Интервју са Младеном Марковићем, аутором романа “Међа“’

АСинфо: На самом почету овог разговора можете ли рећи нешто више о себи…

-Прво, морам да Вам се захвалим на издвојеном времену и интересовању за моје писање. А што се тиче вашег питања, нема ту шта много да се прича о једном обичном човјеку, у једном обичном животу и у једном, додуше, необичном времену. Ожењен сам, отац двоје дјеце и живим са породицом овдје у Зворнику. Читав свој радни вијек радим као професионално војно лице. Тренутно сам, како то ми војници кажемо, на служби у Сарајеву и ту сам већ задњих дванаест година. Војно путешествије започео сам још трусне деведесете, прошлог вијека, чак и прошлог миленијума (ето намјестило се), када сам као петнаестогодишњак почео похађати војну школу у Загребу. Ратни вихор који је почео у Хрватској, истиснуо ме је одатле и премјестио у Крушевац, гдје сам и завршио школу. Тај исти ратни вихор ме је сачекао и у Босни деведесет четврте као младог подофицира. Хвала Богу, преживио сам и од тада мијењам градове и униформе. И ево, у војничким чизмама сам пуне тридесет три године. Једна од добрих ствари овог војничког позива је та што сам кроз мој посао упознао заиста много људи и мислим да скоро нема града у бившој Југославији, поготово у БиХ, а да у њему немам макар једног пријатеља, друга или бар познаника коме могу у сваком тренутку да се јавим. Војна униформа и војни позив су специфични јер међу људима развијају заиста посебан однос и стварају чврсте и нераскидиве везе. Поред бављења војском, уживам у природи и кад год ухватим слободног времена, са супругом ходам по овим прелијепим зворничким брдима. Трчање обожавам и то ми је постао начин живота. И на крају, наравно, добра књига је круна свега тога. Обожавам да читам и користим сваку прилику за то. У последње вријеме велико интересовање показујем за овај наш комадић поднебља, за наш завичај. Често размишљам о томе и, ту и тамо, по нешто ставим и на папир. Занима ме наш мали обични човјек у великим догађајима.

АСинфо: Од када се бавите писањем и да ли је роман ’’Међа’ који ових дана излази из штампе Ваша прва објављена књига?

-Као што рекох, радо читам и то збиља непрекидно радим, када год ухватим макар и трен слободног времена. Поред тога волим разговоре са старијим људима који су окусили неког другачијег времена а које је већ подалеко иза нас. У тим разговорима чујем много тога и растужи ме када схватим да је, то што чујем, већ почео да прекрива заборав. Чујем многе старе заборављене ријечи које немају мјесто у данашњем дигиталном добу а оно шта те ријечи означавају, већ одавно нема своју примјену. Е, баш ти разговори су ме инспирисали да понешто и запишем. Најчешће сам материјал „крао“ приликом обичних породичних разговора са родитељима, јер су и они дио тог полузаборављеног времена а уједно и спона са једним другим скоро потпуно заборављеним. Било је много материјала и „успаничио“ сам се. Ако нешто не предузмем, пријети опасност да све то заборавим. Логично – старим. То је почело прије, отприлике, двије до три године, када сам, више за себе, да ето не заборавим, повремено почео да биљежим понеку причицу, без икакве озбиљне намјере да са тим урадим нешто конкретно и нешто више. А онда сам дошао на идеју да те причице сложим у један низ, у једну цјелину, и да то преточим у књигу па каква год жанровски она била. „Међа“ је резултат тога. И биће то моја прва, надам се не и посљедња, објављена књига. Јер, (Вама могу то и да кажем) ево и друга је већ, војничким рјечником речено, у маршевском положају, што значи да је већ завршена, само слиједи дуго и стрпљиво дотјеривање.

АСинфо: Шта је тема, тј шта је оно што вас је мотивисало, о чему пишете у роману?
-Већ сам рекао да ме интересује судбина малог, обичног човјека у великим догађајима. Наш завичај је веома интересантан и кроз прошлост, ближу и даљу, у њему се нагомилало исто тако доста интересантних догађаја. Тако да наше микроокружење обилује многим причама које чекају да буду испричане. Мене посебно занима историја, уствари ја бих то прије назвао прошлост, ових наших крајева виђена оком и испричана устима већ поменутог обичном малог човјека преко чијих леђа је та историја и претутњала. Они који су то највише осјетили били су сељаци. Управо је једно село предмет ове књиге, виђено кроз један догај који се одиграо у прошлости а који сам употпунио тако што сам на ту основу „налијепио“ још неколико интересантних прича. У дјелу су обрађена два врло актуелна и занимљива мотива, од којих је један и у самом наслову а други је нестајање наших села. Поред тога дотицао сам се још неких ствари које су притискале друштво, посебно сељака, у периоду на који се прича односи али то ћу препустити читаоцима да сами открију.

АСинфо: Андрићева мисао коју сте навели на почетку књиге ’’Ја се не бојим људи, већ оног нељудског у њима’’је доста актуелна, да ли ће доброта спасити свијет тј да ли у вртлогу зла може опстати сламка добра и нада да ћемо као друштво прездравити све ово што нас данас мучи?

-Ову Андрићеву мисао сам изабрао да, као путоказ читаоцу, на почетку књиге буде нака врста најаве у ком ће се правцу радња одвијати. Наравно да наду никада не треба губити и да, докле год постоји и трачак свјетла, морамо за њим ићи. Само, не знам да ли сам ја тај који би био у стању дати објективан одговор, јер ја, изгледа, нисам човјек за двадесет први вијек. Мислим да је друштво превише инфицирано и да нам је баш двадесет први вијек пребрзо донио неких „вируса“ за које нисмо били спремни и за које још увијек немамо „лијек“. Нашу дјецу су, а богами и велики број одраслих, већ преузеле друштвене мреже, те за добре ствари, као напримјер, за добру књигу немају времена. Сумњам да ћемо избјећи овај пожар који нам долази, изгледа са „западним вјетром“, тако да та, како рекосте „сламка добра“, чини ми се, нема велике шансе и да ће кад-тад сагорети.

АСинфо: С обзиром на то да књигу објављујете у сарадњи са АСоглас издаваштвом да ли је планирана промоција у Зворнику или можда још неком граду?

-Прва промоција планирана је у Зворнику у сарадњи са Вашом кућом и то ће се десити ускоро, надам се уз обострано задовољство. Наравно да би ми била велика жеља да промоцију „Међе“ реализујем у још пар сусједних комшијских градова и надам се да је то реалност. Свакако би ми била част и велики вјетар у леђа да и АСогласи буду уз мене.

АСинфо: Хвала на разговору и надамо се успјешној сарадњи…

-Хвала и вама што сте уприличили овај разговор, такође.