Интервју са пјесником Гораном Витићем

-Недавно сте имали пријем у вашем родном граду Милићима, то је директан повод за наш разговор, реците нам утиске из завичаја?

Шта рећи, нигде вам се боље срце не разплина, плућа рашире, сећања запљусну као у родној груди, међу својим. Жељан разговора и родне груде отишао сам чистог срца и са пуно љубави и доживео адекватну сатисфакцију, да ме поезија на најлепши начин врати завичају, а родна груда узврати, надам се и трајно веже нераскидивом везом са осећајем као да никад нисам ни одлазио, као да не прође неколико деценија. Цело то време одсуства љубоморно је чувајући и носећи са најлепшим тренутцима мога одрастања.

После објављивања моје прве збирке „Срцем једног родољуба“ примерке сам послао у Милиће, пријатељима, родбини, школама и преставницима општинске управе, не слутећи колико има искрених поштоваоца моје поезије у мом крају. Морам да истакнем и Милована Мишу Петковића који је као мој искрени поборник поезије ступио у контакт са начелником општинске управе господином Марком Савићем, који је након читања збирке, ме убрзо контактирао и предложио за плакету, признање и захвалност за родољубље и промоцију општине Милићи и Републике Српске, која ми је уручена на дан Републике Српске 09. 01. 2023. године.

Невероватно са којим симпатијама и поштовањем тај млади амбициозни човек ме је прихватио братски, читајући моје мисли као да се већ знамо сто година, сватајући суштину мога рада и значај родољубиве поезије у очувању и дизању српске националне свести и традицоналних вредности.

Након разговора са Марком преслишавао сам се неколико пута колико имам песама о родном крају, али ниједну онако описну која би постакла путника намерника да сврати и која бар парцијално осликава општину Милиће и њене специфичности, осетих потребу и дуг за једну такву песму и тако настаде и песма „Кад те жеља родној груди вине“ која врло брзо постаде и химна Милића која ће бити остављена као трајни запис на сајту општине Милићи у виду промо спота, добила је и своју музичку обраду, од стране редовног професора соло певања на крагујевачком факултету уваженог сада већ пријатеља и великог господина сјајног тенора Војислава Спасића.

За дан општине Милићи смо добили позив да учествујемо и премијерно изведемо као химну Милића, те да својим присуством увеличамо свечану атмосферу у препуној сали дома „Рудара“, реакција публике је била одлична, осетивши ту синергију био сам почаствован као гост.

И после пар интрвјуа за локалне радио станице схвато сам колико сам добро дошао и да та сва обраћања са пуно поштовања, срдачности и топлина нису случајна.

Захтеви на заједничким фотографијама су ме у тренутцима дизали на пијадестал са обрисима тренутака славе и тај осећај да сам свој на свом, са потврдом мисли да је ипак центар српства у нашој Републици Српској.

Доживео сам и да ми општина Милићи откупи део тиража за презентацију општине, као вид потпоре мом поетском стваралаштву.

Могу слободно рећи да је мало оваквих начелника као што је Марко Савић и општина на територији целе бивше Југославије са таквим осећајем за културу и своје грађане.

Договорено је и снимање промо спота за потребу општине Милићи и даља сарадња на пољу кутуре.

На свечаном ручку сам имао част да будем присутан за столом са уваженим званичницима и рецитујем моје три песме, међу којима је био и сам премијер РС господин Вишковић, који је такође Милићанин. Милићи као једна мала средина имају и врхунске политичаре, спортисте, привреднике, па и глумце, песнике па и богате културне садржаје.

Имао сам ту част да многима поклоним своју збирку.

Па и среће да од главног човека за водопривреду добијем спонзорство за снимање песме о Републици Српској.

Не званично мимо протокола смо имали састанак на лично инсистирање, са господином Дукићем иначе угледним привредником из регије Бирач, кога нисам чуо ни видео од када сам отишао са ових простора, не знајући да негује писану реч и да је љубитељ поезије.

