Из штампе је изашла збирка пјесама “СУД : “ Гордана Влајић

 

Издавач за Србију: Удружење књижевника Србије (за издавача Милош Јанковић)
Издавач за Републику Српску: АСоглас (за издавача Дејан Спасојевић)
Рецензенти: Проф. др Радана Лукајић, др Александра Павићевић и књижевник Благоје Баковић
Лектор и коректор: Зорица Салијевић
Дизајн корица: Владимир Сивцевич Волођа
Прелом и припрема : Давор Кеча Фотографија: Зоран Јовановић Јус
Штампарија: АСоглас д.о.о. Зворник

 

Благоје Баковић, књижевник: Плодови трагања

 

У незагрљају, осионости, гротесци и галами једног ужасног века и времена, где тишином вриште немисли из блатњаве јаме, песникиња Гордана Влајић, својом новом песничком књигом „Суд“, у седамдесет и седам казивања, пева лепоту, кротост и опрост.

 

Дубоко свесна да је реч са почетка, пре творевине била носилац пројекта, била клица Творчевог промисла и скица, наша песникиња и отвара књигу том идејом. Том већом логосношћу, служећи и сведочећи, по мери свога дара, почиње од самог почетка. Од слова, од речи, од песме, од тог праискона саме извирискре, креће да ставља на суд, а суд у овом случају треба разумети, са једне стране, као просуђивање, созерцање, и са друге стране, као суђење. Суђење и просуђивање истовремено.

 

У том суђењу, у седамдесет седам суђења, Гордана Влајић у својим песмама, мада не и формално, попут Десанке Максимовић, тражи помиловање за овај и овакав отпали и посрнули свет. Позивајући и призивајући већу логосност, са почетка света и века, као једну и једину поротну и пречисту силу, она доноси свој земаљски, песнички суд, у чијем судском поступку доноси зреле и крупне плодове свих трагања за дубоким магнетима свог песничког исказа, и нашег језика српскога.

 

 

ПОРОТА ИМА РЕЧ:

 

 

Проф. др Радана Лукајић: Свјетло које ће одагнати страх од казивања истине

 

 

Збирка поезије Суд Гордане Влајић заинтригираће потенцијалног читаоца, сасвим извјесно, већ самим одабиром наслова који се намах може учинити понешто тенденциозним, одвећ кафкинским. Па ипак, већина оних који познају пјесникињу као ауторку Изложбе речи и Усуда – између осталог – кренуће, претпостављам, у подухват суживљавања са живом пјесничком ријечи без имало зазора или стрепње од било каквог „процеса”, у очекивању, мање или више, оне суптилне, самосвојне љубавне поезије претходних збирки које су покаткад дефинисане и као „еротске“. Било би упутно да се одмах ратосиљамо овог a priori ишчекивања: Гордану Влајић из Изложбе и Усуда пронаћићете тек по препознатљивом стилу, њеној вјештини да ствара аналогије тамо гдје их не-пјесник никада не би нашао, по њеним кованицама, новорођеним из неке димензије стварности одакле постаје и опстаје свеколика умјетност, у сашаптавању боли и туге иза смјеле раблезијанске реторике, у формама које не робују никаквом крутом обрасцу – од слободног стиха, преко кратких форми које подсјећају на хаику поезију, до традиционалног пјесничког израза са сроком и правилним метром, те прије свега у одсуству табуа, ма какви они били, формални, тематски или вербални.

