ОБИЉЕ НА ТРПЕЗИ САЖЕТОСТИ

 

(Над збирком кратких прича Дан је могао да почне

Жељке Аврић)

 

 

У посљедње вријеме кратка прича – или, како је све чешће називају, кратка кратка прича – доживљава процват и у српској књижевности. Занимљиво је да јој се све више окрећу и пјесници, свјесни опасности, боље речено изазова, да се исписивањем „чеда богиње сажетости“, како је описује један од најзначајнијих савремених српских приповједача Милисав Савић, из ове форме лако може клизнути у неки облик пјесме у прози, што писцу не би опростили ни читаоци ни књижевни критичари, па ни он сам себи.

 

Овом изазову није одољела ни доказана пјесникиња Жељка Аврић. Послије десетак високо оцијењених пје- сничких књига ево јавља се занимљивом збирком кратких прича Дан је могао да почне у којој нешто више од четрдесет, вјештим и смисленим сажимањем исприча- них призора из гротла живота – да се још једном послужимо „инструментаријем“ М. Савића – напросто „лете на крилима лакоће“, јер „на књижевној трпези кратка прича је посластица, износи се у малим количинама, и за пробране сладокусце“, „не воли мирне воде већ брзаке који се обрушавају у водопаде“. Након пажљивог ишчитавања стиче се утисак да је свака од ових њених прозних творевина, са смислом за праву мјеру протканих лирским импулсима, могла да се распростре у приповијетку или неку другу дужу прозну форму, првенствено зато што има јасно успостављену наративну нит с могућношћу њеног разграњавања, прецизно назначене ликове, најчешће с дубоким, каткад мистичним душевним понорима у себи, затим овлашно назначен временски оквир и друштвени амбијент у коме се одвија радња, најсличнија кратком бљеску муње који оставља дубок траг у ономе кога засјени. Али, ауторка није подлегла изазову опширнијег приповиједног замаха. Остала је досљедна у намјери да у неколико реченица смјести фабулу, чак и ону која би могла да испуни странице романа. И, треба то одмах нагласити, успјела је у тој својој накани.

Широка је мотивска и тематска башта у којој Жељка Аврић, попут монахиње која у манастирском метоху тражи и убире најљековитије биље, налази у тајанство уроњене бисере, да их објелодани у причи гдје ће се њихов притуљени сјај разгорјети у пламен. А та башта обиља носи упечатљива обиљежја списатељичиног животног искуства и њене имагинације која је увијек у чврстом загрљају са стварним свијетом. У избору предложака за причу, сасвим свеједно да ли свјесно или несвјесно, држи се оне, често навођене Андрићеве мисли да читаоца треба изненадити нечим познатим, дакле онеобичавањем свакодневног, што ће тек у књижевној обради пред читаоцем отворити своју тајанственост. На ове прозе могао би се примијенити и став Давида Албахарија који пише да на кратку причу гледа „као на фрагмент изву- чен из живота оних који се појављују у причи и то фрагмент који је битан у њиховим животима“. Неће се погријешити ако се каже да ће књига Дан је могао да почне подстаћи читаоца да и сам тражи фрагменте који су битно обиљежили његов живот, па ће тако на волшебан начин постати коаутор приповиједања занимљивих збитија или, можда, неки споредни лик, попут Кочићевог „оног иза каце“ који није у центру догађања, али јесте ту да запита, дометне, подстакне и причу учини динамичнијом, занимљивијом.

 

Кратке приче Жељке Аврић ће, у том смислу, подстаћи читаоца да, док их чита и послије о њима размишља, разговара сам са собом и да покуша да макар слабашним снопом свјетла освијетли оне кутке сопствене интиме у које ријетко (и нерадо) завирује. Примјера ради, једноставно казивање у причи „Суочавање“ неосјетно прелази у кратку али врло прецизну и врло студиозну психолошку анализу. Неименована јунакиња, прикупивши храброст и држећи се за наду, силази у себе, у своје дјетињство. Када је дјевојчицу у којој је препознала себе извела на свјетлост и загледала се у зјенице њених очију… У њима је видела све чега се, до тада, бојала да зна. У краткој причи све се брзо догађа, нема сувиших ријечи и описа, па тако и у овој. Јунакиња отвара очи и…страхова са којима је живела годинама, више није било.

 

Многи јунаци ових прича су људи који се осјећају од- баченим, скрајнутим, сувишним, „божјацима“. Надају се нечему, а не знају чему, мало или ништа не чине да им се те наде остваре. Неки су од својих страхова и нечињења изградили челичне кавезе, закључали се у њих и бацили кључеве. Тако ће капетан из приче „Изневерено очекивање“, умјесто указа о унапређењу о коме годинама сања, добити рјешење о пријевременом пензионисању. Мада приказано у другом плану, кроз свакодневне поступке јунака, описане тек у назнакама, у јасним об- рисама дато је његово „пресвлачење маске“. Док је код куће, по мишљењу сусједа, био папучар, кад би, утегнут у чисту и увијек попеглану униформу, кренуо на посао, почињао је да се надима, расте, а кад би га у касарни, прије сусрета са надређенима, потчињени почели по- здрављати, чинило му се да ће с његове све тјешње одје ће поотпадати дугмад. Када је капетану Ђорђу Ђорђевићу генерал тутнуо у руке рјешење о пензионисању, њега више нигде није било, истопио се, нестао. Аврићева и крокијем јасних линија успијева да увјерљиво изваја ликове својих прича. При томе често описом карактера и понашањем јунака, као у причама „Украдени идентитет“ и „Свакоме по заслузи“, на примјер, драма ус- комешаних мисли која прераста у буру у душама актера, обликује лелујав оквир у који ће сам читалац да до- мисли и доприча причу. Психолошка превирања, чак и онда када су прикривена у врло функционалну метафору, износе на површину суштаство човјековог проми- шљања свијета у коме живи, али и његово несналажење у лавиринту егзистенцијалних феномена што неријетко може одвести и у животни ћорсокак. Потврду оваквом размишљању налазимо и у закључној реченици приче

„Погрешан избор“: У бризи за форму, измакла јој је суштина.

 

Крећући се стално, такорећи на врховима прстију, из- међу стварости и привида, Жељка Аврић актере својих кратких прича често из сомнабулних ситуација изводи на стварносну животну сцену, или обрнуто, из сањарења их враћа у животну збиљу, па у том судару супротстављених свјетова тешко налазе излаз из окова запита- ности, саморањавања, самоће или животних недаћа на које не могу утицати. Тако ће (у причи „Дубине“) познати сликар, који се у старости, послије супругине смрти, осамио у кући поред мора, гдје су му друштво чини- ли само вјетар, таласи, мјесечина и сјећања, кренути за женским гласом који га (да ли само у ноћима пуног мјесеца?) позива у вртлоге успомена и морске дубине, да би га, како је написано у краткој вијести у локалним новинама, сутрадан ујутро нашли на морској обали гдје је затечен у необичном положају, испружених руку и са осмехом на лицу. Судбину сличну његовој доживио је и старац који је у старачком дому, позивајући стално сина да нађе времена и дође му из иностранства у посјету, престао да једе, а нико није могао да схвати да он није осјећао глад за храном, него за сусретима са блискима („Глад“).

 

Догоди се да прича од десетак редова зазвучи као својеврсна социолошка студија. То ће нам показати примјер приче „Само ветар“ у којој се три десетогодишњака из исте улице свакодневно у исто вријеме састају и разго- варају о свему што интересује дјецу тог животног доба. Дотле њихови родитељи трче за зарадом, иду на фитнес, друже се у својим друштвеним клубовима. Баке оних дјечака послије ручка излазе на улицу и ћаскају, а кад се врате у кућу улица остаје празна. Као и игралишта, уосталом. Јер… Дечаци седе у својим собама, за компју- терима. Заједничке игре у улици, баскет на оближњем терену, размену сличица и цртаћа, заменио је скајп.

Како је већ речено, широк је спектар тема којима се бави збирка Дан је могао да почне. Овдје још треба рећи да се стиче утисак да списатељица, негдје између исписаних редова, разговара са причом коју пише, као и са књигом коју чита. У причама које нам нуди наслућујемо тај ди- јалог који води са књижевним дјелом, ствараоцем који почиње осјећати стваралачку немоћ, књижевним крити- чарем, па и са самом собом. Наилазимо и на жестоку ра- справу између књиге пјесама и романа на библиотечкој полици која неосјетно прелази у укрштање пера пје- сника и прозног писца, да би се све на крају слило на дијалог читаоца и књиге који до кости разголићује чи- таочеве недоумице. У том сукобљавању мисли у имаги- нарној расправи посредно сазнајемо да све може да се преточи у причу (пјесму, роман, драму), само је за то потребна јасна мисао и сигурна рука, што, без икакве сумње, посједује Жељка Аврић и потврђује овом књи- гом.

