Интервју са Зорицом Пауновић , ауторком награђене збирке “Сваки фазан фазу има“

,,Тамо горе лепа села

на обронак неки села,

лепа деца, лепи људи,

ту се много лепо буди…“

Зоричина бака није читала Његоша, али је знала да се ,,одозго“ боље види и да сунце у Јасиковици лепше сија, но оно, ниже – под брдом. Песникиња мисаоног размаха, увеселила је децу новом збирком поезије ,,Сваки фазан фазу има“ и на конкурсу ,,Дрински књижевни сусрети“ освојила Трећу награду.

АСинфо: Драга, Зорице, овај малени увод је само да заголицамо машту читалаца. Ви сте песник који је дошао у Београд да упише књижевност, а обрео се на правном факултету. Ко је Зорица Пауновић и шта је све видела ,,одозго“, па је сузама и смехом обојила своје стварање?

Ха-ха, на почетку морам да се насмејем што спомињеш моју бабу. Добро си уочила, и сама је често споменем у својим причама. Опасан лик. Ђенерал жена. Није читала Његоша, а стварно је говорила да се одозго боље види и да сунце у мојој Јасиковици лепше сија него километар, два ниже, доле крај реке,у селу одакле је моја мајка. Нису њене речи биле ствар филозофских ни песничких побуда, више ствар суседских надметања и постављања хијерархије, али ето…

Нажалост, отац ми је умро јако млад, одавно сам старија од њега, и за разлику од њега, од мамине топлине и дедине благости, баба је била јако, јако строга, али је оставила трага. Цитирам је често.

Рођена сам у Јасиковици, селу на обронцима Гоча, прецизније у одавно срушеном породилишту у Трстенику. Кад су ме кући водили, заковао снег, а кобила Драгана ко мазга, док иде иде, кад стане, стала је. Грејала ме моја нана, мамина мама те давне `61, и ево ме, жива! Има ли старијих од мене? Нема. Шта да се ради, мора неко и најстарији да буде, родитељски да сазове кад затреба. А треба…

Ко је Зорица Пауновић? Појма нема. Ко на бандери „тражи се“. Још увек? Још увек.

Оно што засигурно зна, ћерка и сестра, супруга, мајка једне предивне (реке и планине) Таре. А шта је она, у оно доба Вукчевић, видела „одозго“ са тог чудесног брда? Видела је и реку суза, и житна поља, златна, и долину радости и смеха, зелену, и видела да има места за све, и има хлеба за све. Бог је распоредио, ми побркали. Ето, то је видела.

АСинфо: ,,Сваки фазан фазу има“, кроз какве фазе пролази дечије одрастање и да ли је хумор најбољи начин да се деца заинтересују, да се препознају њихове тежње и да им се олакша превазилазажење многих догађаја који су део њиховог детињства?

У контексту насловне песме у овој књизи за децу фаза је Фаза, фазаница лепа птица. Сваки фазан Фазу има, па и овај мој, има фазаницу и вееелику породицу, али свакако асоцира, и може се тумачити и у контексту фаза у одрастању детета. Нисам психолог да бих прецизно дефинисала те ствари, али ми се чини да је често довољно бити  родитељ, и да си самим тим неминовно и психолог. Ако се са радошћу удубиш. Чудесне су те фазе, од оне безграничне привржености, радозналости, знатижеље, посесивности, откривања себе и света. Чудесна је и она фаза инаћења кроз коју сва деца пролазе, оно „е баш нећу!“ до оног „е сад нећу ни како ја хоћу!“ Ја то зовем „удроби-раздроби“, причао ми пријатељ како је као мали терао бабу да му удроби супу, а кад она то уради, онда да „раздроби“. Тако мали а већ свесни граница, испитују их, покушавају да их помере. Кад осете да не иде долази до прихватања неких вредности, али заиста до прихватања. Којих вредности, као и у оној причи о два вука, зависи кога храниш. А ко храни децу? Душа им је чиста, tabula rasa, ваља је цртати топлином, смехом, песмом и игром. Причом. Деци треба причати. Остане то у њима. Понекад успавано, али се пробуди кад тад. Понекад изазове и отпор, свеједно, остане забележено и појави се онда када је најпотребније.

А сад о хумору. Нисам те упозорила на почетку, стара кинеска пословица каже: Водолиjи никако микрофон у руке! Сад, шта је, ту је.

Хумор јесте најбољи начин да се те мале душице заинтересују и превазиђу неке за њих мање лепе ствари. Уосталом, и одраслом човеку помаже и кад му је натеже. Лепа реч, осмех. О, смех!

АСинфо: Какав је фазан у Вашој књизи?

Први фазан много мазан,

Други фазан сав замазан,

Трећи већи и четврти,

Пети прети, шести лети,

Седми фазан мало празан,

Осми фазан безобразан…

И тако даље, тако даље… Али, нису ту само фазани, ту је и наша мачка наопачка, па неке жабе, нежне и слабе, ту је и Нилко Крокодилко, па Камилко, Кртићи Шкртићи и зечићи, Оса Боса и Бумбар Пера, матичар Трут, онај баш љут… Ту је и нека модра киша. На крају љубав што јуриша. Хммм, напослетку, љубав на крају и на почетку.

АСинфо: Сачувати дете у себи, да ли је то Ваша тежња и прегнуће? Колико смо се удаљили од исконске природе?

Вратићу се на оне фазе.

Између мене и моје ћерке разлика у годинама је поприлична, а знала је и као мала, зна и данас да се окрене и да ми онако родитељски каже „Мама!“

Нисам ја, помислим, то дете… Шта ћу кад волим да се играм. У оним њеним фазама хоћу-нећу, сећам се, неће да се купа!

Решила је наша пупа, (кренем ја), неће више да се купа.

Зашто пупо, то је глупо, ти си једна глупа пупа, макар вода није скупа…..

Смеје се она и ускаче у каду, оне две бабе у стану испод нас вероватно су и тв гледале испод кишобрана. И улице око зграде биле су нам опране тих дана! И сад су. Шта ће дете кад воли да се купа нашироко.

А у фази живео памперс, доле гаће, кренемо јаче:

Није свака кака кака

Нека кака см`ди мање, нека кака см`ди више,

Нека опет, наопако, нити см`ди нит` мирише…

Оде памперс у заборав! Успут, научи моје дете кроз игру и чега треба у животу да се чува: ове последње категорије.

А кад смо се играле Аладина, наравно, она је увек била принцеза, а ја сам била и ћилим и море, и сви они просци што нуде благо и камење драго, и лампа сам била и онај зао дух, и Аладин…

Уозбиљи се, Зорице! А зашто кад само дете у нама може да нам олакша ово невреме? Рекох на почетку, побркали смо све. Шта говоримо деци, а шта говоримо себи? Које све изговоре за себе имамо?

Да, удаљили смо се од исконске природе, а она је у нама. Од себе се, дакле, удаљили. Нас одрасле у вртиће треба, у обданишта, децу на престо!

АСинфо: Ви сте поред ове сјајне збирке аутор и збирки прича ,,Вучја лоза“ и ,,Како убити звезду падалицу“. Која је то вучја лоза, има ли је у нама? И може ли се убити звезда падалица пре него што сазри у жељу?

Постоји и трећа књига, односно прва, збирка песама Тешка ће киша. Имам обичај да кажем да ми је то мираз, штампана је под девојачким презименом Вукчевић.  Касније су записане збирке прича Вучја лоза, приче из дубине и Убити звезду падалицу, приче са површине (хммм, понекад треба да се удаш па да постанеш опширнији).

Вучја лоза је мој тестамент, има у њој пуно онога виђеног „одозго“ и изнутра, и има је у свима нама, мало је поштеђених, рекла бих, а Звезда падалица је покушај да се шалом, иронијом и сатиром излечи од тежине Вучје лозе.

Писане су, (многи ми не верују), истовремено, изашле истовремено у две издавачке куће, једна ћирилична, друга латинична, једна тужна, друга, кажу, смешна, а није. Звезда је уствари свакодневница испричана на један смешан начин. Ако се загребе, свачега испод те површине има, и да, може се звезда падалица убити и пре но што сазри у жељу, убијају се нажалост и нерођене звезде падалице, сведоци смо…

АСинфо: Ваши стихови: ,,Две се мене среле на сокаку, две се мене спојиле у мраку…“, могу ли бити две целине једне душе или два лица једног срца? Како сте се (с)нашли у времену хладних душа и старих срца, Ви с младим срцем и старом душом, оном из прошлих векова, истинске чистоте?

Стихови песме Акузатив које спомињеш писани су наменски за истовремену промоцију Вучје лозе и Звезде падалице. Био је то мој покушај да на неки начин појасним претходно речено о те две књиге и то како је у нама истовремено и небо и земља, и светло и тама. Понекад ми се чини да не бих погрешила, ако бих све мало проширила на три се мене, чет`ри мене… ето, мене!

А то, како сам се (с)нашла у времену хладних душа и старих срца, нисам се (с)нашла, (с)налазим се и (с)налазићу се, не и помирити, док трајем. „Што се мора, мора је“, рече она у Звезди падалици.

АСинфо: Шта за Вас значи смех, да ли се деца чешће и лепше смеју од одраслих? И како вратити смех у наше животе?

Много паметнији од мене рекли су да је смех лек.

Ми одрасли смо и то побркали, потценили, измислили под-смех, прикачили му етикету, цену. Ако већ мора да буде тако, а не мора, хајмо да измислимо над-смех! Тако се деца смеју. Они не морају ништа да измишљају, све је тако лепо створено у оних шест дана, деца су рођена из тог склада, невина и чиста, и само чувањем тог склада, враћањем битних ствари на своје место и смех ће се вратити у наше животе.

АСинфо: Рођени сте на празник Светог Саве и често истичете важност тог датума за Вас. Шта би данас Свети Сава рекао своме стаду?

Нема ту моје заслуге. Промисао је хтела да се родим на тај дан и осећам се благословено због тога. Још давно, кад сам први пут наишла на оно „Будите творци речи…“, схватила сам да ништа није случајно, и да је То то нешто што ме тера да пишем. Рекох ти већ, пиши, што више трагова, теже се затру.

А шта би рекао Свети Сава, шта би данас рекао свом стаду? Исто што и ономад. Учимо споро, заборављамо брзо, ваља нам понављати:

„Ја вам дајем ову заповед да љубите брат брата неимајући међу собом ама никакве злобе.“

И још:

„Народ није народ без земље, није народ ако допусти да изгуби језик свој, без вере у Господа, без љубави и слоге“.

Заборав боли.

„Јер пут је кратак, браћо моја љубљена, којим ходимо…“

АСинфо: Шта недостаје данашњој књижевности и данашњим ствараоцима?

Нерадо говорим на ту тему, не бих да будем погрешно схваћена. И кад проговорим, нагласим да то чиним искључиво као читалац, пажљив, захтеван и поприлично строг.

Шта недостаје? Изгледа да има вишка.

Најискреније, најдобронамерније и најкраће:

Ко је убио критику? Самокритику?

И још:

Утишајте буку да чујемо тишину!

Коначно: мора ли баш у све што нам је свето, и у све што нам је лепо да се умеша његово прљаво височанство: money, деньги, soldi, dinero...?

Треба ли, Невена, да нагласим да ово што чиниш, чиниш бесплатно? Треба ли да истакнем величину АСоглас издаваштва на шанси коју подједнако пружа свима? Ако мислите да је свуда тако, није.

АСинфо: Је ли модерна технологија заменила дружење и игру међу децом? Како вратити пријатељство и игру, има ли наде за лепшу будућност?

О, како смо некад лепо хватали зјале!

Онда нас дохвате да идемо да плевимо коров и да одвајамо жито од кукоља. Беше некако топло.

Данас нико више не хвата зјале, опасно се намножиле. Сви нешто гуглају, сурфују, четују, а чете зјала пролази мимо њих.

Неке сад већ давне године прошлог века усудила сам се да устврдим да смо поробљени. Како, чиме? Показала сам на бар код. Ето чиме (фигуративно). Та дивна модерна технологија, тај дивни напредак оковао нам је душу(гле противуречности, ко оно кад неки кажу ужасно лепо и ужасно важно, народ то схвата), у паукову нас мрежу смотао, само јаки можда успеју да се исчупају, да од те мреже исплету рукавице и чарапе за зиму. Преимућства су неслућена, натраг је тешко, али је императив враћати се природи, поставити границе, извући онај најбољи део од те технологије, а не дозволити да нас потпуно ороби. Преозбиљна је то тема, нешто са чим треба да се суочи сваки појединац, али и све институције. Јер, све док ми дању градимо, а силна Јерина ноћу разграђује, нема нама помоћи. Морамо стражарити. Душу морамо сачувати. Деци вратити детињство. На нама је, није на деци, не рађају се са мобилним телефонима, са таблетима, не љубе мобилне телефоне нити таблете, љубе маме и тате, бате и секе, баке и деке, чике и тете, другаре љубе, мазе животиње, миришу цвеће, никако компјутере… И? Има ли наде?

АСинфо: Шта је за Вас срећа?

Никада нисам волела дефиниције. Не умем то. Срећа? Мисао. Осећај. Радосна помисао на буђење. Породица. Мир у души. Грлати дечји смех, оно кад и сам мораш да се смејеш, и кад не можеш да престанеш. Толико тога. Хиљаде расутих тренутака који, кад се згусну, направе бедем и не може ти нико ништа.

А и што би?

АСинфо: Ваш блог ,,Жица на птици“ настао је у (не)времену, је ли (не)време да блог поново весели читаоце?

Блог evoblogamoga.wordpress.com (Жица на птици), наопако, настао је из моје несигурности, потребе да ослушнем ехо свог гласа. Писала сам од  када знам за себе и то су могли да прочитају само одабрани, мени блиски. На похвале један део мене, мучитељ мој, увек је имао одговор, па да, они су моји, воле ме… Решим онда да пустим реч и међ` оне који ме не воле (можеш ли волети некога за кога и не знаш да постоји, можеш, осетиће то неко на Суматри), који ме не познају. Чудесан ми се ехо вратио, чудесне сам људе срела на тој платформи, Огњену моју, моју М., Станимира, Александру, Негославу, Катарину, Мајску, Ољу, Пиксела, Синишу… играли смо се на Летњем игралишту и врло брзо су и они постали моји, али су изнова израњали неки нови, нови… У једном сам моменту помислила да морам вратити ону петицу из географије, појма нисам имала да неке земље постоје на овој нашој лепој планети!

Онда је наступила фаза ћутања. Нема само мој фазан фазу! Не плаши ме то. Све има своје време и све у своје време. Буде ми само жао кад у статистикама видим да неко са неког краја света из дана у дан упорно свраћа на то место и тамо затекне ћутање. Надам се да схвата, ћутање је често речитије од приче.

АСинфо: Шта можемо још очекивати из Вашег пера? Какви су Вам планови у будућности?

Немам ја планова, Невена, имам само жеље. Неко други за нас горе има планове. Плакала сам стиховима док су нека звона потапали, можда ћу пропевати кад се звона испод воде ослободе. А хоће! За сада ћутим. Болујем. Бавим се преживљавањем. Радим у једној штампарији, само, нисам ја те среће, овде се штампају велики формати. Књиге, нажалост, не спадају у велике формате. Гледам свакодневно како се беда увија у шарене лаже и чекам. Чека и завршени роман Кутија, затворила сам је за сада, чека и збирка поезије за одрасле Докле у горицу по водицу, наставак Вучје лозе чека, наставак Звезде падалице, Не плачи Лело, купиће ти таћо море… Рукописи ми годинама леже по фиокама. Чекају тај неки знак. Једно време сам се бојала да ће моје песме претходнице постати задоцнелице, а онда видим да се уствари ништа није променило, да се човек опаметио није, да добре душе и даље пате, све више пате. Променило се само оно што је требало да остане вечно, нажалост. Одбожили смо се, оно што нам је било свето многима више није, морал смо изврнули наопачке, упорно ријемо тражећи дно уместо да се окренемо ка небу, горе је светлост. Читам недавно причу свог пријатеља, великог Писца о човеку који више не може да издржи муку, попне се на литицу, погледа горе ка небу и скочи. А зашто погледа горе, а скочи доле, питам га. Шта ми то радимо?

АСинфо: За крај нашег разговора, шта бисте поручили читаоцима, какви ми морамо постати да би и свет постао бољи?

Исто оно што и у Прехлађеној песми (није писана у актуелном тренутку, али је врло актуелна):

Волите се преко маске,

Ал` се вооолите до даске!

Само љубав ће учинити да и те маске падну, а онда, кад маске падну, кад СВЕ маске падну, кад сви постанемо брижнији, чистији, искренији и бољи, и свет ће постати бољи.

Насмешите се, осетиће неко.

Разговор водила Невена Милосављевић