Након краћег разговора понуђен ми је облик сарадње у виду спонзорства за будућу збирку и где нас је љубазно господин Рајко Дукић замолио за поновно снимање песме „ Кад те жеља родној груди вине“ у целости са тринест строфа и на тај начин ме пријатно изненадио. Чак је песму и видно истакао на зиду ресторана који се налази у оквиру Рајковог торња, који се издигао изнад дома Рудара као најлепше здање Милићког краја.

Вратио сам се потпуно испуњен и уверен да мој дугогодишњи рад итекако даје резултат и оставља снажан утисак, сав поносан на моје место, како ја, тако и Воја, његов возач и хармоникаш сложили смо се једногласно,“Па овде су људи дивни, једва чекамо да дођем опет“.

Сватајући да је поезија нешто узвишено и не задире у било чије интересе и да зна да се вине пут васионе и да засија као најсјајнија звезда, која чак небеска врата отвара.

С том мишљу напустих моје Милиће сав поносан на родни крај, са жељом да му се што пре вратим.

Ваша пјесма ”НЕ ДАМ ” једна је од најпознатијих које сте написали, а пјева о заштити српског националног идентитета, и вријдности …како ви тумачите ту пјесму и шта је био мотив да је напишете ?

Да слажем се да је песма „НЕ ДАМ“ од свих мојих песама далеко најпознатија, песма која се пева на најсвечанијим манифестацијама па и на свечаној академији поводом дана Републике Српске коју је отпевала уз сагласност Марија Награисаловић, па зар има већег признања за једног уметника, да вам песма уђе у народ и све поре друштва и нађе пут до сваке српске душе ма где се налазила на овоземаљској кугли. Слободно се за песму може рећи да је и химна српског рода, те да као таква носи и есенцију истог, толико је вредности набројано у тој песми да је сви слојеви друштва доживљавају као химна. Као таква може се рећи и да је то једна од идентитетских песма која у себи пркосно чува највеће српске вредности.

Песма је настала за време Нато агресије 1999 године, у јако тешко време изнедрена као најлепши цвет љубави, према српском роду.

Када сам је написао и кренуо да је анализирам рекох: „Па ово је само наставак мисли од Кнеза Лазара, коју је изговорио пре Косовског боја“, „Није битно која нас војска напада, већ које светиње бранимо“.

Ја сам само у тренутку надахнућа успео да пребројим све те вредности и да изнесем песму у осмерцу у сада већ петнаест строфа.

Сви наши владари су у једном моменту морали изговорити чувену вековно укорењењену пркосну реч „НЕ ДАМ“ која је била спасоносна за очување нашег идентитета и која се као завештање преноси на будућа поколења.

Данас нема значајније културне манифестације а да се песма „НЕ ДАМ“ не пева, од школских приредби, разноразних свечаности, предизборних митинга до демонстрација.

Она је права будилица, која ће имати увек своје место где год је угрожено српска право и слобода. Надам се да ће остати као трајни запис у народу као траг једног историског момента.

 

Ваше родољубље је евиднетно, можете ли нам рећи нешто о пјесми ”РЕПУБЛИКА СРПСКА”

Оно је просто прожето кроз сваку моју песму, мисао и пору, волети је узвишен чин, па волети своју земљу и свој народ не мрзети никога па зар то није исконски природно. Песма „РЕПУБЛИКО МОЈА СРПСКА“ је настала опет у јако тешко време када је међународни преставник Педи Еждаун, успео укинути многе надлежности РС гарантоване Дејтонским споразумом, када су границе између Републике Српске и Србије постале чвршће него према ЕУ.

Прелазећи преко те границе ја их просто не доживљавам и не видим у мом срцу непостоје, део мене је са једне и са друге стране Дрине, то је моје лево и десно плућно крило, да бих дисао пуним капацитетом потребна су ми оба.

Моја породична кућа је вековно на простору, бивше БиХ и садашње Републике Српске.

Ја већ дуже година живим и радим у Србији и доживљавам је је искрено ко мајку, а моју Републику Српску ко матицу, Београд не раздвајам од мог Лукић поља, које се налази у саставу територији општине Милићи.

Али тај снажан осећај припадности никада не може бити исти према неком стану, као према парчету своје Ђедовине, ето тако је настала песма о Републици Српској, која ако Бог да треба да буде врло брзо и отпевана.

Пошто је на свечаном ручку добила и спонзора за снимање.

Човјек је увијек дужан свом завичају, рекао је наш нобеловац Андрић, ви сте један од доказа да је то тако, написали сте пјесму Милићима,можете ли нам рећи више о томе ?

Корени зову и можете да идете где год хоћете, тај зов корења с годинама је све јачи и јачи, замрзнуте слике које чине не раскидиву везу трајног сећања, без обзира на време не бледе.

Сам тај однос према родној груди је потпуно чедан као детета према својој мајци, е то је нешто што је ваше и што је свето и што вас обликује и утка део себе у ваше биће.

Мислите да бих ја овако писао епску поезију а да нисам рођен у тој средини и да нисам слушао приче од моје мајке Винке која је остала ратно сироче за време Другог светског рата И оца Ристе који се обрео у заробљеништву и пуком срећом преживео, сигурно да у градњи моје нациналне свести је уткана и голгота мојих родитеља и мојих предака а можда је и кључна.

Ма колико чинили према својој родној груди чини вам се да је мало зато што је однос заснован на безусловној љубави као сваког детета према своје мајци при рађању гледајући у њу као најлепшу планету звезданога неба, посматрајући је као узвишено биће без кога вам нема живота.

Поред биолошких мајки свако има и своју мајку земљу, којој такође жели те вечни живот и вечну слободу.

Опстанак нашег народ на овим просторима је директно у спрези са опстанком РС. Без Републике Српске нема ни српске слободе у пуном капацитету.

-Ваша сарадња са АСоглас издаваштвом била је у најави још раније, да ли ће до те сарадње доћи ускоро на објављивању неког вашег рукописа јер имате и збирку за дјецу, да ли постоји подршка из родног краја за ваш рад и активности?

Мој први интервју пре неколико година је управо дат АСогласу, док још нисам имао ни једно објављено дело, ево и сад, када сам остварен добрим делом као песник, први интервју је опет ваш.

Сигурно да је сада већ питања времена када ће доћи до реализације, надам се ускоро.

Ја и моја супруга имамо у плану да једно проширено издање „Срцем једног родољуба“ објавимо са тиражом од 1000 примерака који би покрио територију Републике Српске, где би се нашло издање и на свим трафикама.

Пошто се увелико припрема збирка и поезије за децу, а подршка из родног краја није изостала, обећана је на заједничком доручку од стране истакнутог привредника из Милића господина Рајка Дукића, надам се да ће се ускоро и остварити. Човека који итекако осећа поезију и искрено је доживљава.

Желим да вам захвалим на ово интервју и пожелим успешну сарадњу и читаност вашег листа, до скорог виђења.

Ваша порука читаоцима, прије свега нашем народу…

Поштовани читаоци молим вас читајте и враћајте се правим вредностима, једино вас праве вредности могу учинити јачим, бољим, отпорним, успешним, испуњеним и довести до формирања зрелијег мишљења при изградњи личног става, обогатити ваш душу и учинити вас племенитим.

Воли те, јер љубав је највећи Божија дар, волети и бити вољен је нешто што је најузвишеније, љубав је покретач свега, љубите ближњег свог и љубоморно чувајте своју мајку земљу као зеницу ока.

РЕПУБЛИКО МОЈА СРПСКА

Српска земљо прекодринска
брдовито ти си дрска,
колевка си мога рода
отаџбино моја српска.

Синове си многе своје
ти са Српством задојила,
са поносом теби знане
те хероје одгојила.

Ти најдража грудо моја
бићеш увек мене дио,
носићу те у свом срцу
ма где ишô, ма где био.

Ти си парче мога неба
и кад дође облак сиви
сваки комад стопе твоје
у грудима мојим живи.

Ти најлепша мајко земљо
отаџбино моја славна
деветога јануара
срцем ти си завештана.

Костурницо од предака
српска земљо древно давна
крв мојих је прадедова
у твој темељ узидана.

Те границе ја не видим
у мом срцу ту не стоје,
не знам како да те зову
бићеш увек нешто моје.

Само оном ко те не зна
можда можеш бити мрска,
у мом срцу увек бићеш
Републико моја Српска!!!

 

КАД ТЕ ЖЕЉА
РОДНОЈ ГРУДИ ВИНЕ

Подно брда обронка падине
где лист храста купа се у реци,
поред Јадра немирне котлине
ту су сине живели ти преци.

Кад те жеља родној груди вине
своју чежњу стазама пресеци,
крочи на тло своје ђедовине
од искона где се славе свеци.

Ту где бисте великана стоје
у сутону љубе се две реке,
питке воде красе место твоје
историско хировито преке.

Ту је соба крвава од рана
где мук вечни остаје без лека,
ту је плоча палих Милићана
мили сине сврати из далека.

За српство су главе своје дали
одај почаст незнаном јунаку,
с тробојком су срце завштали
скидајући звезду петокраку.

Да засветле светиња корице
спомен соба обасја им лице
о јунаштву где певају птице
а песници с летња позорнице.

Као тежња бескрајном окриљу
видиковац са торњем се диже,
као симбол стремљења ка циљу
задужбина вечна се подиже.

Са погледом најбољим у крају
с редом слика ко на филмској траци,
сам кров цркве бљесне у одсјају
с путоказом и прастари знаци.

Парк заблиста древних великана
из времена сва мудрост уткана,
даром божим што је одабрана
с потомцима да буде сабрана.

Где царује црвена прашина
и захвалност радничкоме труду,
с експонатом рударских машина
од боксита што копају руду.

На сред парка изниче знамење
плод рударства пуно је симбола
из области старо откровење
од дампра до запрежних кола.

Сањалице копова, утрина
чуваркуће Немањићког грба
снова вечних јамских ископина
красе бисте од прастарих срба.

Кад те умор од пута запрати
и пут кренеш снежне Јахорине
у долину ову рајску сврати
да те жеља врати груди сине.

Аутор: Горан Витић

НЕ ДАМ

Не дам грумен земље плодне
ни у гају шљиве родне,
нити бора, нити јелу
не дам багрем у свом селу.

Не дам грмље а ни цвеће
не дам ши˷ље ни дрвеће,
не дам росу, не дам траву
не дам Дрину, не дам Саву.

Не дам Тису, ни Мораву
Газиводе ни Ресаву,
не дам јутра, не дам зоре,
не дам Аду, наше море.

Ни икону Светог Саве
не дам свећу крсне славе,
не дам цркве ни храмове
не дам комад земље ове.

Не дам сунце, не дам свице
не дам ласте, не дам птице,
па ни гнездо препелице
ни у парку љубичице.

Нит слободе своје не дам
нећу да је иком предам,
не дам коров, не дам жару
не дам локвањ, не дам бару.

Не дам цврчка, нити мрава
ни у штали мојих крава,
не дам кућу, не дам жито
све је овде племенито.

Не дам зграду, нит улицу
ни дечију ципелицу,
не дам небо јер је моје
ни заставе са три боје.

Не дам Жичу, Студеницу
девојачку плетеницу,
па ни коње разигране
ни Љевишку, ни Дечане.

Крајпуташе који стоје
нити песме што се роје,
не дам круну ја двоглаву
Немањићку Свету славу.

Ни тробојке своје не дам
сав поносан док је гледам,
од предака не дам гроба
јер крв наша није роба.

Ни Лазара, Обилића
мајку девет Југовића,
не дам свету ја Србију
ни Косово Метохију

Не дам завет од Његоша
Карађорђа ни Милоша.
ни Душана српског цара
светосавског божјег дара.

Где год српска нога хода
наш је камен, ваздух, вода,
могу само да завиде
и зла свога да се стиде.

Јуначкога ми смо рода
светиња нам је сло˷ода,
корење је овде наше
узалуд нас ратом плаше.

Разговор водио  Дејан Спасојевић /АСинфо

 

О Dejan Spasojević

Проверите и

Проф. др Зоран Милошевић – Кутура – Светост – Геополитика (Интервју)

Проф. др Зоран Милошевић – Кутура – Светост – Геополитика (Интервју)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *