорада Милићевића

СВЕТИ СПАСЕ, СПАСИ ДУШЕ НАШЕ! (Милорад Милићевић: „Спасовдан“) „Свети Спасе – спаси душе наше!“ Овако …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *