Početna / Intervju / Intervju sa Danijelom Jovančić, autorkom romana ”KUDA IDEŠ SVETE”

Intervju sa Danijelom Jovančić, autorkom romana ”KUDA IDEŠ SVETE”

ŠTA JE PISANJE: BLAGOSLOV ILI PROKLETSTVO?

Naravno da je pisanje kazna, usud, prokletstvo… U početku je bilo kao terapija, samo u početku, kada sam bežala od stvarnosti, od bolesti u svet mašte u neku fikciju, i tada su se neki likovi javili u mom mozgu i živeli tamo. I nisu izdržali da tamo i ostanu, nego su poželeli pošto-poto da izađu vani i da žive neke svoje živote na papiru, u jednoj drugoj realnosti. I onda su polako iz mozga kroz ruku dolazili do papira i na njemu ostajali dok ih čitalačka mašta i odatle nije preselila u mnoge svetove. Što se tiče mog romana KUDA IDEŠ SVETE… ja ne znam kuda ide svet, ali mislim da ne ide u dobrom smeru, o čemu zapravo i govori moj roman..

ŠTA JE LAKŠE PRONAĆI U DANAŠNJE VREME: VODU U PUSTINJI ILI LJUBAV U BEZDUŠNOM SVETU?

Aleksa, glavni junak mog romana je u potrazi za ljubavlju, ali je traži na sasvim pogrešnim mestima, kod sasvim pogrešnih ljudi, devojaka. Ima utisak da je u restoranu gde svi dobijaju jelo pre njega, iako je on naručio pre njih… On čeka i čeka i čeka, i nikako da dočeka svoje jelo dok mu na kraju jedna žena tamnih očiju, koju je sanjao i koju je prepoznao na jednoj ikoni, iako je bio nevernik, dok ona nije došla i rekla mu da su svi ti ljudi koji su dobili pre njega svoje jelo, naručivali jednostavna jela, a da njegovo jelo sprema posebno šef kuhinje… da je njegovo jelo specijalno i da ga vredi čekati. Mada se on u romanu i sveti jednoj osobi njemu ni osveta ne donosi ni mir ni satisfakciju; ostaje praznina u njemu koju ni sav burek ovog sveta ne bi mogao da ispuni. I tako Aleksa pronalazi Boga na obali reke Morave u jednoj maloj drvenoj crkvici… i zna na kraju da je jelo bilo vredno čekanja.

ŠTA TI JE PISANJE DALO, A ŠTA UZELO?

Pisanje je kazna, da, jer da nisam pisala imala bih više vremena za neke druge važne stvari kojima se zanimaju obični ljudi, iskoristila vreme da pričam sa svojim ocem koji je nažalost preminuo, a ja sam retko razgovarala s njim, i sad mi je žao. Utehu sam nalazila u pisanju jer su mi moji likovi bili previše jaki, previše stvarni da bih mislila na bilo šta drugo.

PISCI KOJE VOLITE, I JE LI NEKI NA VAS PRESUDNO UTICAO?

Volim da čitam ruske pisce, Dostojevskog naročito,a kod američkih Ficdžeralda a njegova knjiga ,,Veliki Getsbi“ je knjiga koja je na mene najviše uticala. Kao i kod Ficdžeralda i moje knjige, prva druga i naročito treća koju ću, ako Bog da, završiti, i koja se zove Memento mori, imaju uvod zaplet i neočekivani rasplet; takve romane rado čitam i mislim da takve romane i pišem. Sve mi se čini, a i u svojim romanima o tome pišem, da Svet ide ka nekom novom Velikom prasku, i ako ova civilizacija izumre od nedostatka vode, vazduha, i pogotovo ljubavi, volela bih da neki novi stanovnici, vanzemaljci ili ko već, baveći se izučavanjem naše planete i ljudi koji su živeli pre njih, imaju više sažaljenja prema dinosaurusima nego prema izumrlim ljudima. Jer to ljudi ne zaslužuju. Bar ja tako osećam.

JESTE LI ZADOVOLJNI SARADNJOM SA ASoglas IZDAVAŠTVOM?

Naravno da sam zadovoljna. Dobri su i profesionalni.Najviše sam kontaktirala sa Dejanom koji je glavni urednik i Igorom, koji je uradio pripremu. Super su ljudi, zaista. Kad god ih pozovem, saslušaju me i imaju vremena da porazgovaraju sa mnom, i da mi daju neki dobar savet.

Razgovor vodio : Dragan Marković

O Dejan Spasojević

Proverite i

Intervju sa Zoricom Paunović , autorkom nagrađene zbirke “Svaki fazan fazu ima“

,,Tamo gore lepa sela na obronak neki sela, lepa deca, lepi ljudi, tu se mnogo …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *