АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
Драган Величковић, трећенаграђени за рукопис поезије на Седмим Дринским књижевним сусретима, песник, сликар, кантаутор, дизајнер.
Иза ових биографских података крије се уметник лирског пера, везан за традиционалне теме. Да ли можете да нам кажете још нешто о себи, чиме бисте се боље представили нашим читаоцима?
У Великој Сејаници на двадесетак километара југоисточно од Лесковца од 1963.године када сам рођен, заједно са песмом растем травнатим висовима, кладенцима и буковом хладовином, таворим. Не знам тачно када ме поезија узела под своје, кад ме је уплела у своје нити, можда још док сам се играо поред сеоског записа, старе дивље крушке, или крај култног камена извађеног из темеља латинске цркве у Арничју. И после оволико година још увек нисам сигуран да ли је то клетва, усуд или Божји дар. Поред стварања поезије на стандардном језику упоредо пишем и на призренско-тимочком, говору свог родног краја, покушавајући да од заборава сачувам идентитет, корене и велики број архаичних израза и речи. Бавим се сликарством, дизајном корица и компоновањем углавном инструменталне музике на гитари. Муза је једна једина, и само она зна кад и где ће умешати своје прсте. Члан сам удружења писаца Лесковца; УП ,,Чегар“ Ниш; УСУД ,,Поезија 016“ Лесковац; КК „Дервен“ Грделица.
Препознатљиви сте широј читалачкој публици. Зашто је за четрдесет година стваралаштва (од 1983. и објављивања првих песама) и сарадње са многим угледним књижевним часописима ово тек четврта Ваша збирка?
Да, прве песме сам објавио у тада познатом југословенском часопису за културу ,,Младост“. Био сам у пуној стваралачкој снази али су кренула турбулентна времена. Почели су ратни сукоби, инфлација, санкције и било је врло тешко у таквим околностима бавити се стваралаштвом. Нисам престајао са писањем, али нисам имао претерану вољу за објављивањем. Неке рукописе из тог периода сам и уништио. Објавити књигу или песму је била просто немогућа мисија, наравно, не и за ретке ,,државне писце.“ После двехиљадите сам почео да се враћам лагано у ,,колосек“. Тешко је надокнадити пропуштено време али сам мишљења да квантитет није од пресудног значаја.
Добитник сте више награда, и прве награде за рукопис поезије на Седмим Дринским књижевним сусретима, 2023. Шта за Вас значе награде, која Вам је најдража, а коју сматрате најзначајнијом?
Говорити о наградама је врло дискутабилно, али је ипак одређена потврда вашег стваралаштва и свакако подстицај за даљи рад. Неко рече…тренутак среће и опет си сам са својом песмом. Од досадашњих признања, награда на Седмим Дринским сусретима у Зворнику ми је најдража, док награда ИЗВОР представништва Републике Српске у Београду и часописа ,,Жрнов“ најзначајнија. Мада би се могло и обрнуто рећи.
Свестран сте уметник. Чиме се тренутно бавите? Која уметничка дисциплина је најближа Вашем срцу – поезија, музика или ликовни и дизајнерскеи изазови? Да ли припремате нешто ново?
Тренутно поред прављења планова промоција за награђену збирку ,,Кумова слама“ радим музику за етно песму ,,Цвета“ за коју сам писао музику и текст. Ускоро завршавам збирку песама на дијалекту и полако припремам рукопис за неку будућу књигу. Што се тиче најдраже дисциплине ту је мртва трка. Мада у последње време поезија узима примат. Врло је тешко када човек има више интересовања и талената. По неписаном правилу ни у једној се области не оствари максимално. Постоје изузеци али су врло ретки.
Мало је песника који и компонују своје стихове. Да ли Вам тај дар за музику помаже да Вам и песме буду мелодичне, да имају свој унутрашњи ритам? Каква су Ваша искуства као кантаутора?
Може се рећи, јер песма без основних елемената као што је ритам и мелодичност значајно губи на лепоти и квалитету. Исте елементе морају да садрже и цртеж и музика. У принципу компонујем на своје текстове, мада се дешава ако ми се допадне текст неког пријатеља да урадим музику. Намерно кажем ,,текстове“ јер за музику пишем на потпуно другачији начин.
Коју песничку форму осећате као више своју – пишете и везани и слободан стих?
Драган: Можда ће звучати чудно, али ја се најкомфорније осећам у везаном или римованом стиху. Тако да ми је рима приоритет, без обзира на тематику. Али не бежим ни од слободног, ако осетим потребу и песма ме поведе у том смеру. Нисам од песника који песму пишу у једном даху, моја песма мора да одболује са мном, одлежи у постељи, и са историјом болести уђе у рукопис. Ја сам старомодан песник.
Објавили сте збирке Шта све стане у једну љубав, На хлебу и води, У ходу ме уходе. Да ли имате своје песничке узоре? Песнике које посебно волите?
Тешко питање. У зависности од периода, како сам сазревао, мој сензибилитет и интересовања су се мењали. Као и већина старијих основаца, учио сам Јесењина напамет. Онда су следили наши класици Милутин Бојић, Сима Пандуровић, Владимир Петковић Дис… Прошао сам и Буковског и Превера и Барбаре, али су ми непревазиђени Брана Петровић, Љубомир Симовић, Милосав Тешић и да не набрајам, читава чета. Пуно сам читао и дан данас то радим. Једном сам пријатељу у шали рекао да мора да прочита камион књига да би био добар писац.
Шта мислите, да ли се поезија данас довољно чита? Да ли имате неки савет за (своје) читаоце, или за оне који би да крену на пут поезије и/или књижевности?
Мислим да је продукција велика, а има врло мало квалитетне поезије. Но ја немам ништа против да људи пишу. Мислим да ионако свако чита своју књигу, и да није познат ни у својој улици (као ни ја). Постоји један одређени круг, њих десетак ,,елитних“ који се међусобно тапшу по рамену и то је нажалост наша реалност. А савет за будуће књижевнике би био, ако желе да целог живота буду Сизифова сенка, нека им је уздравље и са срећом.
Разговор водила Јасна Миленовић
