ИНТЕРВЈУ СА ВЕРОМ ЦВЕТАНОВИЋ

 

Професорка српског језика и књижевности. Награђивани педагог. Уредница и сарадница у више листова, часописа и радио емисија. Песникиња за децу и одрасле. Сонетисткиња. Реците нам још неколико речи о себи.

   Живот сваког човека пут је ка самом себи, покушај пута, наговештај стазе… драгоцен, непоновљив покушај природе достојан сваке пажње. Врло је важно том покушају помоћи онда када му је најпотребније – у детињству,  младости, касније.

Почела сам још у детињству, у другом разреду. По угледу на моје узоре, Змаја, Ћопића, Десанку… никле су моји први стихови (Јагње, Пролеће, Маслачак…). И  великани су имали своје песничке узоре, своје почетке базирали на оквирима постављеним од стране значајних предходника који су остављали печате у различитим временским периодима. Певало се код нас од вајкада – песнички смо ми народ.

Изазов свакој младости је да провери и догради, докаже свој, нови, оригинални, самосвојни квалитет. То је било својствено и мени. Материјал који се употребљава у писању веома је трошан зато што се значење речи временом мења под различитим утицајима. То младима иде у прилог, али треба да прође доста времена да би се створило дело равно стваралаштву претходника.

Није лако. У култури стварања вредности, задатак културне политике је да препозна и учини ту вредност приступачном. Тежак посао и несхваћен. У малим срединама нарочито (са ових маргина вену видици). Затворени књижевни кругови. Али упорност – она постојана сељачка упорност мојих предака и велики рад.

Када сам пошла овим путем, чинило се све је против њега. Но, ја сам га ипак изабрала. Кажу уништити дар од Бога, грех је. И онда као Феникс, упорно –  опасност, препреке, али племените намере воде напред. Чин и разлог пута су веома важни. Фројд је рекао: Једине две ствари које дају човеку алиби за живот јесу љубав и креација. По мом мишљењу најподесније подручје за сусрет њих двеју је поезија.

Жеља за писањем не јењава и љубав. Од тога, као и остали песници, не могу да живим, али живим за то. Са берксоновском радошћу стварам, и, не признајем ниједну другу особеност, осим доброту која ми је у великој мери узвраћена на различитим животним релацијама, нарочито кроз опус књижевног стваралаштва, те на професионалном плану.

Само да не нестане ове радости и овог заноса.

Вишеструко сте награђивани (Вукова повеља, Доситејева награда, награда Васа Пелагић, Бранко Миљковић, Светосавска повеља, Витезова златна повеља, на Конкурсу за најлепшу љубавну песму награђена издавањем и штампањем Збирке љубавних песама под насловом „Мелодија облака“, „Запис“ Горњи Милановац, Награда Милорад Цумбо у Астралији…Специјална награда у Италији…). Шта за Вас значе признања и колико Вас она мотивишу?

Увек сам била вођена љубављу према ономе што радим на било ком пољу. Ако успут дође и која награда, онда је радост садржајнија, суштаственија, већа… Награде мотивишу, подстичу, ветар су у леђа; још једна су потврда да оно што радите има смисла, да вреди…

До сада сте објавили двадесет шест књига (поезија за децу и одрасле, проза, граматички приручник). На овогодишњим Дринским књижевним сусретима Ваш рукопис “Одсев неизречја“ награђен је првом наградом, коју равноправно делите са песником Анђелком Заблаћанским. У збирци имате и песму Суштина уметности. Шта је за Вас суштина поезије и/или уметности?

Имајући у обзир да је поезија симбол живота и вере у вечност, да има универзални језик који се разуме и када се не зна значење речи, потврђује се мишљење да су лепа реч, литерарно остварење, књижевно дело уопште, били увек сунчев зрак који оживи семе интересовања и буди стваралачки дух са новим видицима и димензијама, чак и у оваквим смутним временима чинећи да се заустави машина неукуса која покушава да сузи сваки ум.

Иако сам себе остваривала и кроз прозу и писањем есеја (публикованих махом по часописима), ја сам песник. Нарочито ако се узме у обзир да све што је створено писаном речју, сматрам поезијом.

Поезија је истинска историја једног народа. Све су песме, како рече Љуба Симовић, наше молитве.

Доживљавајући феномен лепоте кроз време срећом, понекад чежњом и патњом, тражим себе и себе проналазим у традицији дајући нове савременије, модерније нијансе, тонове, акорде уобличене стихом тежећи андрагинским вредностима. Колико успевам, казаће време. Оно је мерило.

Теме којима се у збирци бавите су највише родољубиве, али и описи природе и ваших љубавних осећања. Подједнако пишете и у слободном стиху и у рими, а познати сте и као сонетисткиња. Које су Вам теме, и који облик стиха најблискији?

Данас није модерно писати на тему патриотизма. Стидимо се да искажемо оно што нам је рођењем дато. Човек је предодређен да воли своју земљу, отаџбину, родни дом, огњиште и праг… да воли свој род. С годинама, с одрастањем, сазревањем, бива приврженији и оданији. Снага емоције расте и испољава се у тешким временима, националним посртањима и превирањима, голготама и страдањима… Ја се нити стидим, нити бојим. Волим све људе света, пацифиста сам, али док Планета крвари, највише стрепим за своју Земљу…

Иначе, несагледив је дијапазон тема. Дође то спонтано… Љубав у најширем смислу речи… Неисцрпно богатство природе – боје и сенке, звукови и шумови; оно што се јасно оглашава и види и оно што се тек назире и слути…

А стих и форму ваљда изабере сам мотив који се наметне. Радо користим и слободан и везан стих, врло често сонетну форму.

Да ли бисте могли да нам откријете шта се тренутно крије у Вашој бележници?

Бележница врви од свега и свачега, али приоритет је  стваралаштво за децу – поезија, приче, басне с једне стране и хаику стих с друге (приводим крају књигу медаљона у тростиху)… А онда следи и онај најтежи део посла – трагање за издавачима. Видећемо.

Ви сте професор у школи, кажите нам како задобити нове (младе) читаоце? Да ли имате неку поруку за њих?

Живот и рад са децом, стварање са њима и за њих, то је поезија, то је нешто што даје снагу и због чега вреди живети и стварати.

Имала сам среће да радим посао који волим. Али професија моја није само задовољство, већ и анализа  младе душе, њеног карактера, збивања у времену. И није проблем у професији, већ у томе колико је ко храбар да ризикује да нешто уради. Прихватање неке нове обавезе може бити тест и искуство за неку нову идеју. Ја сам неко ко не посматра свет са стране, већ идем право кроз ствари, прихватам изазове и трудим се да из тога црпем мудрост. Али у мом контакту са ученицима нема и никада није било оног  прекорног и поучног обраћања са премудрих висина одраслих, свезнајућих. Зато смо се разумели и били нераздвојни: песма, књига, разред и моји ученици. Предност смо  увек давали књизи као оружју одакле се живот из речи учи.

Добро одабрана књига ( правилна усмереност од малих ногу, још од сликовница) има заиста великог удела у формирању личности детета. А онда разговори о прочитаном делу. Без лажног устручавања и непотребне обмане говорити  о свему, без снебивања и стида. Нема табу теме. Учећи тако да је истина једини пут који води лепоти живљења и суштини живота.

Стваралаштво је заиста велика радост. То је својеврсна духовна авантура. Некада је тренутак, некада потраје. Некада бисер душе, некада безоблични драги камен коме дубина песниковог бића смишља најлепши облик. Па буде то процес који тражи време.

Желела сам и желим  и данас стихом да укажем да је просветљење и ум виша степеница и трон једног друштва; да је спас у владању ума и разума; у одговорности; пожртвованости. Да се са те интелектуалне висине боље види и уочава када су замењене тезе и вредности, када на површину испливавају све негативности једнога друштва ширећи се као коров у виду ишчашења и анархије, претећи да сатре све што је позитивно.

Заверу умишљених генија и некрста може победити само истинољубље и частољубље, доброта и лепа поетска реч – дух коме је господар воља, нада и вера у боље сутра на свеукупну добробит деце наше и нас самих!

Разговор водила Јасна Миленовић

 

 

 

О Dejan Spasojević

Проверите и

ИНТЕРВЈУ СА АНЂЕЛКОМ ЗАБЛАЋАНСКИМ

  Можете ли нашим читаоцима рећи неколико речи о себи. И, укратко, представити Ваше књижевно …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.