Интервју са Бранимиром Радовићем аутором награђеног рукописа “ЧВОР“

АС инфо: Као увод у овај разговор, замолио бих Вас да кажете читаоцима нешто више о себи?

Бранимир: Рођен сам у Фочи, 1963. године. Ту сам завршио основну и средњу школу – гимназију. Слиједећи очеве стопе, уписао сам и завршио Правни факултет у Сарајеву.

Ожењен сам, породичан; имам супругу Дару и двије кћерке, Софију и Катарину.

Запослен сам у Општинској управи Општине Фоча, гдје тренутно обављам дужност секретара Скупштине Општине Фоча.

Док сам био млађи, био сам прави „спортски манијак“. Та страст ме ни сада није напустила. Пратим скоро све спортове, а поговото оне с лоптом. Изузетак се односи на рагби, амерички фудбал и крикет, које нисам стигао да разумијем, а сада ми то незнање није више ни важно.

Причу о хобију је тешко замислити без музике. Био сам велики поклоник рок музике, сакупљао плоче, касете, ЦД албуме. Сада када је рок музике све мање и нема ко да je свира, могу да видим колику су важност и траг у бескрају оставили: Pink Floyd, J.J. Cale, Prince, The Doors, Mike Oldfield, Santana, Joe Satriani… или бендови на „домаћој“ сцени: Азра, Леб и сол, Смак, Атомско склониште… Ни сада се нисам много промијенио, осим што музику пратим са мање страсти. Ипак, увијек је укључена нека инструментална музика, неки џез.

Могло би се рећи да сам био и неки колекционар и хроничар. Као дјечак, сакупљао сам сличице фудбалера, кошаркаша и разне друге албуме. Као да сам био свјестан пролазности времена па сам желио да у њему оставим неки свој траг. Имао сам своју фото-лабораторију за израду фотографија. А још као основац у петом разреду почео сам да водим дневник. Па иако то није имало никакву вриједност, ту налазим коријене за склоност писању.

Почео сам да „пишем“ тек 2016. године, када сам написао прву пјесму и одважио се да изађем у јавност. Пишем истовремено и прозу и поезију. До сада сам објавио шест књига: поему „Зоран“ (2017), пјесме „Игле“ (2017), роман „Траг“ (2018), сонете „Она“ (2019), роман „Расути бисери“ (2021) и поему „Жбир“ (2023).

У припреми је првонаграђена збирка пјесама „Чвор“.

Члан сам Удружења књижевника Републике Српске од маја 2023. године.

 

АС инфо: Реците ми Ваше утиске са 7. Дринских књижевних сусрета. Освојили сте прву награду за необјављени поетски рукопис, да чујемо Ваше утиске.

Бранимир: Веома ми импонује то што је збирка пјесама „Чвор“ освојила прву награду за необјављену књигу поезије на Седмим Дринским књижевним сусретима 2023. године, у Зворнику. Тај осјећај је још јачи након што сам могао да сагледам и средим утиске са те књижевне манифестације.

Без намјере да било коме подилазим, желим да упутим честитке и похвале организатору на овом веома амбициозном пројекту који обједињује разне категорије књижевног стваралаштва, као и свим другим људима који су били ангажовани у реализацији те манифестације. „Дрински књижевни сусрети“ су поставили високе захтјеве, тражећи рад, средства, вријеме, залагање и одрицање од много чега, као и ентузијазам свих ангажованих, без кога се ова манифестација не би могла изнијети. Она, очигледно, превазилази регионалне и државне оквире и обједињује књижевне ствараоце из разних држава. Добро је што се на овај начин његује и чува српски језик и ћирилично писмо. Мени је било задовољство да будем судионик на овим књижевним сусретима, а поготово да „сједим у првом реду“.

Надам се да ће ова манифестација трајати и развијати се, јер она нема куд назад, као и да ће бити препозната од стране Владе Републике Српске и Министарства просвјете и културе као важна за Дрину и Републику Српску. Такође, надам се да ћу и наредних година бити судионик ове књижевне манифестације на којој ћу имати прилике да представим своје радове, без обзира у којем реду сједио.

 

АС инфо: Колико се збирка „Чвор“ разликује од Ваших ранијих пјесничких рукописа и шта је послужило као инспирација за ове побједничке стихове?

Бранимир: Ја сам се у поезији обрео, заиста, сасвим случајно. Увијек сам нешто писао, али баш никада нисам писао пјесме. Већ сам радио на роману „Траг“, те 2016. године, када сам, 22. маја, написао прву пјесму. А тај датум лако памтим јер је то дан Преноса моштију Светог Николе – Слава Општине Фоча и нашег храма у Фочи. Након повратка с те прославе, у посебном расположењу, био сам „приморан“ да, као у некој шали, напишем наручену пјесму. И написао сам пјесму „Ријеч“, за десетак минута. Љубавну. Учинило ми се то интересантно и забавно, па сам одмах написао још једну, овај пут за моју душу, а звала се „Чежња“. Већ сам се био помамио, па сам започео и трећу пјесму, а завршио је сутрадан – „Ребус“.

И тако је то почело. Више ми није било спаса. Писао сам готово свакодневно. За то пола године, до краја 2016. написао сам двије поеме, „Зоран“ и „Жбир“ и збирку пјесама „Игле“. Могло би изгледати препотентно да се неко први пут нађе у поезији и напише три – четири пјесме, а затим поему, мало једну него двије, и то веома обимне. Ја нисам о томе водио рачуна, већ сам, без икаквих амбиција, не знајући ни шта ћу с тим пјесмама, из чистог задовољства, наставио да пратим осјећај који ме водио.

Пјесме сам започињао увијек у другој форми. Тако су све пјесме из збирке „Игле“ веома разнолике, са доста експериментисања у структури стиха, али јединствене у погледу композиције, метрике и риме. Потпуно сам сигуран да у том погледу нећу ништа промијенити и да ћу наставити да пишем поезију остајући досљедан старом стилу, који је за многе савремене пјеснике крут и превазиђен, јер, како кажу, спутава и ограничава пјесничку слободу. Свеједно, ја сам написао само једну пјесму са једноструком римом у строфи („Ребус“) и вјероватно ће на томе и остати. Све остале пјесме имају двоструку или троструку, укрштену риму, зависно од броја стихова у строфи.

У погледу пјесничке форме немам своје фаворите, па су ми све форме једнако драге, пазим да некој не останем дужан.

Покушавам да збирка пјесама буде разнолика и по својим темама и по пјесничкој форми, уз претходно утврђене стандарде који су непромјењиви, а тичу се метрике и риме. Тако је било и у „Иглама“, па су и пјесме из збирке „Чвор“ разврстане у више блокова који обрађују различите теме: љубав и чежњу, завичај, психолошке доживљаје, социолошке мотиве, вријеме и годишња доба, а први пут сам на политичке мотиве о глобалном свијету уврстио и елементе сатире, као и сонетни вијенац са посветом оцу.

Оно што је још карактеристично за моју поезију је то да користим пуну интерпункцију. Поред личног осјећаја да та дисциплинованост у поезији, колико год некоме била беспотребна и неразумна, треба да укаже и на писменост аутора и литерарну коректност једног рада, она се користи и за правилан доживљај пјесме, на исти начин као за текст у прози.

„Чвор“ је моја тек друга збирка пјесама (претходне три књиге поезије, двије поеме и сонети, биле су тематски предодређене), у коју сам унио стечено искуство. Инспирације није недостајало, а „побједнички стихови“ су дошли сами. Вјерујем да је сонетни вијенац томе дао посебан допринос и утисак јер је, вјероватно, имао одређену тежину. Ипак, нисам ниједном помислио да би ти стихови могли бити побједнички.

Интересантно је навести да је збирка пјесама „Чвор“ некако у исто вријеме освојила прву награду и за необјављену књигу поезије за „Лирску круну 5.“ за 2023. годину у организацији издавачке куће „Уметнички хоризонт“ Крагујевац.

 

АС инфо: Колико традиција, и народна и поетска, има утицаја на оно што пишете и да ли би она требало да буде битан фактору у поезији?

Бранимир: Не знам да ли би она требало да буде битан фактор, јер се времена мијењају и успостављају се нови трендови и стандарди. Али ја сам, дефинитивно, традиционалиста. И нисам нимало поводљив, јер не тражим да ми у томе било ко прави друштво, могу и сам. Ја сам се већ опредијелио за онај стари стил у поезији, с метриком у стиху, вишеструком римом у строфи, интерпункцијом, и то ће, засигурно, остати основна препознатљива карактеристика моје поезије.

И мотиве за пјесме налазим у народној традицији и обичном човјеку.

Нисам сигуран да све што је ново има и своје оправдање и доноси прогрес.

Увијек говорим својим кћеркама да ће прије бити примијећене у друштву ако не носе подеране фармерице на кољенима, колико год то било модерно. И оне ме, засад, слушају, вјерујем и из неког обзира.

У глобалном свијету постоји тренд обрачуна са старим и конзервативним схватањима. У помодарским главама тај позив се манифестује чак и отвореним презрењем. Да, треба имати и снаге и карактера и рвати се с тим ђаволом.

Сматрам да и „стари“ и „нови“ свијет нуде широк спектар мотива за поезију, при чему у овом првом можемо наћи провјерене вриједности, а у овом другом мотиве за хумор и сарказам. И ја их налазим.

 

АС инфо: На који начин треба читати „Чвор“ да би читалац имао најбољи увид у оно што сте хтјели пренијети римама.

Бранимир: Обично волим да кажем, а то и мислим, да је пјесма успјела ако натјера читаоца да је поново прочита. Пјесма не би требало да буде за једнократну употребу, да задовољи потребу, моментално пружи ужитак и испуни вријеме, а затим се одложи у архиву или заборав. По томе се пјесме и пјесници међусобно разликују, јер поезију, заиста, сви пишу.

Пјесници имају комоцију да приступе некој теми на посебан и инспиративан начин који није свакоме или није одмах препознатљив. То није случај са прозним књижевницима који се не могу тако лако сакрити од прве мисли.

Ја сам имао неколико пјесама из збирке „Игле“ код којих је само једна ријеч образложења била пресудна за читаоца да се она боље и лакше схвати и прихвати.

Пјесме из збирке „Чвор“ су и по својим темама и по структури сложеније од претходних. То само показује моју потребу да се свакој пјесми и опјеваној теми приступи аналитички, тако да она увијек садржи неку поуку или поруку.

Примијетио сам да људи не воле дугу пјесму, не држи им пажњу, осим уколико нису посебно мотивисани да иду с њом до краја. Наравно, та пажња мора се заслужити. А ето, ја пишем поеме, написао сам двије, а планирам још једну.

Једна колегиница с посла ми је рекла да моје пјесме нису „обичне пјесмице“ и да их је морала двапут прочитати. Волио бих да има више таквих читалаца, без обзира чије се пјесме читају, јер се за такве пјесме може рећи да су „успјеле у животу“.

 

АС инфо: Постоје мишљења да сонетни вијенац, а Вашу збирку „Чвор“ управо отвара један такав, није форма XXI вијека. Колико по Вама у томе има истине и колико један сонетни вијенац може да укаже на мајсторство аутора.

Бранимир: Сонет је пјесничка форма са одређеним захтјевима у погледу структуре, с два катрена и двије терцине, које прати динамична рима. Посебан захтјев за сонетисту је што у тих 14 стихова мора унијети све што је потребно да би сонет имао смисла: увод, радњу и поенту.

Ја сам почео да пишем сонете на наговор Саше Мићковића, угледног пјесника из Крагујевца. Након што сам написао неколико љубавних сонета, одмах ми је пало на памет да напишем књигу сонета. Но како волим да компликујем ствари и постављам нове изазове, одлучио сам да у основи те књиге буде једна прича која има своју хронологију догађаја, који су опјевани у сонетима. Тако је настала књига сонета „Она“, гдје је сваки сонет самосталан, али и дио једне цјеловите роман-приче.

Истина је да „није свачије уз гусле пјевати“ и да је написати сонет својеврсно умијеће. Када кажем „написати“, не мислим на обично задовољавање услова које тражи ова пјесничка форма, већ на цјелокупан утисак о сонету.

С друге стране, „написати“ сонетни вијенац тек представља мајсторство и умијеће, јер је, заиста, ријеч о веома захтјевној пјесничкој форми која, поред неизоставног пјесничког дара, тражи и велики рад, вријеме и стрпљење. Зато је боље не дангубити и хватати се у то коло ако не знаш да играш, да не би испао смијешан. Е, сад, колико сам ја успио у томе и јесам ли знао да играм, нека суде други.

Не знам како бих вам одговорио на постављено питање о будућности сонетног вијенца. Потпуно сам индиферентан на актуелне пјесничке форме и трендове у 21. вијеку, готово једнако као и на моду подераних фармерица на кољенима. И савршено ми је свеједно да ли ће ме неко сврстати у „ин“ или „аут“ пјеснике, ако неко уопште има амбицију да пјеснике разврстава на такав начин.

Сматрам да сваки пјесник треба да се нађе у неком свом афинитету кроз који може да изрази пјеснички дар.

Ако 21. вијек носи нешто ново и поставља нове стандарде у поезији, ја ћу бити задовољан да будем онај традиционалиста и конзервативац који указује на давнашњу и помало већ „превазиђену“ поезију, на исти начин као што су, својевремено, храбри пјесници указивали на нове поетске форме и правце.

За мене ће пјесници који пишу сонете и сонетне вијенце увијек бити посебно уважени, под условом, наравно, да свеукупним утиском пјесме превазиђу форму која се тражи.

Сигуран сам да овај мој сонетни вијенац неће бити посљедњи и да ћу се одважити да их пишем и даље.

 

АС инфо: У поетском смислу, шта нас од Бранимира Радовића чека након „Чвора“, односно у ком правцу ће у будућности ићи Ваша поезија?

Бранимир: У књижевном смислу, наставићу да пишем романе и поезију, упоредо. Боже здравља.

У погледу прозе, тренутно радим на ажурирању коначног текста трећег романа, који се зове „Лед“.

Имам намјеру да напишем још један роман, за који већ имам нешто урађеног материјала и који је већ добио свој наслов – „Долина мира“.

У поетском смислу, планирам да напишем још једну поему. И она је већ добила свој назив – „Катун“.

Наставићу да пишем и сонетне вијенце, као и пјесме по различитим мотивима и темама, које ће долазити саме.

Ја сам по природи комформиста. Писање прихватам као угођај, којем треба угодити, па не започињем писати ако немам тих услова – угодан амбијент и тишину.

Своју литерарну активност одредио сам према годишњим добима. Романе пишем искључиво у собној варијанти, када нема услова за боравак вани. За поезију сам намијенио првенствено ведрија годишња доба и мјесеце, уз кафу, вино, самоћу и тишину.

Ја сам од оних пјесника који се пјесми врати два – три пута, хладне главе, кад пјесма преноћи и сагледам да ли ме рима одвела у правом смјеру, док сам био „врућ“.

Скоро све моје пјесме имају за тему проживљене мотиве и догађаје чији сам био свједок или о њима имам нека сазнања. Када наиђем на нешто интересантно, у животу, причи, филму или књизи, ја то запишем и носим док не „породим“ пјесму.

Тај терет некада зна бити веома тежак јер се често вежем за догађаје и ликове који су опјевани у пјесмама. Истина је да неке своје пјесме не бих могао с миром да прочитам. Касно је да се сада мијењам.

Ипак, не осјећам терет година, које не признајем, никакав замор или засићење, мада, реално, ја немам неки велики стаж у писању, па нисам имао када ни да се потрошим. У сваком случају, још увијек ми писање предстаља потпуно задовољство.

У писању сам поставио неке своје циљеве, о којим сам већ говорио. Надам се да ћу имати снаге да их остварим и напишем оно што носим и као свој терет, и као задовољство.

А пјесама ће бити, као и досад.

 

Разговор водио :  Миладин Берић  / Дејан Спасојевић