ИНТЕРВЈУ СА МИЛКОМ ГРБОВИЋЕМ, АУТОРОМ НАГРАЂЕНЕ ЗБИРКЕ ПЈЕСАМА “ СА СРЦЕМ НА ЛЕРУ“

 

АСинфо: Колико је могуће имати срце у леру у љубавној, а колико у сатиричној поезији. Има ли ту разлике или и у једном и у другом покаткад треба додати гас.

 

Милко

Кад си на празном ходу, мотор ради брже, али нема оне преноса обртаја до точкова. Тако и то између разума и емоција. Кад сада већ давне 1992 године, за песму са истоименим насловом, добио 1 награду, некима сметао тај груби шоферски па још и германски израз. Онда им Ршум објаснио: дошла кризна времена, ангажујемо разум, мозак, руке и ноге да се изборимо, само нам срца на празном ходу. Кад би био симпозијум о отуђености, па да се речено сажима, дошли би до те метафоре.

Имати срца може се тумачити овако, као имати осећања, али и храбрости, мада се чешће уместо срца помене неки други орган. Да се не хвалим, али први сам у СФРЈ писао о рецимо Кући свећа, био на ивици хапшења. Једини кабаре који је Србија имала последње 3,5 деценије био онај Ланета Гутовића од 1989-1992 године, завршавао га је мојом пјесмом којом сам пецкао титиће. Неки ме гледали попреко, а богами и данас Тито никад живљи у српским душама. Само фали штафета.

 

АСинфо: Који временски период покрива збирка и колико се тематски разликује од неких ваших ранијих збирки.

 

Милко

Временски распон мојих љубавних песама је од 1991-е до данас, јер сам од од 1981-1991е писао само еротику и онда и остале жанрове. Ето, неко ко је био суздржан да се „отвори“ и искаже неку нежност, „отворио“ се баш на почетку оног хаоса.

Као што ангажовани песник не пише само о својим мукама у тешким временима, него га „све ране свога рода боле“, тако ја ни љубавне теме нисам писао само на основу својих осећања, искустава лепих или мање лепих, него добијем идеју и из туђих прича, то опевам из свог угла.

Са скоро 67 година, спадам у оне који за много тога у друштву кажу: „Ех, како је било у наше време“. Тако и за љубавне теме, не завидим данашњој младежи.  Отуђеност. „гаџети“ друштвене мреже…Не сећам се када сам видео двоје младих како се држе за руке, а до пре ових „демократских“ усрећења прошеташ градом и видиш на десетине. Свуда духовни Робинзони. И душевне енклаве.

Та разлика се види по томе каква се музика слуша данас а каква некад. Овде имам циклус Свирај то поново Симо – песме за музичко руво, за које имам снимљене демо-снимке, можда их неки певач отпева. Од рођења сам слушао о љубави, чак и гусле – љубав према отаџбини, па фрула, неки народњаци, Полети голубе мој или Рашири руке мајко – љубав према породици. Наравно и шлагери, Ђорђе М, Мики Ј. Кемал М касније за време студија такође нешто романтично, Шабанов Нарцис бели, па Миланче За љубав са младост дао, Љубо Ђуровић Још ме пеку сузе твоје. Тада су се неки спрдали са народњацима, тобож су морбидни, због песме Чаше ломи руке на крваве, или Пијем да је заборавим, а погледајте данас, отворено пропагирање свих порока. Да сад не наводим ове накарадности данашње.

 

Поређење ове са осталим мојим књигама

Све моје књиге се међусобно разликују, по темама. До сада објављених шест су: о националним посртањима, на верске теме, завичајне успомене, затим препев са српског на српски (замислите) три сонетних венаца Милоша Јанковића, 6-а такође са Милошем, моји стиховани утуци њему..

А још необјављеним а спремни рукописи: хумора, сатире, боемије (иако сам хронични трезвењак), елаборирање народних изрека, Шио ми га Ђура, не лези враже, не бери бригу, итд., како да то преведеш странцу, па 5 рукописа за децу, па шашава верзија историје, итд.

Нисам најбољи али сам тематски најразноврснији песник. Исти дан сам написао пјесму о Острогу и неку тешку еротику. Готово истовремено, моје песме, без мог знања а камоли наваљивања и чашћавања, на ЦД ставили један гуслар и репер. Које ли супротности!

 

АСинфо: На шта читалац треба да обрати посебну пажњу у судару са „Са срцем на леру“?

Милко:

Глупо је рећи али – на све. Има бар десетак углова гледања на љубавне теме. По мени, најбоље књиге љубавне поезије су Срицање жене од Добрице Ерића и и оне Десанкине. Код њих је све распевано, чак и кад је љубав неостварена, опет некако лепо у своме жалу, племенито. Има и код мене тога, али мање. Више су филозофска размишљања о љубави, да ли боље волети или бити вољен, па критика убијања цвећа као доказа љубави, па она Десанкина Стрепња, па растанци, туга, заједљивост, осветољубивост, све оне фазе до равнодушности као луке спаса..

Певам песме јетропарајућие је сасвим озбиљна песма, само што сам је на крају зачинио еротском двосмислицом. Сложићете се да због љубави пре добијете гастритис или живчане тегобе, него срчано обољење.

Молим читаоце да пре ове књиге прочитају 41-о певање Градинара. Оно: „Чезнем да ти кажем најлепше речи кад имам рећи али се не усуђујем…“ Ми смо ипак динарски, мање-више горштачки народ, који тешко изражава нежност.

Недавно за песму из овог рукописа, Ванземаљка добрих другу награду у Рудом, конкурс Милош Видаковић. Песма пуна метафора, готово халуцинантних преувеличавања. Али, ни тој, замишљеној, идеалној лепотици, да је збиља постојала, не бих рекао да је најлепша на свету. Откуд ја знам, кад има преко 3 млрд жена на Планети? Знамо причу о три кројача у једној улици, једна написао Најбољи кројач на свету други најбољи кројач у овом граду а трећи најбољи кројач у овој улици, који од њих има шансе да буде у праву?

Сад ћу рећи једну строфу везано за ово питање а такође за наредно – римовање.

Срећан човек ћути, не таласа / да му срећа из руку не шмугне,

а несрећан песмом из свег гласа / кртој души одглетује фугне.

 

Одушевљење, не само у смислу љубави, него пред природом, уметничким делом, племенитим људским гестом, и сл. просто остави човека без речи. Био сам давно под Острогом, није било шанси да изразим тај осећај. Него ми дошло после 20 година. Зато сам доста својих осећања опевао са задршком, кад се све слегне, да се може трезвено размишљати. Јер, срце и трезвеност не иду баш упоредо, зар не? Видиш некога ко пати, мисли да га то неће проћи, и шта да му кажеш, него да ће се једном смејати самом себи. Даш му да прочита Просту историју Велимира Живојиновића, „Масуке“, одличног и нажалост занемареног међуратног песника. Та песма почиње речима Прошло је све; и једва душу дирне сеђања талас благ, а има и стих Како се мирно поздрављамо сада!

 

АСинфо: Колико је данас тешко постићи квалитетну риму, која није банална или која није виђена већ много пута.

Милко :

 

Мене зову верси – егзибиционистом, јер код мене Сви путеви воде у риму а мој мото је Рима, рима, е па шта је!? Чикали ме да римујем рецепте из Народног кувара, ја стиховао 10-ак, и то се свидело некоме на радио–Београду па објавили.

Није рима најважнија, него ритам, мелодија, а за то је потребна и метрика, а рима је ту логични зачин. Али, често је жртва скрнављења. Ужасавају ме офуцане риме, раубоване. Нема тих пара за које бих римовао: мајка–.бајка, узесузе, ноћидоћи, воли–моли– боли, а посебно не често–место, каже–слаже, љуби–губи, јер то и нису риме, нити склад акцентолошки, ни музички, ритмички. Иритиран скрнављењем рима, за пар дана сам написао Шведски астал за риме од 40-ак страна, где нудим оригиналние, уместо офуцаних. Рецимо, уместо мајкабајка:

где је мајка –версус снајка / сину следи дупла хајка

комшиница радодајка / – утегнути струк и гајка / нежна попут Тајсон Мајка

загорела као крајка / све ме мерка из прикрајка

женићу те, мала Рајка / попут Зајка кокорајка / ал ће бити лумперајка

плови шајка, свира балалајка… мала, мала цајка / на Фејсбук ме лајка.

 

Такође не волим благе риме мио-био-свио, него уникатне. прштеће, тврде са сугласницима на крају ако је могуће, нпр.

… са ледом небеским …. ..  као Еским, постим-костим, стријеш – кријеш, дробим – обим…

Или, из тих сулудих и мрачних сонета:

По мени ће звати неки нови синдром, /Сигмунд – небулозе у прах распршићу,

код родне ми куће, покривене шиндром,/ скупљаће се вашар као у Тршићу.

 

Значи да волим и дугачке риме, где се слаже што више слова. Драгослав Андрић је рекао:

 Имам неку бојазан / да не будем гојазан, значи 6 слова, а ја имам риму од чак седам слова, у политичком епиграму:

Перспектива наша није најбистрија / свуд владају шестар, висак и мистрија

 

АСинфо: Може ли се без срца писати поезија, бар она коју ви сматрате за поезију. Наиме, модерна поезија је постала широк појам, губећи некадашње атрибуте, посебно љепоту. Да ли поезија постаје акварел у којем је све више воде. 

Милко

Мој однос према модернистима, који фурају разне ИЗМЕ, то је посебна прича. Неки пишу и без срца и мозга и мрве логике. Имам спремну и књигу о поезији, мој „обрачун“ са тим апстрактним глупостима које су измислили они без талента. У реду, не мора рима. Колико књига Мике Антића у слободном стиху, па Градинар, или дела Халила Џубрана итд. Али брате, да се зна неки ред. А не као данас, узму новински текст, форматирају у ромб и то је песма?! Уозбиљимо се! Као и у сликарству, Маљевич узео четку и црну фарбу, квадрат, 2х2 метра и то слика? Цена ситница – 80 милиона долара.

Кад су ми рекли да поезија мора да буде херметичка, написао сам Херметизам где кажем и ово:

Шта то значи кад се небулоза склепа / скривати се иза приче о суштини,

зар је жена глупа само што је лепа / кога још ружноћа паметнијим чини?

Гледам да на прву лопту не уклизам / избегавам риме бајате, ужегле,

али, шта ти значи неки херметизам? / – Херметички снаше заптивају тегле.

Колико ме њих омрзло што њихову „поезију“ поредим са рецимо зимницом. па их подсетим на Мома Капора и Пакет из завичаја о жени са села која спрема ајвар брату који у БГ пише модерну поезију, а више љубави и поезије има у том ајвару него у његовим трабуњањима.

Кад чујем ту реч ИЗМЕ додам слово Т, само се наметне.

*

Иначе ја сам пар пута слао на неке конкурсе почетком 90-их и онда престао, да бих поново почео од 2006-е. по повратку из Лондона где сам био 10 година. Тек да упознам људе, јер сам био ван свих токова. Слао неколико пута, па престао. Јер, како мерити поезију, музику, слике…нема мерних јединица као у спорту.

Ипак, јесенас одлучим да се поново активирам. То је једини начин да пробијем медијску баријеру, пошто се зна да неколицина песника има монопол да се појави свуда. Тако је и у УКС, чији сам члан. И тако, пошаљем на 4 конкурса, међу њима и на овај.  Сваки пут нека од награда. Али, важније од награда је што ме сваки пут позвали, одем, дружим се , упознам нове особе.

Назив ове књиге објашњава зашто сам на овај конкурс послао баш рукопис љубавних песама, а не нешто што је данас актуелније, само намеће, имало би бољу прођу, ако гледам ту практичну страну, а песме са племенитијим осећањима скрајним да чекају боља времена. А та боља времена никако да дођу.

Па рекох себи: Е па овде ћу да пошаљем љубавни циклус! Ако уђем у круг награђених, то ће ме натерати да се посветим овој теми. Да исправим ту неправду према романтици, гурнутој у запећак. Шта да сам одабрао сатиру? Да некоме утрљавам у памет како нам је? Па сви то виде. Овако, знам да ће бар нека песма ганути читаоца и подсетити га на неко прохујало време када се осећања нису сматрала слабошћу.

*

АСинфо: Реците нам утиске са 7.Дринских књижевних сусрета који су одржани у Зворнику…

Милко

 

Без куртоазије – утисци су нај-нај. Ја сам као оно дијете које није причало док није добило пресољену супу, не умијем много да хвалим, а збиља немам примједби, осим можда на дужину програма. Пада концентрација, Ја сам иначе дошао уморан; претходно вече био у Црвенки, (фестивал поезије за децу), легање после поноћи, кренуо ујутру рано, само свратио кући да оставим неке ствари и продужио за Зворник. Тако да сам био комиран. Можда нисам био чио, ни разговорљив као иначе, ко ме не зна, помислио би да сам неки ћутолог.

Сусрети без и најмање замерке, атмосфера, дружење, сусрет са старим пријатељима из РС и ЦГ, упознавање нових, све оно ради чега и вреди слати на конкурсе, а награде су ту успутна ствар, ако која налети. Жао ми што је све кратко трајало, нисам успео да видим град. и да се још дружим са присутнима. Али, тако је, и осталима, сви морали натраг.

 

АСинфо: Издавач награђеног рукописа биће АСоглас издаваштво из Зворника као организатор Сусрета , ко је још радио на уређивању и можемо ли ускоро очекивати да књига буде објављена?

Милко

За сада је „лопта у мом дворишту“ иако су прошла 3 мјесеца од Дринских сусрета, али се надам да ће мој дио припреме бити готов за 3-4 дана. Можда и боље да буде нова књига у новој години,

Изгледа да је најлакша ствар написати пјесму, када сама наиђе. Откуцам, снимим у одговарајући фолдер и готово. И сад је то требало сложити у циклусе, поправити, што је ствар пажње, концентрације, то већ иде теже. Као певач коме Бог дао глас, а нема појма шта све треба за плочу/ЦД.. Само сам поделио у циклусе: озбиљне, шаљиве, и песме за музичко руво. Али је, на срећу рукопис дошао у надлежност верзиране особе, која није само лингвиста, него упућена, зна како се то ради озбиљно, „по ЈУС-у“ тако да је и распоред песама, називи циклуса, комплетна припрема, у њеној режији.

Раније сам одлучио: чим књига изађе, однећу у УКС примерке за награду „Милан Ракић“ иако је бирање тек крајем године. Хоћу одмах да „трзнем“ модернисте у жирију.

И сада, кад је све „скоцкано“ дошао сам у чудну ситуацију, да ми се властита књига допада. Замислите. И долазим на луду помисао да заправо ова и има шанси, класичарима у жирију ће се гарант допасти, а модернисти да ми опросте раније стиховане чврге и утуке.

 

АСинфо: Порука читаоцима …

Милко:

После овако дугог писанија, шта још рећи и поручити? Не очекујем да ова књига нешто промијени. Али, као што ми довољно ако моја књига завичајних успомена наведе некога да дјетету или унучету бар на минут одвоји поглед од игрица или мобилног, да му исприча шта је клисање, прдало, гурабија итд.,, тако ће ми бити довољно ако некога ова књига врати бар на минут у неко боље вријеме. А млађи нараштај, ако уопште буде читао, не мора да покушава да извуче неке закључке, неће вредети за ово вријеме. Мене ионако често питају из ког сам времеплова бупнуо међу народ.

Неће ми бити криво ни ако се неко насмеје нама, превазиђенима и старомоднима. Ја сам се некада смејао оним баш патетичним љубавним филмовима, али не и „Сјају у трави“. Зато сам се чувао патетике.

Што књигом, што овако, доста рекох, и заправо ме више  занима шта би читаоци поручили мени.

 

 

Интервју приредио

Миладин Берић / Дејан Спасојевић

 

 

 

О Dejan Spasojević

Проверите и

Проф. др Зоран Милошевић – Кутура – Светост – Геополитика (Интервју)

Проф. др Зоран Милошевић – Кутура – Светост – Геополитика (Интервју)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *