Intervju sa književnicom Nedom Gavrić

– Za one koji vas ne poznaju možete li nam ukratko reći nešto više o sebi, pored toga što se književnica vi ste i neko ko je dugo u svijetu medija, boravite često i u inostranstvu…

N.G: Književnost je karika koja je spojila sve što ste naveli. Proputovala sam zaista mnogo, zahvaljujuči upravo književnosti. Učesnik sam mnogih književnih festivala, kako kod nas , tako i u našem okruženju kao i evropskim zemljama. Zahvaljujući upravo tim putovanjima, obogaćena sam i kao čovek i kao književnik. Srećući ugledne pisce, stvarajući nova prijateljstva, pažljivo sam slušala savete, upijala i učila sve što mi je dobronamerno savetovano. U svet medija sam , takođe zakoračila odavno. U početku su to bili pisani mediji, posle je to dovelo do televizije. Urednik sam i voditelj autorske emisije STIL, produkcijske kuće Rec Prodaction iz Banjaluke koja se emituje na dvanaest televizija u okruženju. Takođe, urednik sam rubrike Razgovaraonica sa Nedom koju objavljuje kragujevački portal za kulturu i obrazovanje Pokazivač.

– Na 6. Drinskim književnim susretima osvojil ste nagrade u dvije kategorije i to za neobjavljenu zbirku pjesama ’’Ono što nisi znala o ljubavi’’ i zbirku neobjavljenih priča  “Kakav princ takva i bajka’’, možete li nam reći vaše utiske sa susreta ?

N.G: Važno mi je pomenuti da je to bio ujedno i prvi konkurs na koji sam poslala rukopise. Izuzetna mi je čast što su oba rukopisa nagrađena jer su oba nastajala u nekim prelomnim, životnim trenucima. To je bio i dokaz moje tvrdnje da se sve može opevati, pa čak i tuga i da se sve može prevazići ukoliko to usmerimo i kanališemo tamo gde će pepeo da stvori vatru. Kao nagrađeni autor, prisustvovala sam dodeli nagrade i svečanosti koju je ASoglas izdavaštvo upriličilo tim povodom. Oduševljena sam, kako organizacijom tako i profesionalnim pristupom svemu tome. Kao što rekoh, mnogo putujem na slične manifestacije, stoga smatram da sam kompetentna reći za Drinske susrete da su jedni od bolje organizovanih kod nas.

– Koliko dugo su nastajali pomenuti rukopisi, vi ste neko ko dugo piše ali se stiče utisak da čekate da djelo sazri prije objavljivanja ili je nešto drugo u pitanju, možda pogodan momentat za njegovu objavu ili nešto treće?

N.G: Ne dugo, nekih par meseci, pesama što se tiče. Priče su većinom postojale jer ih jako dugo pišem i one su uvek bile negde tu, čekale publikaciju, čekale svoje vreme. Kako ste i pomenuli, nekako imam osećaj kada nešto nije zrelo a kada je pravo vreme. Pišem neprestano , i poeziju i prozu ali otprilike na svakih četiri do pet godina, objavljujem. Nekako, smatram da čovek treba biti umeren u svemu, pa i u tome. Prosto, i stvaram i radim po osećaju. Moji stari su znali savetovati: Sve radi da bude taman, ni premalo ni previše.

– Da li očekujemo uskoro objavljivanje jednog od dva nagrađena rukopisa i vaše gostovanje u Zvorniku?

N.G: Poželela sam, da od nagrađenih rukopisa, prednost objavljivanja dobije zbirka kratkih priča „ Kakav princ, takva i bajka“ iz razloga što bi to bila moja prva objavljenja zbirka priča. Opet, razmišljajući o tom „taman“. Čitaoci su navikli da pišem poeziju, volela bih saznati njihovu reakciju i na nešto njima novo, iz mog pera. Ovom prilikom bih se zahvalila izdavaču ASoglas-u koji su mi u toj želji izašli u susret. Neizmerno se radujem promociji knjige u Zvorniku, biće to ujedno i prva moja zvornička promocija.

– Poznati ste kao humanista, tj da ste prihod od vaših knjiga donirali u humanitarne svrhe , možete li nam reći nešto više o tome?

N.G: Da, dosadašnji prihod od tiraža sve tri objavljene zbirke poezije išao je Udruženjima roditelja i dece sa posebnim potrebama. Kako u Republici Srpskoj tako i u Srbiji. To je bila moja želja i odluka, bez medijske pompe i stavljanja naglaska na to. Meni je važno da i dan danas imam sjajne , prijateljske odnose sa tim Udruženjima koje i dalje posećujem i sa kojima sam redovno u kontaktu. U stvari sam mišljenja da su oni više pomogli meni nego ja njima, jer količina ljubavi koju dobijem pri našim susretima nije merljiva materijalnim. Pogotovo, nekom ko nije roditelj, ljubav te dece znači mnogo više od bilo čega drugog.

– Dobitnik ste književnih priznanja i nagrada, koliko vas one podstiču i koje biste mogli izdvojiti kao najdraže ili najznačajnije?

N.G: Nagrade bi trebale samo da nas podstiču da budemo još bolji, prvenstveno kao čovek. Dobru da dobrom vratimo. Mi trebamo vredno raditi na sebi, na odnosima sa drugim ljudima a nagrade, mogu doći i ne moraju. Čovek treba da živi i radi Gospoda i sebe radi, ne drugih radi. Reč nagrada iz nekog razloga drži u sebi to viška slovo A, možda da nas zavara, osladi. Kada izbacimo to A onda je nagrada nagrda, i možda samo proverava količini naše gordosti.

– Živimo u vremenu tranzicije sistema vrijednosti, prelaska s nečeg uobičajenog na neke nepoznate stvari, počev od tehnologije do brzog društvenog života, da li umjetnik može opstati u takvim okolnostima i ’’čime od svijeta da se brani’’ da li je položaj umjetnika u društvu na zavidnom nivou ?

N.G: Vraćam se opet na ono „taman“. Kada je čovek takav, on iz svega izvuče ono što je najbolje. Nagli razvoj tehnologije, tranzicija, ubrzani stil i način života je katastrofa za čovečanstvo ali se svakako da preusmeriti na sjajne stvari i olakšice, ako ih umereno doziramo. Radeći mnogo okružena mladim ljudima, često se plašim sopstvene budućnosti uviđavajući jako malo empatije, zainteresovanosti, volje i želje. Ali ipak ima dece koja daju nadu da će ovaj svet da se spase od svih pošasti koje su nas zadesile i koja će tek da nas zadese. Mi smo ipak, po prirodi, tradicionalni, porodični i mudri ljudi i verujem da nam taj gen niko ne može oduzeti. Što se tiče položaja umetnika, pričajući sa starijim i mnogo uspešnijim kolegama, on nikada i nije bio na zavidnom nivou. Na boljem nego sada, jeste, ali na zavidnom ne. Mi treba da radimo i stvaramo na zavidnom nivou a hoće li neko primetiti i nagraditi naš mukotrpan rad, to je društvu veći problem nego nama. Jer, mi ćemo uvek živeti umetnost i za umetnost, ma kakva vremena bila. Gube samo oni koji to ne prepoznaju.

– Mogu li književnici, ali i umjetnici, uopšte svojim primjerom da utiču na kreiranje trendova u društvu, umjesto što se povlače u sebe da li je veća eksponiranost stvaraoca nužna da bi poruke koje ima doprle do javnosti ili je sudbina umjetnika da bude shvaćen tek nekad kasnije, posle mnogo godina..

N.G: Mogu učiniti, i te kako. Eksponiranost vam ništa ne znači ako ste tu samo sebe radi, ako želite da svojim radom utičete na ozdravljenje društva onda ćete to eksponiranje upotrebiti u te svrhe. I ako vas samo jedan čovek čuje, vi ste uspeli, kako kažu naši Sveti Oci. Sudbina umetnika je sudbina svakog drugog čoveka. Mi smo jedno pred Gospodom, a uvek ćemo drugo biti pred ljudima. Ljudima nikada nećemo biti ono što smo od njih zaslužili, što pre to shvatimo, biće bezbolnije.

– Da li pišete nešto novo?

N.G. Kao što rekoh, uvek se radi, uvek se piše. To je naš hleb i voda. To činimo da bi smo lakše shvatili ovaj nemilosrdni svet. Kao što pomenusmo, sledi objavljivanje zbirke priča zatim i zbirke poezije. Ali, korak po korak, kao i do sada. Ko trči, stigne pre ali se mnogo umori.

– Vaša poruka za kraj ovog razgovora

N.G: Prvo bih da vam se zahvalim na ovom razgovoru i vašoj zainteresovanosti za moj rad i stvaralaštvo. Poruka svima nama, bila bi, da se više volimo, razumemo i poštujemo međusobno. Kad sve krene nizbrdo da krenemo uzbrdo, ako vidimo da smo iskopali rupu ispod sebe, da prestanemo kopati. I ZDRAVLJA, pre svega zdravlja, tako nam Bog pomogao!