 

Занимљив је њен поступак грађења приче. Захваљујући језгровитом казивању, списатељица нам нешто битно, што би можда могло испунити десетине страница, сту- диозно саопштава у пет-шест редова. Тако у причи

„Зграда број пет“ из неколико реченица стичемо увјерљиву слику о архитектонским особинама једне грађе- вине и прецизан социолошки поглед на оне који у њој живе: Четвороспратница број пет, без лифта, сиве фасаде, чије су балконе у јатима опседали голубови, била је, дању, истоветна десетинама из неимарства шезде- сетих. Осветљених прозора ноћу, личила је на луткарско позориште. Иза завеса су поигравале марионете, којима је безимени редитељ давао људски изглед, по- крете, особине. И судбине. Слиједи опис станара по спратовима, са животним пртљагом који им притиска плећа и истовремено читаоцу дочарава трагове које је на њима протицање времена оставило, да би на крају услиједио контрастан и врло ефектан обрт: На последњем спрату, за најбољим гејмерским рачунаром, седи изда- нак Z генерације и кроз VR наочари управља више- димензионалном реалношћу, бришући границе недостижног, неповредивог, немогућег. Да ли је он редитељ у назначеном луткарском театру? Ауторица причу оста- вља незавршеном, омогућава читаоцу да прије спуштања завјесе по завршетку ноћне представе погаси рефлекторе и домисли оно што, по њему, није речено, а требало би (ако би уопште требало још нешто рећи).

 

Кратка „Незавршена прича“ заслужује да у цјелини буде наведена:

 

Стајао је на ивици. Изнад њега, небо је имало боју обећања.

Испод је мамио бездан.

Иза, један драги глас га је дозивао да се врати. Затворио је очи и чекао ветар.

 

Хармсовска необичност и недореченост отвара широке могућности наслућивања, при чему није искључено и стапање читаоца с оним вјетром из приче.

 

Реченица у Аврићкиним причама је кратка, проходна, збијена до распрснућа. Глаголи су, гдје год је то могуће, изостављени, понекад их чак надомјештавају знаци интерпункције, функционално употријебљена запета, на примјер. На прави начин и на правом мјесту употријебљени симболи успјешно замјењују друге стилске фигуре. Тако, на примјер (у причи „Снага“), кад коса расте из срца, она може бити огледало душе, заправо цијело биће особе којој припада, а у њој се коријени и нека посебна врста суспрегнутог еротског набоја. Врх оловке чека да раздјевичи чист папир („Критичар и истина“), док вук може бити добар а ловац прогонитељ, у дијалошкој причи „Црвенкапа на зрну грашка“ која наговјештава ауторкине могућности истраживања и тражења новог облика исказивања (квази)бајколиких ситуација.

 

Сведени и по много чему оригинални описи у кратким причама Жељке Аврић захтијевали би више простора и навођења већег броја занимљивих примјера, али не- ка то овдје илуструју само два. У причи „Потрага за смислом“, у којој се описује повратак човјека на пра- дједовско огњиште на подручју негдашње војне краји- не послије „олујних“ времена, сликовито је дат приказ свега опљачканог скршеног и иструлилог, да би се то- ме додало: Нису били однети само под од набоја и ко- мадићи неба који су вирили кроз урушен кров. Зидови су тешко дисали; још су их болеле ране од гелера. Тај бол зидова се усијеца и у читаочево срце и тијело. Тај исти читалац осјетиће шта значи суштина сажимања у књижевном поступку када у причи „Указање“ наиђе на овај опис: Мост је био дело неимара занимањем и уметника по вокацији.

 

Много тога би се још могло рећи о збирци Дан је мо- гао да почне, али препустимо велемајстору кратке приче, не само у савременој хиспаноамеричкој књи- жевности, Хулију Кортасару, да у закључку овог при- каза помогне својом дефиницијом жанра у коме се, ево, огледала и Жељка Аврић: „Кратка прича мора бити уредна, потпуна, довршена. У њој све мора бити савршено, и због тога је њу теже писати. Писање ро- мана је пука вјештина, нешто што се може научити, али за писање кратких прича човјек мора да се роди.”

Томе додајемо само да се пјесникиња Ж. Аврић у свом првом прозном остварењу држала баш таквих препорука, што њену књигу препоручује издавачу и читаоцу.

 

Бања Лука, 28. 6. 2023.

Ранко Павловић