Интервју са Предрагом Бојиновићем, аутором награђеног рукописа “Теодор“

Разговарамо са Предрагом Бојиновићем ,једним од наших најчитанијих домаћих прозних писаца са наших простора.Повод за разговор је награда на конкурсу АСоглас издаваштва за 5.Дринске књижевне сусрете, са рукописом “ТЕОДОР“.

АСинфо: Честитамо вам на овој награди, можете ли нам рећи нешто више о вама и вашем стваралаштву?

Хвала Вам на честиткама! Част ми је бити један од добитника нагараде на овако сјајној књижевној манифестацији која је широко обухватила књижевне изразе од поезије, кратке приче, књижевности за дјецу па до прозе односно романа. Надам се да нешто нисам прескочио. Мало која књижевна манифестација има тако широк обухват, и свака вама част на томе.

Што се тиче питања, о себи ми је најтеже говорити. Лакше ми је да напишем роман него своју биографију, не зато што је комплексна него стога што не знам шта бих писао, не сматрам то превише значајним. Али, како је ред да одговорим, рећи ћу. Рођен сам у Зеници 1964. године. Све до 1987. године сам живио у том за мене лијепом и великом граду, завршио основно и средње образовање, отпочео високо образовање, и онда сам одлучио да се одселим. Од тада живим у Добоју, ожењен сам имам три кћерке и двије унуке, дакле могло би се рећи да сам срећан човјек.

Моје књижевно стварање или писаније како га ја од миља зовем је искључиво прозно. Некада давно, а тога сам се скоро присјетио у интервјуу за радио Круг код Виолете Алексић, поцијепао сам и спалио све своје пјесме. Ко зна можда је то била грешка, младалачки импулс, заиста не знам, али ја сам и тада инстинктивно осјећао да сам приповједач а не пјесник. Мада су неке мени драге особе мислиле да сам био превише мрачан и депресиван у својим неуспјелим пјесмама, или једноставно, нисам умио да их стварам. Ко зна! У сваком случају од тада искључиво пишем прозу и драму. Поред романа који ми је најдражи облик стварања, ту су и есеји и кратке приче које објављујем на неким порталима укључујући и ваш, и на својој личној интернет страници predragbojinovic.com. Као нека надградња или продужетак рада на есејима о култури, умјетности и друштву, почео сам и да се бавим такозваном нефикцијом или документаристиком. Савремена нефикција, што је наравно наметнути англосаксонски термин, је изазовна јер укључује не само познавање теме и скоро па научну прецизност, него захтијева актуелност, занимљив неоптерећујући приступ и мало опуштенији стил. Мени је занимљив овај израз стварања, надам се и скором објављивању једне такве књиге под називом Western Man. Да се нашалим, не ради се о дивљем западу али није ни тако далеко од тога јер данашњи западни човјек јесте посљедица некадашњег веома дивљег периода настанка овог друштва. Пишем и драме повремено, у њима покушавам на други начин да обрадим неке савремене теме нашег друштва. Драма даје други приступ и начин израза, поготово када се укрсти са другим ставараоцима као што су режисери, глумци који свако за себе унесе нешто ново и другачије. Једна од мојих драма под насловом Блогер се налази у процесу настајања у Позоришту  Минхен.

АСинфо: КОлико дуго сте писали овај роман Теодор, како бисте читаоцима наговјестили ово дјело тј његов тематски оквир или нешто друго што би привукло пажњу читалачке публике?

Још једно тешко питање. Ако кажем да сам дјело које има око 450 вордових страница написао за само четири мјесеца, звучаћу помало неозбиљно или препотентно, али то је истина, ипак дјеломична. Та четири мјесеца сам писао као у трансу, пишући по осам девет а понекада и по више од десет сати дневно, било је заиста напорно али и ослобађајуће. Ипак, истина јесте да је Теодор искочио из мене за тако кратко вријеме, али самом писању су претходиле године истраживања и копања по којекаквим документима и књигама. А након завршетка писања слиједиле су такође године ишчитавања и дораде текста који ће ускоро бити  пред читаоцима.

Ово је историјски роман, што ће свакако изненадити а можда и збунити оне који су читали моје претходне романе, јер сам се до сада бавио савременим, рекло би се хиперреалистичким темама које описују данашњи нови врли свијет, како рече Хаксли. А сада се бавим нашом историјом, и то мало подужим перидом од преко  двије стотине година. Роман се темељи на релеватним историјским чињеницама, везан је за биографију једног Теодора коју је забиљежио Вук још 1828. године у својим записима о „Знатнијем Србима нашег доба“. Та биографија, и тај зачудно задивљујући и трагични животни пут једног човјека је основа романа, он је на неки начин персонификација свих Теодора који се тако, појављују кроз нашу историју, људи који носе и стварају, а онда буду сурово скрајнути и кажњени за то што су учинили. Поред основне радње романа која је смјештена у период од 1804. до 1813.  године, роман има и флеш бекове или скокове у све временске периоде након тога, а централни дио тих искакања из основе романа јесте наш посљедњи рат. Роман ће читаоцима вјероватно изњедрити питања као, да ли ми то већ двије стотине година имамо један континуирани рат који се повремено појављује па затиша, зашто се толико мрзимо а тако смо слични или исти, има ли наде за нас???

Ипак, роман нуди оптимизам и наду у бољу будућност. Бар се мени тако чини.

АСИнфо: Ви сте до сада објавили романе “Доларска жаока“ и “Тајкун“ можете ли нам рећи нешто више о томе како је публика прихватила те романе, шта је тематика …

Жаока је малчице чудан роман за наше друштво. Он се бави неким догађајима и особама далеко од нас. Радња је смјештена у Вашингтон и Њујорк, Лондон и Москву, па је читаоцима било мало чудно откуда неко од нас „смије да пише о њима“. Чак су ме то и питали на промоцијама,  а ја бих редовно одговарао, а зашто не, ја њих боље познајем него они нас, а они се опет усуђују да пишу говоре и раде овдје код нас, и то редовно погрешно и наопако. Е, па ја сам одлучио да кажем нешто о њима. Истина, радња романа више личи на аутора из англосаксонског или франкофонског свијета, па сам чак имао велику дилему непосредно прије објављивања да га објавим под псеудонимом. Чак сам и смислио један веома добар. Али, захваљујући интервенцији у задњи час мога пријатеља Мирка Марковића, који је и рецензент овог романа, ја сам промијенио намјеру и објавио га под својим именом. Данас сам захвалан Мирку на тој интервенцији која је била помало драматична али потребна. На крају сам ипак употријебио псеудоним у енглеском издању романа па ако случајно наиђете на њега он се тамо зове The Dollar Stinger, а писац је Bo D’opre. Насловна страница је иста. Ето, још мало занимљивости и шале. Када смо већ код превода и других израза, желио бих да додам да је Жаока доживјела и своје аудио издање код издавачке куће „Дигитална досада“ из Новог Сада. Морам признати да сам био помало скептичан када смо започели ту сарадњу, нисам превише вјеровао у аудио књиге, али сада када сам преслушао своју књигу морам признати да сам одушевљен. Сјајна нарација даје сасвим нови угао овој књизи, лежи јој, а праћена је одличном и професионалном продукцијом. Хвала Ивани Катић из Дигиталне досаде, а читаоце позивам да послушају неке од књига које они имају, наравно прво Жаоку да слушају.

Тајкун је опет наша прича, смјештена у наше данашње друштво оптерећено постратним, постприватизационим посљедицама а све то зачињено са процесом преласка друштва на капиталистички систем привређивања. Ове шок терапије су нам изњедриле нове друштвене класе али и нове друштвене вриједности, обожавање новца и свега што он дотакне, дивимо се тим новим новопеченим богатим и моћним особама без икакве друштвене критике. Преко ноћи смо се претворили у потрошачко друштво које не мари за било које традиционалне вриједности, породице нам се распадају, све је већа употреба вјештачких стимулатива које замјењују природан ток ствари. Тамо гдје новац дође у великим количинама, тамо је најплодније тле за криминал и безакоње. Због новца су многи спремни починити свакакве непоћудности, па и убиство. Тајкун је веома актуелан, намјерно сам избјегао да помињем мјесто радње, трудећи се чак и давати називе улица и топонима тако да никога не подсјећа на било које мјесто у Републици Срспкој, јер ова радња може да се замисли у било којем нашем граду, али и било којем граду бивше Југославије.

АСинфо: Имамо сазнања да је ваш роман ТАЈКУН врло читан , можда због тематске актуелности многих тема, затим крими жанра који је риједак код нас…

Да, у праву сте. Чињеница је да ми још увијек не желимо да се пробудимо, често се са сјетом присјећамо неких мирнијих и срећнијих времена. Крими жанр код нас је веома читан, колико знам, али само ако је радња смјештена негдје далеко, јер неподопштине се дешвају њима али никако нама. Али, авај, ријетко који дан прође овдје код нас нажалост, да немамо неке вијести из црне хронике. Пљачке, убиства, отимачине, крађа и многе друге негативне појаве које иду руку под руку са капитализмом и суровим начином развоја друштва су дио наше свакодневнице. Ипак, ми као да не желимо то да видимо, окрећемо се неким „узвишенијим темама“.

Умберто Еко је један од мојих омиљених писаца. Када је објавио свој први роман Име руже, његови поштоваоци су били малчице разочарани. Питали су га тако једном, Ил професоре, то му је био надимак из крајњег поштовања, па како то да Ви напишете кримић? Он, онако племенито мргодан, прави намћор, намћорасто им је и одговорио: Да вам покажем како се то ради!!!

Наравно, ја нисам Ил професоре и нисам желио да покажем како се то ради, али ми на неки начин његове ријечи јесу биле водиља. Желио сам да напишем роман о нашем друштву, о нама, о свим настраностима и моралним падовима, али и о томе како се обични људи бране од тог врлог новог свијета. Иако ја мислим да је Тајкун прије свега социјални роман који описује друштвену збиљу, прихватам и ваше, као и мишљење читалаца да је то трилер или крими роман. Одабрао сам овај стил и начин писања како бих на што пријемчивији начин описао оно што сам желио а то је наше друштво. Примјећујем да читаоци препознају моју намјеру и да им се роман допао, занимљиво више читатељкама. Читаоци мање коментаришу, можда су неактивнији и љењи или се помало стиде, јер у роману понекада препознају себе саме.

Актуелност овог романа је и језик који сам користио. За разлику од Жаоке која има један раван и скоро па безосјећајан стил чак и када говори о великим трагедијама, као да је наратор неко потпуно незаинтересован, Тајкун је много емотивнији и бурнији. Савремени српски језик је доминантан у роману а често сам користио и сленг и језик улице. Можда је због тога и ближи читацима јер преноси непатворену емоцију коју они препознају.

АСинфо:  Долазите ли на Дринске књижевне сусрете 16.октобра у Зворник, можете ли рећи нешто о томе и неку поруку за читалачку публику, ваше планове везано за књижевни рад и уопште..

Свакакода долазим, биће ми част и задовољство да се дружим са читаоцима и колегама писцима. Поновићу, мислим да сте направили сјајан посао са Дринским књижевним сусретима, честитам вам!

Све моје поруке се налазе у мојем писанију, било којег облика. Нисам вјешт у давању кратких и промоторских изјава, тако да ћу једино позвати читаоце да дођу на Дринске књижевне сусрете, а тамо можемо да причамо до миле воље, биће ми задовољство.

На крају бих додао, да сам веома задовољан не само наградом, која је сама по себи велики успјех, али ме такође веома радује да Теодор напокон изађе из штампе и представи се читаоцима. Његовим објављивањем ће бити комплетирана трилогија. Да, колико год вам то звучало невјероватно чак и збуњујуће, јер ова три романа на први поглед немају никакве везе један са другим, смјештени су у различите просторе и вријеме, писани потпуно различитим стиловима, али они ипак јесу трилогија. О томе ћемо више на промоцијама и директним сусретима.

Хвала Вам на позиву и питањима, желим Вам свако добро!