ИНТЕРВЈУ СА РАНКОМ ГРКОВИЋ

 

 

АСинфо: На седмим Дринским књижевним сусретима освојили сте награду за први поетски рукопис. Да ли за наше читаоце можете рећи неколико речи о себи?

Ранка: Дуго сам била сањар  вођена различитим интересовањима. Пронашла сам се у раду са децом и више од тридесет година радила сам као наставница српског језика у Основној школи „Јован Јовановић Змај“ у Сремској Каменици, предграђу Новог Сада. Безбрижно и лепо детињство веже ме за Краљевце поред Руме, за другаре из улице и шашаве приредбе на великом ораховом пању у нашем воћњаку. Школу сам баш волела и још увек мислим да је период пре адолесценције најважнији за формирање личности и спознаје својих афинитета за одређене касније изборе у животу. Ове школске године радим у библиотеци јер је у њој мирније за “ мој узраст“.

 

АСинфо:Између Ваше прве збирке, и првог појављивања у свету књижевности (“Очи равнице“, савремена поезија војвођанских песникиња, Нови Сад, 1998, приређивач Оливера Шијачки) прошло је много година. Да ли сте се у међувремену бавили поезијом, и зашто је Ваш први рукопис толико дуго чекао свој тренутак?

Ранка: Пре писање треба много читати. Те прве песме су израз заљубљености и плод су креативног окружења у ком сам тада живела. Уследиле су породичне и радне обавезе, кризе и ратови… Ову збирку сам, најпре, хтела да посветим својим ђацима, да сама форма песама буде мало слободнија и савременија, јер сам у њој обухватила неке од великана о којима су учили. Мислим да децу често спутава  градиво из читанки, па су им риме невешто срочене. На срећу, у седмом разреду разгали их Мика Антић и новији писци за децу, којих заиста има много. Када сам збирку тематски проширила, осврнула сам се на нека мени драга места и дела из уметности уопште која су непролазне вредности.

 

АСинфо: Рођени сте у Невесињу. Потом сте пригрлили Војводину. Има ли херцеговачких трагова у Вашој поезији?

Ранка: Дуго ми је требало да препознам лепоту равнице! Као бебу однели су ме из села које се зове Лакат, под планином Вележ на чијим највишим стенама има алки за бродове, ако их  „неко“ није поскидао у међувремену, а у подножју су стећци и облуци. Само неколико пута сам тамо била, јер је ближа родбина живела у Невесињу и Мостару, који веома волим. Пре десетак година, дочекао ме је као рањен и подељен град, што је веома тужно. Не, нема много завичаја у мојој поезији јер у њему нисам била много присутна, али са годинама је мисао о њему све присутнија. Из прве посете у детињству, сећам се кршних високих људи, лепих девојака које су певале у колу испред цркве на брду, а само коло израз је неке древне игре.

 

АСинфо: Интригантни наслов Ваше збирке, Сонате сенки, сигурно ће заголицати машту читалаца. Који су то лирски разлози одредили сонате, и/или сенке Ваше поезије?

Ранка: Настала у доба ренесансе као литургијска песма, соната се прелила и у народну, да би касније имала вишеструке варијације. Лепота музике доводи до највишег степена духовности сваке људске заједнице и остаје у свести као траг њеног идентитета. Слично томе, важне личности или дела чувају се од заборава, прате нас као сенке, као путокази, идеали или подстицаји новим нараштајима. Време покрива заборавом, старо се руши због новог, па опет копа кад дуну повољни ветрови. Наслеђе је темељ без кога бисмо плутали дезоријентисани у потрази за самим собом. Заправо, те сенке предака су музика наше душе.

 

АСинфо: Четрдесет песама у Вашој збирци подељено је у три циклуса: Трагови, Сонате сенки, Земља људи. Које су Вас теме заокупљале, шта Вас је инспирисало да се бавите баш тим личностима, које сте нам поетски представили?

Ранка:  Једна зен мисао поручује да  има људи који мисле да могу померати планине, да планине треба да остану где јесу и да то није задатак мудрости. Затирање и преобликовање историје, свеопште рушење и непоштовање природе, враћа се као бумеранг. Неки умни људи осудили су потапање Ђердапа и минирање острва Ада Кале, када је откривен Лепенски Вир и, нажалост, спашен само део најстаријег насеља у Европи. Шта рећи о Винчи и депонији око ње? У „Траговима“ сам се осврнула и на нека места за која сам везана, на Сарајево и атентат уз слику култних илирских колица однетих у Беч, након припајања Босне и  Херцеговине Аустроугарској царевини. На крају, на мајку које више нема, и на завичај из ког сам прерано отишла. Други циклус сам писала због својих ученика и то сам већ помињала. Трећи циклус „Земља људи“ је тек мањи осврт на личности којима се  може увек враћати, захваљујући ономе што су нам оставили. Књига „Мали Принц“ носи неке од најважнијих порука које деца понесу из основне школе.

 

АСинфо: Пишете и хаику песме. Која Вам је песничка форма ближа, у којој се лакше изражавате? Да ли за читаоце којима хаику није близак можете да кажете неколико особености те поезије?

Ранка: Јапански начин живота је, верујем, утицао на цео свет, а посебно на уметност. У филозофији се преплићу старокинески таоизам, будизам и зен. Хаику је настао у 16. веку из филозофије зена. То је кратка песма од три стиха, први има пет слогова, други седам и трећи пет. Често садржи реч која одређује годишње доба: трешњин цвет за пролеће, љиљан за лето, хризантема за јесен и репа за зиму. Песник описује један тренутак, опажај у природи, наизглед обичан, али он читаоцу сугерише снажан доживљај и поруку о пролазности живота, љубави, лепоти, складу… Хаику је спој лепоте природе, религије и поезије. Најпознатији песник био је Мацуо Башо који је путовао и своје утиске преносио у песме. Замислите да седите у прелепом врту, тихи, у мислима о врлини, и онда у воду скочи једна жабица и направи концентричне кругове. Природа је у сталном покрету, све је у њој повезано и ми смо део ње. Или:

„Цвет камелије,

дуго га чекам –

а брзо прође.“

 

О пролазности живота, очекивањима, нади, хаику пишу песници широм света. Нас је са њим упознао Милош Црњански, а писала га је и Десанка Максимовић у старости. Што је краћа песма, теже ју је написати јер са мало речи треба пуно рећи. Видим и неку паралелу у мудрости са народним пословицама. Лакше је  писати слободним стихом, заобићи класичну форму, нарочито сонет који захтева и форму, и правилне риме.

 

АСинфо: Као особа која је добро упућена у проблем (не)читања код већине младих, да ли имате неки савет за будуће читаоце, или нас, писце, како привући читалачку публику? Да ли сте песимиста или оптимиста – хоће ли књиге, у папирнатој форми, одолети изазовима овог времена?

Ранка: Верујем у опстанак књиге којом се плови  у својој соби, на плажи или где год желите. Треба вратити значај библиотеци! Библиотека је место где се чува баштина, стиче знање, размењује мишљење и утиче на развој локалне заједнице. Као и за све друго, потребна су улагања и добра реклама.  Важно је да деца стекну навику да читају. Деца млађег узраста пуно читају, девојчице бајке и о принцезама, а дечаци о диносаурусима, чудовиштима и зомбијима. Сви воле Џеронима Стилтона, књиге Јасминке Петровић са илустрацијама Боба Живковића и друге новије писце. Дакле, визуелно занимљиве књиге, без превише текста. Читају и обавезну лектиру. У вишим разредима чита се лектира, али је утицај телефона и друштвених мрежа у предности. Деца су преоптерећена градивом, тренинзима, а након онлајн наставе и свега што виде око себе, тешко се концентришу и мање су мотивисани за неки духовни развој. Предуго траје овај суноврат културе и укуса, лоши су им узори. Стимуланс им може бити само ентузијазам наставника и родитеља да их упуте на вредне ствари у животу. Сусрети писаца често су по истом моделу, важни су добри рецитатори и неке иновације које би унеле више живости, нарочито у читању поезије (креативан простор, визуелни ефекти, драмски моменти и сл.). До нас је, песника, да осмислимо чаролију као отклон сивилу.

 

АСинфо: Који су Ваши даљи поетски планови? Имате ли осим објављивања ове збирке још неку поетску жељу, на почетку нове календарске године?

Ранка: Волела бих да завршим започети роман за децу. Песме су попут сенки, прате нас, извиру непрестано, само их стварност боји у сиво, па се зато и не борим са тешким темама. Ипак, треба живети у садашњем тренутку, па се надам новим инспирацијама.

 

АСинфо :  Имате ли неку поруку за наше читаоце? Да ли уметност, и поезија, могу да спасу свет?

Ранка:  Да, уметност је једина нада! Као онај Пекићев најбољи мајстор у обради дрвета који је направио најлепшу столицу која се стапа са телом, а наручиоцу дао реплику, тако свако треба да нађе оно што га испуњава, што уме да ради, што га чини срећним. Остварити се у ономе што волиш, не одустајати од снова, пренети неком своје знање и јесте сврха живота. У међувремену, учити, волети, поштовати, чувати природу, бити искрен, помагати кад можеш и саосећати са другим људима. То све пише у књигама, зато треба што више читати!

 

Разговор водила

Јасна Миленовић