Упркос формалној еквивалентности ових збирки, по питању садржаја, читалац збирке Суд можда ће, након неколико првих пјесама, да заклопи књигу, поново да погледа име на хрбату и да, сумњичав, потражи биографију не би ли се увјерио да је то „она иста Гордана Влајић“. Намјерно преувеличавам овакву антиципацију, јер заиста, од Изложбе, преко Усуда до Суда – остала је само, а то је више него довољно, Пјесникиња са својом Рјечју. Она иста, али и нека ина. Да ли је ријеч о трансформацији једне у другу? Не, никако. Много подобнија, много слојевитија јесте ријеч преумљење, а Суда не би било да није било Усуда, као ни других текстова. Природно, паралела између ових збирки намеће се некако сама по себи, што због хронологије, што због дијаметрално супротних основних тематика које их држе на окупу. Колико су претходне збирке окренуте ка конкретно проживљеном искуству жене-љубавнице, жене-сањалице, жене-плакалице која стиховима вида своје ране, или их, већ несвјесно припремљена за Суд, тјера да крваре још јаче, у другој збирци ја је тек ефемерни ентитет, прозрачан, понекад сасвим недоречен, претворен у љуштуру у којој се накупила сва људскост свијета, јединка окренута, загледана и поетски једино остварена само у односу на апсолут. Тај апсолут није заодјенут никаквим плаштом неодређености, не плута у лимбу сопствених замисли Идеалног – он има своју личност, непромјенљиву, увијек исту, непојмљиво појмљиву: то је Бог, хришћански, новозавјетни и старозавјетни. Да ли је он Судија у Суду? Никако. Да ли је Пјесникиња онда Судија, ако не Он? Безмало да јесте. Али не сасвим. Ако се икоме суди, суди се сопственом сурвавању прије спознања апсолута, али се суди и свеприсутној људској бесловесности, таштини, гордости, себичности, заблудјелости. Ако је тон покаткад недвосмислено морализаторски (називи песама су у потпуности ларошфукоовски), он је проистекао из унутрашње освјештености пада човјека у човјеку и надасве из потребе да човјек Богом оживи. Подсјетимо ипак на сљедеће: као у француском класициму који је након античких моралиста дао свој највећи допринос моралистичкој литератури у посљедњих неколико стољећа, термин judicium не значи само суд или осуду, већ и просуду, промишљање. У античкој реторици он је био неодвојив од ingenium-а. Стога, стваралаштво по дефиницији изискује просуду, процјену, оцјену нашег хабитуса и феномена којима смо окружени.

Актуелне пројаве моралног профила човјековог на које Гордана Влајић недвосмислено и храбро указује – ратови скори или мало мање скори, морални отклон човјеков, „пелцовања“, „локдауни“, легитимност амбивалентних сексуалних идентитета, заборав традиције, оскврнутост религиозности у њеној суштини а не у форми – преплићу се с мање ангажованим стиховима (јер ангажмана има, у сартровском значењу ријечи, мада не сувише интенционалног) у којима се мијешају времена и перспективе, сатнице и меридијани, опсјене и стварности, пролазности и непролазности, помени великим умјетницима као оличењима оног божанског у њима што се оваплотило кроз Умјетност.

Окренутост ка хришћанском Богу као једином аршину за judicium могло би дати повода, сасвим извјесно, да се поезија Суда означи као религиозна. Па ипак, Гордана Влајић не пјева химне нити оде Највећем: она о Богу пише кроз антитезе, често кроз све оно у чему он није присутан. Отуда ћете се често жацнути од Горданине ироније, па чак и сарказма чија мета често јесте једно ја које је истовремено једно ми које зна да заблуди у просторе у којима Бог, жив и животодаван, не обитава.

Суд није судница. Суд је прије свега чин покајања и позив на покајање. Суд су и врата, како то каже Клариса Пинкола Естес: „Ако имате дубок ожиљак, то су врата, ако имате стару, стару причу, и то су врата”. Гордана је у Суду, рекла бих, пронашла врата која је воде у прочишћене, тамјаномирисне одаје, кандилом освјетљене кутке себе гдје, како сама каже, „[р]ечи нису инструменти за изражавање мисли, већ претпоставка да се исте у човеколикост сложе“ („О Речи“).

На концу, дозволила бих себи још једну слободу по питању тумачења наслова збирке, фасцинирана могућностима које вишезначност ријечи нуди: Суд је и чаробни аламбик саткан од поезије из којег можете изаћи неки стари-нови, на некаквој вјетрометини самих себе одакле се посматрати можете са дистанце, јер све што је преблизу пријети да постане илузија („О илузији“). Од Изложбе и Усуда, па до огледала што Суд такође може да буде, свидјели нам се многи одрази које Гордана фиксира својим стиховима или не, пређени пут заиста је голем. Позивам вас на пролаз кроз ове поетске меандре у којима се зрцали читав свијет овакав какав јесте, али и блиста највише Свјетло које ће нам одагнати страх од казивања истине. Сопствене. Универзалне. И једне и друге.

 

 

 

 

 

 

 

 

О Dejan Spasojević

Проверите и

У припреми књига “РОВЦА И РОВЧАНИ“ аутор Бранко Бато Крковић

РОВЦА И РОВЧАНИ Ровца су најмања од седам брда, а ,,највећа динарска карсна површ како …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *